Већ почетком марта Народна скупштина Србије могла би усвојити резолуцију, у којој многи у земљи и изван њених граница оправдано виде признавање од стране Београда геноцида над муслиманима Сребренице. Оцене, које се садрже у нацрту документа, даће повода противницима Србије и свеукупног српства да на исту таблу ставе Србе и хитлеровске нацисте и да прогласе босанску Републику Српску продуктом „етничког чишћења“. Све то ствара неопходну пропагандистичку логистику за војну операцију против босанских Срба и урушавање других стубова српског отпора „новом светском поретку“.

Информацију о предстојећем гласању са нескривеним поносом је у интервјуу београдском листу „Блиц“ обелоданила председник парламента Славица Ђукић-Дејановић. По њеним подацима, „67 процената Срба“ осуђује „свирепост, примењену у Сребреници“. Зато је „наша обавеза да поштујемо њихово мишљење и усвојимо резолуцију“ – изјавила је госпођа председница. По речима Ђукић – Дејановић, на нацрту документа радили су посланици из Демократске странке председника Србије Бориса Тадића, која располаже са 78 посланика у Скупштини са 250 места.

Полемике око резолуције са осудом злочина, извршених у Сребреници у годинама етно-грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992-1995. године, у Србији се воде не једну годину. 2005. и 2007. године већ су предузимани покушаји да се кроз Народну скупштину провуче аналогни документ. Први пут он је требало да буде „поклон“ муслиманима поводом 10-годишњице заузимања Сребренице од стране Срба, а други пут – да посведочи поштовање према Међународном суду ОУН у Хагу. Он је тада делимично удовољио тужби Сарајева против Београда, прогласивши оно што се догодило у Сребреници у лето 1995. године геноцидом. Међутим, чак ни овај суд није сматрао могућим да се кривица за оно што се догодило свали на тадашњу Југославију.

Оба пута покушаји прозападне коалиције у Србији да усвоји горе поменути документ пропали су захваљујући солидарном противљењу патриотских снага. Сада, међутим, када је српска влада поднела захтев за укључивање у Европску унију и почела маштарити о чланству у НАТО, Демократска странка и њени савезници ће, несумњиво, учинити све што је могуће зарад јавног акта националне издаје и дефинитивне капитулације српске државе. У нацрту резолуције који је јуче циркулисао у Скупштини, догађаји у Сребреници јула 1995.године окарактерисани су као “парадигматични случај“ у целом босанском рату. Та констатација их аутоматски ставља изван општег војног контекста и Србе означава као главне злочинце.

Низ српских и међународних организација почело је са прикупљањем потписа на петицију председнику Тадићу и посланицима Народне скупштине са апелом: „Не играјте се са будућношћу своје земље! Не – резолуцији о Сребреници!“ Њен текст је припремио Фонд „Историјски пројекат Сребреница“, са седиштем у Холандији. Међу онима који су већ потписали петицију налазе се водећи светски стручњаци за Балкан, професор Универзитета Пенсилваније Едвард Херман, бивши немачки дипломата, публициста Клаус фон Раусендорф, председник бугарског Националног савета за мир, професор Вељко Влканов, бивши политички аналитичар „Би-би-си“, независни британски новинар Џонатан Рупер, професор терорије права Универзитета Фиренце Данило Золо и многи други.

У апелу српским властима се наглашава, да ће проглашење убиства босанских муслимана у Сребреници (Запад преко Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију у Хагу инсистира на бројци од 8 хиљада људи, иако независни подаци говоре о неколико стотина) децидно бити у свету протумачено као „признање да је Србија одговорна за геноцид“. Међутим, догађаји из јула 1995.године могу се сматрати ратним злочином, али нипошто свесним уништавањем читаве нације и „парадигматичним случајем“. „Упућеној јавности у западним земљама јасно је, да су снаге, које се сматрају припадајућим Републици Српској, тада за три дана убили приближно онолико муслимана, колико су у претходне три године побиле Срба муслиманске снаге, вршећи нападе на најближа српска насељена места. Нема овде ничег што би одвајало један злочин од другог, осим што је извршење једног од тих злочина било временски сажетије. У безумном грађанском рату, у коме злочине врше све стране, све невине жртве имају једнако право на саосећање. Али нико од жртава нема право на посебну моралну сатисфакцију само зато, што припада одређеној етничкој групи. Ако ми ставимо на пиједестал страдање једне групе, онда ће она друга група – у конкретном случају мирно становништзво српске националности – неизбежно бити лишена аналогне мере саосећања и моралне подршке, на коју она има потпуно право“ – апсолутно оправдано указују аутори апела.

У датом случају ради се о крајње важној околности, коју брижљиво заобилазе западни и српски ограничени изобличитељи такозваног „геноцида у Сребреници“. Крвави догађаји из лета 1995. године нису били полазна тачка, нити „парадигма“ босанске трагедије, већ њена завршница. Почев од 1992. године у том истом региону су армијске јединице муслимана на челу са по злу чувеним Насером Орићем током неколико година методично „чистили“ српска села, хладнокрвно убијајући хиљаде мирних становника – стараца, жена, деце. Аутор овог чланка је лично разговарао са неким од локалних житеља, који су чудом избегли смрт. Управо то „чишћење“ носи све знаке антисрпског геноцида. Међутим, Хашки трибунал је 2008. године ослободио Насера Орића - а сада је владајућа у Србији коалиција спремна да крене још даље и оптужи за извршење геноцида жртве муслиманског главосече – саме босанске Србе!

Што се Хашког трибунала тиче, а уједно и Међународног суда ОУН, њима, што би се рекло, не можете ништа. Оптужбе за геноцид одавно су постале монета за поткусуривање у рукама оних светских сила које се боре против непослушних земаља и њихових лидера. Сем Срба, очигледан пример за то служи непокорни председник Судана Омар ал-Башир. Међутим, то што су власти Србије одлучиле да узму лично активно учешће у демонизацији српског народа на нивоу сопствених највиших органа државне власти - то је без преседана срамна појава не само за београдску политичку сцену него, изгледа, и за цели свет. Није, дакле, далеко ни до стављања ван закона свега српског – од државе и језика, до историје и начина мишљења!

www.fondsk.ru