АНАЛНИ КАРАКТЕР ТРАНЗИЦИОНЕ ДИПЛОМАТИЈЕ



Српски народ није чекао Сигмунда Фројда, Ото Фенихела или Вилхелма Рајха, да би схватио психосексуални карактер сваке световне власти и отимачине.

Зато је и тешко у наслову ове анализе рећи српске дипломатије. Немогуће је жигосати појам српског, јер психосексуална патологија о којој је овде реч уопште није специфично српска. Ентопсихологија српског народа , у историјским цртама, како би анализирала и казала психоанализа, не показује доминантне аналне, већ, насупрот овоме, управо оралне психофизиолошке карактерне црте.

Вековна српска потреба за давањем , за давањем и када се нема, црта орално-матријархалног корена и карактера (гостопримство је једна оваква преживела особина), претвара се данас, у свету психопатског тврдокошца-гуштера са праисторијским балканским женским фалусом на коме гамижу "кругодвојкашки" београдски скоројевићи (које народ с правом зове "демократска гологузија") у нове агресивне вирусе.

Међутим, у медијском догађају пљачкања буџета сиротиње-раје који ових дана управо гледамо, реч је о аналном карактеру утилитарних скоројевића, којима је узор вулгарни филмски англоамерички модел живота и протестантска норма згртања древног Мидиног злата, али без етике штедње коју су протестанти вековима изграђивали и поштовали. Није потребно ни рећи да такве мутантне креатуре у друштву српске демократско-финансијске елите, немају у себи више ништа хришћанско по угледу на западно хришћанство коме наизглед, кроз Европу и "европске вредности (које ни не схватају)", теже , а камоли ишта свето, или било шта из архетипа древног источног хришћанства деобе и милосрђа. Нису те фигуре ни лево, ни десно, него се у болесном тремору тресу час на једну, час на другу страну, зависно од тога колико се златника на тас једне или друге стране положи. Њихов Weltanschauung носи дубински, најдубљи мотив који они икада у својој земаљској каријери пуној каријеса могу да достигну, а који слови у само две просте речи: Отми и укради ! Ова бића мутирала су последњих година у непознатом правцу, док вакцина против њихове инфекције још није пронађена, иако српски народ има прилично јак имунитет на заразу коју она својом овоземаљском похлепом доносе.

Управо зато, народ, који политички аналитичари обично потцењују или говоре у његово име, тј. у име његове "неме већине", све ово схвата и дијагностикује. Отуд савршене дијагнозе које данас , пишући на интернет сајтовима, кроз преко милион плебисцитарних порука, оваквим феноменима даје српски човек : "cool-тур-олоргија...у Паризу где дупе гризу ..." (цитати), и слично, а које само наизглед поседују карактер комичног и вулгарног. Реч је заправо о савршеној дубинској дијагностици Мидине поплепе и посртања Санчо Пансе (у мушком или у женском облику, свеједно) без духовног газде, јер када Духа нема, остану само огољене зјапеће задњице и од државе (прахорде) украдене паре које се у њих присилно гурају.

Каква може да буде дубинска психологија особе женског пола за две главе више од мушког пола, динарских вилица и зглобова са физиологијом и психологијом великих ципела, а жеље да се на отекло стопало навуче Пепељугина ципелица, избезумљеног погледа и безбројних трзаја, неиживљеног крика које би негде да одјаше, а не зна где, без сублимације или са недовољно успелом сублимацијом, а уз златнике које се таквој структури рањене психе нагло пред ноге проспу ? Аналност се буди истог тренутка: зграбити, отети, спречити да било која друга лепша и мања нога уђе у ципелицу, навући златну ципелицу на стопало макар уз највећу бол, макар уз искривљене од бола чељусти, навући, само навући изгубљени химен, у потрази за мушкарцем, већим од себе мушкарцем кога наравно нема, нарочито га нема у граду светлости, али пронаћи га, пронаћи га што пре, пре него што откуца поноћ !

Џабе сиромашан народ упозорава : није то за тебе, велика ти је нога, хоће имагинарна удавача из снова и бајки, хоће, хоће и хоће , за седам хиљада евра да навуче тесну ципелицу, јер што је ципела тешња, мора , по закону компензације, и замак да буде већи и већи и још већи! И наћи ће се евнуси , или мазо-мушкарци мали духовним растом да ову претенденткињу на Принца са ноћног бала одбране, јер они морају да одбране од њих вишу Амазонку, а да ударе бичем оне малобројне , бедне који су растом од њихове нискости нижи. Али, Принц јој неће доћи, јер Принц зна да она не зна ни шта је Лепота, ни шта је Култура, ни шта је је Свето, ни шта је Отето. Принц зна да се она ни за шта не бори, да у њој љубави нема. Принц тражи праву Пепељугу.

То је крај бајке и крај Молијерове и Нушићеве анализе.

И то је цела динамика аналног карактера динарског од Цвијића описаног склопа психе, ако Психе у старогрчком смислу ту уопште има, који на добром полу даје Јунаке, а на злом галофакс превртљиве ликове што завладаше опустошеном Србијом, и отеше оно што је народ у немаштини увек делио. Који хтедоше да отму парчиће историје, али успеше да отму само демократске брабоњке транзиционе садашњости.

То је неуспела освета сирове хормоналне бахатости и  незграпности неолибералног капиталистичког женског нус-производа над истанчаном божјом душом српских мајки, кћери и сестара, на Косову и по читавом свету, које се лишавају и гладују да би им деца живела, а које су мирне и складне и лепе, и не хрле на коктеле лажи и симулакрума, него живе на путу доброте и скромности, у огромном богатству Искрености и Правде, које анални карактер никада неће схватити.

Др Мила Алечковић Николић