Стефан Каргановић

IL BACIO DELLA MORTE

У јавној расправи која је поводом резолуције о Сребреници обузела српско друштво, нечије присуство упадљиво недостаје и нечији крештави гласови као да су замукли. Мало ко примећује ћутање три даме без којих је у Србији немогуће расправљати ни о најбезначајнијој ситници. Какав је то необичан разлог у овој прилици за њихов дискретни мук?
    Очекивао сам допринос тих савесних грађанки баш по овом питању, зато што се оно налази у самом центру свих њихових делатности. Изгласавање резолуције било би једна од кулминантних тачака њиховог животног дела, јер то је питање на коме су оне изградиле своју јавну каријеру. Оно је raison d’etre постојања и финансирања њихових „невладиних“ организација. То је уједно и крајњи мотив њихових педагошких напора да преваспитају и уљуде Србе. Да ли је могуће да су оне, наједном, према судбини резолуције о којој већ толико времена сањају и која би представљала круну целокупног њиховог васпитног рада – постале равнодушне?
    Тешко је замислити тако нешто. Много је вероватније да оне потајно ипак навијају за председника Тадића и да се усрдно моле богињи земље, Гаји, за успех његовог подухвата. 
    Зашто смо, онда, лишени њихових коментара и поука онда када нам је то најпотребније да се оријентишемо и да одредимо сопствени став?
    Понудићу једну хипотезу која ми одмах пада на памет. Из недостатка самопоуздања, или можда једноставно из претеране скромности, три даме погрешно мисле да би њихова интервенција проузроковала више штете него користи. Оне, можда, нису потпуно убеђене у позитиван ефекат који би њихова подршка резолуцији председника Тадића безусловно имала када би јавност сазнала да су извор те драгоцене подршке – баш оне!
    Можда у својој политичкој наивности оне погрешно процењују да би њихова јавна подршка председниковој резолуцији представљала оно што сицилијански гангстери на свом језику зову: il bacio della morte, пољубац смрти.
    Само нагађам, ништа више. Али искрено верујем да без њих ни  једна дебата – није дебата. Зато их позивам да престану да се стиде и да сиђу на агору, да својим стимулативним анализама и идејним решењима већ окупљеним грађанима помогну да ову проблематику која је, за становнике једне балканске паланке, заиста превише сложена, боље сагледамо.  
    Нека их охрабри потез британског министра иностраних послова, Дејвида Милибанда, који није оклевао већ је одмах, 18. јануара, на свом блогу председнику Тадићу понудио следеће честитке и подршку:

HTTP://BLOGS.FCO.GOV.UK/ROLLER/MILIBAND/ENTRY/SREBENICA1

MONDAY 18 JANUARY, 2010
Srebrenica
The Serbian President Boris Tadic has called for a Serbian Parliament resolution on the Srebrenica massacre. The 15th anniversary falls in July. I think this is a very welcome initiative. I hope it prospers and is not resisted or misused. Amidst all the terrible crimes of the 1990s in the former Yugoslavia, Srebrenica, with more than 8000 victims, stands out. This was the largest mass murder in Europe since World War II, and ICTY and the ICJ have both determined that acts of genocide were committed at Srebrenica.
I know from my meetings with my Serbian counterpart that the present Serbian Government is working hard to try to find General Mladic, who has been charged with responsibility for this atrocity. Facing up to the past can be painful. Srebrenica is seen, across the world, rightly as a grim reminder of the depths to which people can sink when dictators whip up ethnic hatred, and the outside world doesn't intervene in time.
     У преводу за заосталу балканску публику, која не зна енглески, Дејвид Милибенд каже:
Сребреница
Понедељак, 18 јануар 2010
“Српски председник Борис Тадић захтева од српског парламента да усвоји резолуцију о масакру у Сребреници. У јулу пада петнаеста годишњица. Ја сматрам да је ова иницијатива врло добродошла. Надам се да ће имати успеха и да неће наићи на отпор и злоупотребу. Међу страшним злочинима 1990-их година у бившој Југославији, са својих 8.000 жртава Сребреница се истиче. То је било најмасовније убијање у Европи после Другог светског рата. И Међународни кривични трибунал за бившу Југославију и Међународни суд правде утврдили су да се у Сребреници догодио геноцид.
“Из разговора са мојим колегом из Србије, ја знам да се садашња српска влада труди да пронађе генерала Младића, који је оптужен за одговорност у вези са тим злоделом. Суочавање са прошлошћу може бити болно. Широм света, на Сребреницу се с правом гледа као на страшну опомену колико ниско један народ може да падне када диктатори усковитлају етничку мржњу, а спољашњи свет не интервенише на време.”
    Овде се налазе све омиљене фразе наших дама: геноцид, болно суочавање са прошлошћу, посртање српског народа, интервенција извана да га уразуми... Од чега их је страх? Зашто народу ове земље у овим критичним тренуцима не посвете мало пажње и не саопште му свој став?
 Није ваљда Дејвид Милибанд већи мушкарац од њих?