Корупција и похлепа – болести Србије

Србија је коначно пала на последње место у окружењу по висини просечне нето зараде. Сада веће плате од нас примају чак и радници Босне и Херцеговине, БЈРМ и Црне Горе. О Хрватској и Словенији да не говоримо. Наша национална валута је депресирала преко 30% од почетка кризе. Далеко више него валуте суседних земаља. Због овога су реалне плате, изражене у еврима, доживеле суноврат као и животни стандард нашег становништва. Запитајмо се како то да је баш нашу земљу криза најжешће погодила. Због чега је наша економија испала најнеспособнија да се ухвати у коштац са проблемима наметнутим глобалним финансијским дешавањима?

Према нашем мишљењу, одговори леже у широко распрострањеној корупцији међу носиоцима јавних функција и њиховој незајажљивој похлепи. Позабавимо се најпре корупцијом и неким њеним манифестацијама. Будући да не располажемо судским доказима, уздржаваћемо се од помињања имена, али се можемо дотаћи неких појава. Узмимо корупцију у њеном најширем смислу, као употребу политичке моћи за прибављање економске користи која се без те моћи не би могла остварити. Најраспрострањенији видови ове праксе су провизије и намештени тендери с једне и прекомерно запошљавање и попуњавање управних и надзорних одбора страначким нестручњацима. Како провизије и намештаљке не можемо овде доказати, покушајмо да анализирамо ово друго. Мада, око тендера, веома сумњиво изгледа често поништавање већ завршених тендерских поступака у јавним набавкама и онда, услед обавезе поштовања рокова, јавне набавке по хитном поступку, али по два или три пута већим ценама од оних које су биле предвиђене редовним тендерским путем.

Разне преметачине и прекомпозиције страначких екипа, бежаније у редове победника и преконоћне промене политичких дресова и уверења, условљене су жељом за ћаром њихових протагониста, најчешће индивидуа без икаквих личних и професионалних успеха у ванполитичком животу. Они једину наду за лично богаћење виде у запоседању директорских и саветничких функција, те места у управним и надзорним одборима јавних предузећа. Ова предузећа, иако најчешће губиташи, исплаћују енормне зараде својим руководиоцима, управљачима и надзирачима. Није необична пракса да медицинске сестре и келнери са страначким књижицама, долазе на места председника управних одбора, а људи с дипломама контроверзних приватних факултета, обнашају директорске и саветничке положаје. Ово све, наравно на штету грађана, којима та јавна предузећа треба да пружају услуге. Пошто су она губиташи, ове платурине се исплаћују из општинских буџета који се опет пуне опорезивањем плата обичног народа. Поред ове јасне неправде, ми имамо и пљачку кроз оснивање и функционисање непотребних служби по јавним предузећима монополистима, па чак и читавих беспотребних, а свакако предимензионираних, оваквих предузећа.

Као пример узмимо јавна предузећа попут Завода за изградњу града, Пословног простора, Градског зеленила итд. Завод за изградњу града располаже средствима која Скупштина града определи за изградњу и одржавање града. Ово предузеће расписује конкурсе и одабира подизвођаче, јер сопствену грађевинску оперативу нема, који асфалтирају, граде, крпе, бехатонишу и сл. ЗИГ запошљава на десетине високообразованих и високоплаћених кадрова, а потпуно је непотребан граду и грађанима. Да разјаснимо, ако су градска скупштина, градско веће и њихова стручна тела довољно способни да донесу планове по којима ће се град изграђивати, улепшавати и одржавати, онда нема разлога да не буду способна да распишу и одговарајуће тендере, на које би се јављали приватни колективи које сада одабира ЗИГ. На овај начин, исти извођачи као и данас, би обављали ову врсту радова, а укидањем ЗИГ-а, грађани би били ослобођени обавезе да исплаћују стотине паразитских личних доходака, одваљених од њихових бедних примања.

Други пример нека нам буде ЈП „Градско зеленило“. Функција овог предузећа, које, као и остала јавна предузећа, са сваком променом власти озбиљно појачава бројно стање својих запослених, јесте да одржава зелене површине у граду. Градска скупштина би могла једноставно да распише тендер сваке године за одржавање оних зелених површина које по њеном мишљењу треба да буду одржаване. На овај начин, могло би се укинути ЈП „Градско зеленило“, а поново би се уштеделе стотине огромних плата сваког месеца, које исплаћује од својих платица наше становништво.

Погледајмо мало и похлепу. Није нормално да цене прехрамбених и одевних артикала у Зрењанину буду на нивоу истих у Барцелони или у Паризу. Није нормално да каматне стопе у Србији буду међу највишим у Европи. Не сме се догодити да бензин и ТНГ буду убедљиво најсклупљи у нашој земљи. Па ваљда је набавна цена ових енергената на светској берзи једнака за све земље. Одакле онда разлике у МПЦ од двадесетак процената код нас у односу на регион? Наша похлепна држава наплаћује највише акцизе и таксе. Она је намерна да народу дере кожу с леђа колико год је могуће, како би финансирала потребе и жеље својих чиновника, који, гле чуда, обављају и виское страначке функције.

Нама се већ десет година продаје прича о савршености механизма тржишта, који ће од наше привреде направити конкурентну и продуктивну економију, а наш животни стандард винути у европске висине. Концепт либералног капитализма у нас постаје света крава с доласком на власт његових заговорника и то је једино у шта се не сме дирати, нити се сме критички разматрати. А шта су благодејственија ове економске политике у нас?

Имамо преко тридесет банака, махом страних, а каматне стопе су нам највеће у региону. Једина утакмица међу њима, одвија се у степену глади за материјалним добрима и количини лакомости које код народа буде својим рекламама, а никако се ова „конкурентска“ битка не реперкутје у снижавању каматних стопа, што би, ваљда, био најнормалнији начин за придобијање клијената. Уместо тога, што је једино потребно овом народу и привреди, дакле уместо јефтинијих кредита услед повећане конкуренције у банкарском сектору, ми имамо само различите јавне личности које вабе народ да жртвује свој будући стандард зарад садашњих одлазака на море, нових лаптопова или бар УСБ тастатура, ЛЦД телевизора и кожних јакни, а за најсиромашније ту су експрес кеш кредити који ће им омогућити да поједу шницлу или да попију картон кока коле. Иако наше становништво спада у ред најдисциплинованијих када се тиче уредности враћања позајмица, позајмљивачи наиме ризика земље, уграђују највише проценте у каматне стопе у односу на окружење. Кредити су нам скупљи него у другим земљама СФРЈ, мада тамошњи народи мање уредно сервисирају своје доспеле обавезе. Ово је могуће због ниског нивоа свести нашег народа, који по сваку цену диже све скупље и неповољније кредите, без обзира на променљиве и превисоке каматне стопе и, с друге стране, корупције државних органа, који овим банкама допуштају да се тако неконтролисано и зеленашки понашају на српском тржишту. Последица није само тежак живот Марка и Јанка услед терета прескупих кредита које су непромишљено узели, већ понајвише системска ствар немогућности привреде да узима повољна обртна и инвестициона средства којима би покренула произвдне активности, створила нову вредност, повећала друштвено богатство и БДП, те упослила становништво и омогућила му достојанствен живот. Ово је и кривица и одговорност државе. Јасно је да приватне, нарочито стране банке, не воде рачуна о интересу ове земље и њене економије, али би наша држава то морала. Њени закони би требало да буду такви, да интересе страних банака и зеленаша уклапају са интересима Србије и српске привреде. Да банке, заузврат што им је допуштено да ординирају у нашој Србији, морају да обуздају своје апетите за брзом зарадом и уподобе своје амбиције потребама наше привреде и друштва. Ово се не дешава из простог разлога што људи који одлучују више воле да приме масне поклоне и провизије, него да устроје привредни амбијент тако да наши људи и предузећа могу да живе и развијају се.

Да је тржиште могло само од себе да регулише економска кретања, никада не би избила велика депресија из 1929. нити би америчка влада прихватила Кејнзов план и увела државни интервенционизам као метод обуздавања приватничке себичности. Истина је, ми не можемо очекивати од приватних предузетника да жртвују, макар и наговештај профита зарад националног интереса, поготово не од иностраних приватника, али морамо натерати своју државу да оне пословне субјекте који послују у нашој земљи, натера да узимају у обзир и потребе те земље.

Веома слична ситуација као у банкарству је и у нашој малопродаји. Десетине трговинских ланаца, Меркатор, Темпо, Макси, Родић, Универекспорт, Зипер, магнетрон, Туш, Метро и ини (извињавам се онима које нисам навео) јесу у прво време донели нешто ниже цене од онх у комшијским бакалницама, али је њихова међусобна трка у јефтиноћи изостала. То је било оно што смо очекивали од великих малопродајних хипермаркета. Тако је свуда у свету. У свету да, али не и у Србији. И поред десетина ових гигантских самопослуга, цене хране су у Србији једнаке или више од оних у Европској Унији. Чак и цене по дисконтима у летовалиштима у јеку летње сезоне не надилазе значајно оне у Београду, Нишу или Новом Саду. Како то да једини који осећају благотворно дејство ове нове врсте малопродаје, јесу баш власници поменутих супермаркета? Зашто не појефтињују животне намирнице услед конкуренције? Зашто су марже толико високе?

Међу понуђачима производа и услуга на нашем тржишту постоји нека врста картелског или олигполског договора науштрб интереса привреде и становништва. Ово је могуће, јер је држава похлепна и корумпирана. Зато што су њени чинвници на продају, односно на изнајмљивање. Ипак, кривица је и до нас, обичних грађана. Ми својом неактивношћу допуштамо да нам се државни службеници понашају као да су власници државе, а не наши упосленици. Дозвољавамо им да некажњено лажу и краду, да примају провизије, да креирају тржишне услове онако како одговара тајкунима, да распродају државно земљиште и остале ресурсе, да у замену за своја кола и станове (понеки и виле) дају наше национално богатство, а нас остављају да плаћамо и ропћемо.

Уколико се не тргнемо и не потерамо барабе, ако не натерамо сваку будућу власт да се у страху од народа, понаша одговорно и у складу са нашим интересима, ако ништа не учинимо да бисмо себи омогућили живот достојан живљења, онда боље и не заслужујемо. Онда нека пропаднемо до краја!

Остоја Симетић