Саопштење Џејмса Џорџа Џатраса поводом навода о злоупотреби средстава за лобирање у САД у име Срба са Косова и Метохије

18. фебруар 2010, Вашингтон

У вези са суспензијом владике Артемија са чела Епархије Рашко-призренске, чуле су се оптужбе да је новац намењен у друге сврхе (било за хуманитарну помоћ или обнову цркава, зависно од извештаја) преусмерен да плати за услуге лобирања које су предузеле две фирме са којима сам повезан, Венабл и Сквајер Сандерс (Venable, Squire Sanders). Колико знам, то је први пут споменуто јуче у листу Blic. Истог дана, на сајту који се представља као званична презентација Епархије Рашко-призренске, појавио се текст који ме осуђује што сам покренуо отворени апел за подршку владики Артемију.

Одговорићу на оптужбе о наводној злоупотреби новца. Али прво је потребно да се разјасни о чему је овде реч. Ово је координирани покушај да се уништи човек који је више од било кога другог постао симбол српског отпора ампутацији и уништењу најважније духовне и народне очевине Српства. Има ли икакве сумње да би у случају да тај напор успе  последице по Србе на Косову и Метохији и за цели српски народ биле трагичне? Ако и постоје легитимна питања о управљању Епархијом, свак може да види да се овим методама уништава владика Артемије и његово сведочење, а да се његове присталице тероришу и застрашују. Коме то користи?

Што се тиче мог лобирања у име владике Артемија и српског народа Косова и Метохије, увек сам био и бићу посебно почаствован што је епископ изабрао баш мене за овај задатак. Треба имати на уму да сам од почетка свог ангажмана у америчком Сенату, и после, током сведочења на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу, настојао да савесно укажем на штету коју моја земља (САД - прим. прев.) наноси сопственим интересима кроз погрешну политику на Балкану (посебно када је реч о подршци радикалним исламистима на Косову и у БиХ), али и срамну неправду коју представља сатанизација Срба од стране западних сила, посебно САД, током балканских ратова деведесетих. Због тога су ме, и пре ангажмана у име Срба са Косова, нападали многи - од исламских организација до албанског лобија. Можда је баш због тога владика Артемије изабрао мене када је одлучио да за свој народ нешто мора да се уради професионално - знајући, дакле, да то за мене неће бити само плаћеничка работа некога ко би за новац једнако представљао непријатеље Срба. 

У марту 2006. сам потписао уговор између фирме Венабл и Српског националног већа Косова и Метохије (СНВ), који је потписао председник СНВ Драган Велић. Треба да се зна да у том тренутку није било лобистичког деловање власти Србије у САД, иако је америчка влада већ радила на "коначном решењу" статуса покрајине. (Неколико месеци касније влада је потписала уговор са другом фирмом али колико знам невезано за питање Косова.)  Владика Артемије је закључио да ако службени Београд неће ништа да предузме, он нема избора него да покуша сам да се избори да истина о Косову и Метохији допре до америчке јавности и властодржаца. Ову исту одлучност и храброст је испољио када сам га први пут упознао, током 1997. и 1998, када је био једини епископ који се усудио да јавно критикује Милошевића и дође у Вашингтон у мисију мира.

По потписивању уговора у марту 2006, Венабл је одмах основала Амерички савет за Косово (American Council for Kosovo). Циљ нам је био да дигнемо аутентичан Амерички глас против погрешне политике наше земље оличене у подршци исламским терористима и организованом криминалу (УЧК) под командом злочинаца Тачија, Чекуа и Харадинаја, и да покажемо да Срби на Косову нису починиоци, већ жртве геноцида. Знали смо да се овим супротстављамо добро утврђеном погледу у Вашингтону, по којем је албанска страна била сасвим у праву, а Срби никако. Исто тако смо се упустили у борбу против албанског лобија који је радио већ деценијама и имао на располагању огроман новац (па и криминалног порекла) о чијим размерама можемо само да нагађамо, и издашно финансирао кампање америчких политичара.

Реакција на наше појављивање била је хистерична. Једна од албанско-америчких група оптужила нас је за "отмицу америчке политике према Косови,” јер забога, Албанци су имали искључиво право на наклоност САД.  (Индикативно је да су наводи у чланку Blic-а од речи до речи преузети са овог албанског сајта.)  Напали су наш вебсајт.  Направили су лажни паралелни сајт (који је чак неке људе збунио и натерао на помисао да ми радимо за Албанце!).  Оптуживали су нас да смо расисти, екстремисти и шта све не, само зато што смо износили истине о Косову и тамошњим "пријатељима" Америке. Намера нам је била да победимо тако што ћемо да променимо оквир расправе. На почетку нашег деловања, "Косово" је значило "место где је Америка зауставила геноцид злих Срба над мирољубивим Албанцима.” Због нашег ангажмана, многим Американцима данас "Косово" значи “место где је наша власт сулудо помогла џихадистима и криминалцима да тероришу хришћанске Србе." 

Јесмо ли успели? Сетимо се да у време када је наш ангажман започео, Вашингтон у потпуности очекивао да мирно и без проблема наметне "коначни статус" Косова пре краја 2006. Творци америчке политике очекивали су минималан отпор у Београду и били су убеђени да је руско противљење "независности" само блеф. У самој Америци није било скоро никога ко би изнео другачији став. Иако наши напори нису ни издалека били довољни да промене америчку политику, искрено верујем да би без ове кампање, коју је инспирисао и саветовао владика Артемије, Вашингтон много брже наметнуо своје "решење." Ми смо ипак убацили довољно клипова у точкове да продужимо тај процес за две године. За то време је став Русије постао непоколебљив, а у самој Србији је постало немогуће да ико (барем отворено) пристане на губитак Косова. Када је Вашингтон коначно деловао у фебруару 2008, у договору са првацима УЧК и уз незапамћени притисак Европске уније, то је учињено са очајничком спознајом да су сваким даном бивали све слабији, и да је било питање "сад или никад." Резултат који смо добили - трајна и нерешена криза – није прижељкивао нико, али је далеко бољи од онога што би се највероватније десило да није било иницијативе владике Артемија и нашег ангажмана. Искрено верујем да смо успели да Србији изборимо шансу да пружи отпор, и да још увек има избор да ту шансу искористи.  

Што се тиче новца, изгледа да оптужбе о "скретању" средстава мотивише чудна претпоставка да Срби треба да се ослањају искључиво на добру вољу и љубазност аматера, док њихови непријатељи могу слободно да купују утицај. Та претпоставка је у великој мери одговорна за оно што се Србији и Србима десило у пропагандним ратовима деведесетих. Владика Артемије је мудро закључио да мора да напусти ту претпоставку ако жели да спасе своје духовно стадо. Било како било, трошкови услуга које су предвиђене уговором потписаним између СНВ и Венабл у марту 2006. били су $600.000 за првих шест месеци, а потом $100.000 месечно до истека уговора. Претрагом извештаја о лобирању за међународне клијенте може да се установи да је то сасвим нормална цена, уз две важне напомене: 

•  
  • Прво, да је сума коју је Венабл наплатила од СНВ покривала не само професионални рад, већ и трошкове тог рада (закуп реклама, конференције, материјале, итд.). Ово није уобичајена пракса. У већини уговора се предвиђа цена рада, а трошкови се наплаћују додатно. То значи да је између тридесет и четрдесет одсто средстава која је Венабл добила од СНВ отишло на текстове у службеним новинама у Вашингтону, попут Roll Call и The Hill или на добро посећеним сајтовима DrudgeReport или Daily Kos; на конференције у Капитол Хил клубу (на гласу међу Републиканцима); на путовања по САД, Британији, Немачкој, Русији, Индији, Израелу, седишту ЕУ у Белгији и другде; и сличним трошковима.  То такође значи да је Венабл за време проведено на послу наплатио далеко мање од  стандардне тарифе.
  • Друго, сума од $600.000 је уплаћена од марта до децембра 2006, али после ње више никаквих средстава за даљи рад није било. У фебруару 2007. сам променио фирму, и уговор са Венабл је пребачен на Сквајер Сандерс. Уговор, који је потписао о. Симеон (Виловски) је предвиђао даљи ангажман по месечној цени од $100.000. Иако смо знали да тог новца нема, наставили смо да радимо истим интензитетом читаве 2007 и 2008, смањујући нашу активност тек 2009. када је то постало неопходно. Посао никада није обустављен, иако је већ одавно престао да буде професионални ангажман и претворио се у добровољни. 

Значи, тих $600.000 за шест месеци посла, по уговору потписаном у марту 2006, платило је за скоро четири године рада. То је у просеку око $12.500 месечно, од чега је велики део, као што сам навео, ишао на трошкове.

Ништа од овога није тајна. Све је доступно јавности од марта 2006. и сама чињеница да морам да ово објашњавам представља апсурд и увреду. Како онда да објаснимо узбуђење оних који покушавају да дискредитују владику Артемија због ових "открића"? Једино истински легитимно питање у свему овоме, када је о лобирању реч, је да ли су потрошена средства дошла из фонда који апсолутно није било дозвољено да се користи неку другу сврху, на пример лобирање? Иако нисам упућен у књиговодство Епархије, чисто сумњам. Новац може да служи за свашта. Ако је Епархија добила средства за одређене сврхе и онда их потрошила на легитимне послове, како ће се знати које су паре отишле на који посао? Друго, категорички поричем било какву инсинуацију да су владика Артемије, отац Симеон или било код од монаха и лаика с њима у вези свесно учинили било какво непочинство, финансијске или друге природе. А ако доводимо у питање суд владике Артемија, онда на то немамо право. Ко боље од њега може да одлучи да ли да се неки долар потроши на обнову оштећене цркве (да би Албанци могли поново да је сруше?) или да се спрече даљи напади на цркве?

У сваком случају, таква питања могу и треба да се постављају на разуман и цивилизован начин. Али то, као што видимо, тренутно није случај, и оставља утисак да се ради о нечему сасвим другом. Тешко је отети се закључку да је на делу политички процес сличан Милошевићевом добу, како би се ућуткао храбри и незамењиви глас владике Артемија који толико смета некима у Вашингтону, Бриселу и Београду.

Коментари су на теми: Коме смета епископ Артемије