ЗА ТОМИСЛАВА НИКОЛИЋА
 
''Кад крену у поход на Србију,
више рачунају на наше војсковође
него на своје. Испред своје војске
шаљу гласнике да објаве
како ће цар срушити великог жупана,
а на његово место поставити
онога кнеза који му највише помогне''.

(из књиге „Завештање Стефана Немање", писца Милета Медића)

Српска историја је саткана из тешких и још тежих периода, смењују се драматични са трагичним епохамa. Задње две деценије Срби су имали два трагична периода, један Милошевићев од 1990. до 2000. године а други, назовимо га демократски, од 2000. до 2010. године.

За први период су карактеристични ратови, почев од Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине до Косова. Карактеристично за овај период је да су Срби (Милошевић) за све окривљени, а они остварили главну своју стратегијску замисао, што мања Србија.

Други период је што слабија, уништенија Србија. Уништена привреда, поготово село и пољопривреда, и ако постоји криза, иако нисмо један од главних циљева уништења, село је могло опстати, имати шансу. Али, авај, овде је пројектована дужничка криза, даље исељавање, без децентрализације, наталитета, војске.Три константне Западне политике према Србији су: 1. што мања Србија, 2. што слабија Србија, 3. што подељенија Србија. Грађански рат би за њих био идеална варијанта, такав да нас уназади и трајно подели. Што мања Србија је Западна политика и после Милошевићевог доба, после одласка Црне Горе, отмице Косова, настојања да се угуши Република Српске и почетак евакуације Србије преко Саве и Дунава (Статут Војводине). Што подељенија и слабија Србија, има континуитет у лику и делу Бориса Тадића, тако да се често пута запитамо да ли он наставља лошу политику и Милошевића немајући ни оног ауторитета који је овај имао.
Опозиција нам није много боља од власти. Све странке у Србији су на овај или онај начин, мање или више сервилне Западу

Понизни преко сваке мере српски политички „нарциси и златоусти“ непрекидно најављују борбу против криминала и корупције а они све већа. Да нико нема шансу у овој земљи, резултат је њихове владавине: ни сељак, ни привредник (бизнисмен), ни студент... Похлепни, бахати и бездушни. Ћитав овај режим су заправо разна лица Бориса Тадића. Он је и добар и строг, и европејац и патриота, и овамо и онамо, сваком све само да би дуже остао на власти. Његова медијска извештаченост је забрињавајућа. Гримасе, позе, реторика, све је неприродно и усиљено. 

Што слабија Србија, не могу рећи да је иста до 2000. и после 2000. године, Слободан Милошевић је бар имао оправдање: санкције, бомбардовање, ратови...  Ипак је очувао ресурсе и омогућио овима да деле, распродају породично благо. Зоран Ђинђић је био бар у једној ствари поштен и барем у једном периоду искрен, оптужио је Запад да су нас дебело слагали, обманули, нема помоћи, нема ни инвестиција, спољни зид санкција никад неће бити подигнут. Но убрзо пошто је почео да искрено говори био је убијен.
Добио је Слободан Милошевић велику финанцијску ињекцију пред сукобе на Косову, за опстанак на власти. Продат је ''Телеком'' Италијанима и Грцима за 1,5 милијарди марака. Борис Тадић добија кад год му зафали за изборе. ССП (Споразум о стабилизацији и придруживању потписан па суспендован), ''Фиат'', разни страни државници Трајан Басеску; бела шенген виза, прелазни трговински споразум и томе слично.

Колико ћемо ми то осетити, питање је. Изгледа да би за нас најбоље било да нас оставе на миру, али они то не желе, нити хоће да нас испусте. Размишљају да још нисмо дотерани до разумних мера, до оптималне величина мале Србијице. Да ли је Београдски пашалук, Предкумановска Србија, права мера? У овакве пројекције не верујем. Они иду до краја до нестанка Србије са географске карте. У свему томе неће добро проћи ни наши западњаци, наш „круг двојке“. Они кад одраде посао биће одбачени као и други.
То је и поука данас лидеру опозиције Томиславу Николићу да се не заварава да код њих има прођу. Ево рецимо како је прошао Војислав Коштуница који је различитим потезима био елиминисан са власти јер им је сметао око реализације пројекта независног Косова преко Еулекса.

Када је Војислав Коштуница дошао на власт имао је медијску прозивку и медијске нападе да је прикривени националиста, да је како га је Чанак назвао „Шешељ у фраку“. Он је стога био приморан да се доказује да је највећи демократа чиме је слабио своју позицију. Притиснут споља и изнутра био је присиљен да чини уступке. Ригидан врх странке и „проверени кадрови“ му нису могли помоћи да изађе из ове позиције. Србија је била условљена и чинила је уступке, један по један. Никако се не види излаз из те спирале уступака и повлачења.

Николић и Тадић су ојачали јер су медији, НВО, Чедаи Чанак и остали само Коштуницу нападали. Сетимо се закона о помоћи хашким оптуженицима, кохабитацији. Гласови су се одузимали од В. Коштунице и одлазили, неко демократама, док су другима биле ближе патриоте некад радикали а сада напредњаци. При томе не треба да уживају у својој позицији ни Николић ни Тадић јер то бирачко тело није стабилно. Људи су конфузни и тренутно мисле да сте ви најмање лоша опција. Имате код вас и оне који мисле да ће профитирати у транзицији и они који су жељни правде и борбе против корупције, има ту много наивног и лаковерног света. но свему дође крај па и српској наивности.

Пред Николићем као што је и пред Тадићем је да се суоче са многим препрекама. Да не заборавимо Коштуница је имао и оружану пробу на југу Србије. Кад је постао премијер - Срби су прогањани са Косова. Исто тако много се уступака морало поднети да би се формирала влада, Г17 је остао да контролише новац а преко Дулићке и пољопривреду, Драшковићу је поклоњен ресор спољних послова. Добили смо и америчку патриотску телевизију „Фокс“, одустало се од ревизије приватизације. Тадић и његови су полако јачали, а препреке су препуштали Коштуници. То је судбина српских политичара, вечито попуштање и компромиси.

Коштуница је био Трећи пут, изјавио је ни Дедиње, ни Вашингтон нећемо имати, био је демократско-национално оријентисан, само је питање што није ту идеју спровео до краја. А једино је та идеја Трећег пута била права и она је била сметња Западу јер је препозната као опасна.

Јасно је да запад ради на нашим српским поделама, којих ионако има много. Њима треба слаба Србија а то значи подељена у два тора, подељена и сукобљена, на тзв. демократе и тзв. патриоте. Прилика да се то премости је подршка социјалиста али и влада са радикалима, прво на локалу у Новом Саду а после и на националном нивоу.
Оно где наша политичка елита пада је на испиту Европе. Чини се као да не знају ко руководи Европом и какво би тамо нама место било, у случају да нас уопште и приме. Борис Тадић је само фигура која је гурана да нас води „у Европу“.

Уласком у ЕУ ми капитулирамо не само по питању Косова. Немојмо да прођемо као у двадесетом веку, трагично и крваво. На још једну историјску грешку немамо права. Стварно не могу прихватити да нам је нека друга улога намењена, већ да нам отму земљу и име и све. 

Ако већ преговарате са њима тражите да добијемо исте услове као и Мађарска, Словенија да уласком у ЕУ још седам година странац не може да купи земљу. Ако то не добијете, где ћете. Или сматрате да ми имамо вишка земље. Ми нисмо пројектовани ни да будемо произвођачи за своје потребе млека и меса а не и за извоз. Задњих година квоте у говедарству и свињарству се смањују, тренд је све гори и гори, а сви други су подизали своје квоте приликом приступања у ЕУ. Мислим да је јасно сваком да њима не требају они који ће Србију подићи и обновити, већ они који ће је покорати и учинити најгором слушкињом. Стога би сви они који мисле да су патриоти и који су у политици ово морали да имају на уму непрекидно.

Наши патриоте морају знати, а пре свега господин Николић да се не могу служити два господара, да јесте потребна флексибилна политика али не и она која непрекидно пристаје на уступке.  Морамо бити свесни да се играмо са државом, можемо је лако прокоцкати. А онда ће нам бити ко зна крив. Добро морамо размислити и не заборавити стару конеску пословицу која каже: ''Без државе, без домовине, свако благо је само ђубре''.

Др Душан Тубић