Како да омча Сребренице не (у)дави истину
Александар Павић
Печат, 18.2.2010.

У интервјуу датом Радио-Светигори, 4. јуна 1999, дакле за време НАТО-бомбардовања Савезне Републике Југославије, Блаженопочивши Патријарх Павле рекао је и следеће: „Злочинцу је увек криво, сујета несрећна. Никад злочинац неће бити крив за себе, увек су крви други. А људи хришћани, и кад нису криви, боје се да су ипак можда, и нехотице учинили неки грех.“ То је отприлике слика главнине српског народа у контексту наметнутог му сребреничког наратива. Непријатељи врло добро знају ову суштинску особину Срба, чак и оних који се свесно не декларишу као хришћани. Они ће се појести живи ако сматрају да су неком нешто колективно наудили, и свест о тој могућност ће их скоро паралисати наспрам других, успорити њихове реакције, терати их у сталну дефанзиву. Или, како је рекао Емил Вјајки, у свом класичном чланку из 2005. године, „Сребреница као метафора“: „Прича о Сребреници која се без престанка обнавља изазива гњев, агресивност, осјећај кривице и депресивност народа...“

Наравно, та подсвесна сумња која се свих ових година систематски потхрањује код Срба, да су можда, ипак, несвесно, учинили грех према неком другом народу, или, како то гласи званични сребренички дискурс, да је „неко чинио злочине у наше име“, не би била могућа без замагљивања онога шта се у Сребреници стварно десило. Без тих свесних мистификација и голих пропагандних лажи, непријатељ не би једноставно био у стању да експлоатише ову српску особину и да целу државу и друштво држи у стању скоро суспендоване анимације, у којој се народ скоро претворио у жртву која све више губи вољу да се брани, већ само, сад већ не и више са зебњом, него отупело, чека следећи ударац. Као, на пример, даље распарчавање земље.

Зато је систематско разбијање сребреничког мита, којег су се латили Печат и још само пар других медија (на челу са Новом српском политичком мисли и Дверима српским) од прворазредног националног значаја. Или, да још једном цитирамо Влајкија: „Прва, најхитнија и најсветија дужност истинских српских интелектуалаца и њихових форума је демистификација сребреничког мита, коначно откривање истине ма каква год она била. Све док тај мит буде постојао, и све док они буду шутили, ништа друго, свето, неће и не може постојати, пошто та злокобна фикција прља све напоре и сваку пројекцију људске будућности за српски народ. И нека се ти интелектуалци сутра не изненаде када, између осталог, тај исти мит буде (по)служио већ увелико организираним сепаратистима као кључно оправдање и као инспирација за низ нових ситнијих 'Сребреница'“.

Изгледа да је писање поменутих медија, плус ангажман телевизијских водитеља, као што су Оливера Милетовић на Палми-плус и Милорад Вукашиновић на новосадском ТВ-Мосту, на крају запалило искру којој се једноставно не сме допустити да се угаси, упркос свим покушајима скретања пажње на нешто друго, све док се ствар не изведе на чистац, тј. док се сребренички мит у потпуности не демистификује – да поновимо, ма каква се, па чак и најболнија истина открила – и то пре евентуалног покушаја Народне скупштине да гласа о посебној резолуцији која би се односила само на Сребреницу. Можда се председнику Србије Тадићу чинило, пре нешто више од месец дана, када је шокирао јавност Републике Српске у дане прославе Светог Стефана Првомученика, да ће недовољно  информисаној, и зато слуђеној, српској јавности релативно лако наметнути такав један, зашто не користити речи Дајане Џонстон („То би значило не само издају сопствене земље, већ такође издају свих оних ван земље, који се боре да одбране Србију“, Печат) и Петра Искендерова („У Србији се припрема акт националне издаје“ Фонд стратешке културе) – чин издаје, или опет Емила Влајкија, чин „менталног геноцида“ над сопственим народом. Разуме се, не смемо искључити могућност да и сам председник Тадић у то време, из разноразних разлога, није био довољно информисан о „пропагандној архитектури сребреничког мита“ (Стефан Каргановић), тј. да није знао шта ради, већ је, следећи уобичајени, горе-описани српски порив за самооптуживањем, само чинио оно што му се чак чинило и исправним Али за то, после већ поменуте медијске контра-акције изсношења непобитних чињеница које разарају сервирани сребренички мит, више нема оправдања.

Нити ће Народна скупштина моћи, рачунајући на даље „блажено незнање“ шире јавности, да олако усвоји резолуцију која ће, опет по речима неизбежног Влајкија, зацементирати „злокобну метафору којом ће се за све вијеке вјекова окарактеризирати српску нацију као злочиначку, геноцидну, и која ће оправдати све могуће даљње рушилачке акције против тог народа“. Јер ће, за разлику од уобичајене праксе, овога пута морати да се суочи са критичном  масом информисане јавности, јавности која се, штавише, самоорганизује, и шири ту информисаност великом брзином широм Србије. Још увек не преко националних медија, тј. електронских медија са националном фреквенцијом, иако је бар један од њих званично „Јавни медијски сервис Србије“, или тиражних, етаблираних новина (са битним изузетком Политике, која је 11.2.2010. објавила ауторски текст С. Каргановића и А. Павића, доступан и на сајту http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Srebrenica-istine-i-zablude.sr.html), али, на пример, преко сајта новоформиране НВО „Грађани за истину о Сребреници“ (http://inicijativagis.wordpress.com/), са којег се могу скидати и ширити не само чланци објављени у горе-поменутим медијима, већ и чиста фактографија везана за догађања у Сребреници у јулу 1995, уз помоћ које се једино може разбити масовна хипнотисаност народа у Србији сребреничким митом, која га је досад чинила скоро беспомоћном жртвом како страних тако и домаћих агресора. Са сајта се, између осталог, може скинути и инфо-књижица „Шта се стварно догодило у Сребреници?“, у којој је поменута фактографија сажета на једном месту. „Тврда копија“ ове књижице се иначе полако, али сигурно шири Србијом, јер је, захваљујући ентузијазму и даривању обичних људи, она већ штампана у тиражу од 30.000, и дели се бесплатно – или, чак, према више извештаја са „терена“, фотокопира и „шири даље“. Ето, толика је била глад за информацијама, за истином на ову тему, и тај талас више није могуће зауставити. Што не значи да неће бити покушаја, који су досад били, по правилу, скоро запањујуће млаки и неубедљиви. Мада то и није запањујуће, јер се фактима који се сада откривају српској јавности тешко може парирати аргументима. Њих једноставно нема, и сада је јасније него икад да се цела прича о Сребреници свих ових година заснивала на сејању магле, свесном прећуткивању чињеница, мистификацији и пропагандним флоскулама. Тако да сада и српска јавност може, попут Питера Финча у „ТВ мрежи“, да узвикне: „Ђавољски сам љут и више то нећу да трпим!“

Јер, нико се од званичника не усуђује да изађе на црту и да се упусти у јавну дебату или расправу о сребреничком миту. Крију се иза флоскуле да је то „пресуђена ствар“, и да се ту више нема шта расправљати. Нико досад са јавног, одговорног места није таксативно одговорио на све аргументе и чињенице које су изнете протеклих седмица. Једино што наличи одговору са званичног места појавило се у листу „Време“ од 11.2.2010. у ауторском чланку Владимира Вукчевић, Тужиоца већа за ратне злочине Србије, насловљеном „Декларација о Сребреници – јединствена прилика за поруку помирења“. Али, као што се већ из наслова може видети, то није био текст аргумената већ текст агитације.

На страну што Вукчевић у свом тексту већ предлаже и кључни пасус евентуалне Декларације: „Парламент Србије осуђује геноцид у Сребреници и искрено жали све жртве Сребренице. Овом приликом упућује извињење свим члановима породица жртава зато што Србија 1995. године није учинила довољно да спречи геноцид у Сребреници.“ То је чак можда и најмање запањујући део чланка. Далеко невероватније су његове тврдње да је, на пример, Дражен Ердемовић (да поновимо, Хрват из околине Тузле, који је, пре свог тајанственог ангажмана у Војсци Републике Српске, ратовао за рачун Армије БиХ и Хрватског вијећа одбране) заправо био некакав српски „патриота“ који је, разуме се, чинио своје злочине „у име свих нас“. Шта га то чини баш „нашим“ – а не „босанским“ или, вероватније, „хрватским“ патриотом, то српски тужилац за ратне злочине није ни покушао да објасни. Штавише, Вукчевић свакако зна да се, из више верзија Ердемовићевих сведочења, до дан-данас није могло утврдити ко му је уопште издао команду да стреља војно-способне заробљенике из Сребренице: да ли обични војник Брано Гојковић, и то у време када је Ердемовић имао чин водника, а у јединици се налазио и један поручник (!?), Словенац Франц Кос, иначе командант Бијељинског вода; да ли „тајанствени пуковник“ који никад није именован, или, пак поручник Милорад Пелемиш, командант Десетог диверзантског одреда, и то, опет, посредством обичног војника Гојковића? Можда је сам тужилац Вукчевић могао целу ствар да рашчисти да је бар позвао Пелемиша, који већ читаву деценију живи у Београду, да сведочи. Али можда би онда Пелемиш поновио оно што је већ раније износио у разним интервјуима, да је 16. јула 1995, дана када је наводно, преко обичног војника издавао команде официрима и подофицирима да стрељају заробљенике, он „лежао у болници због потреса мозга и поломљених ребара у тешком саобраћајном удесу“ (Жерминал Чивиков, Крунски сведок), а да, у сваком случају Ердемовић, као „једини подофицир у воду“ није могао да прима наредбе од обичног војника (интервју баљалучким Независним новинама, 21.11.2005.). И онда би Вукчевић дошао у ситуацију да мора да бележи сведочења која озбиљно нарушавају кредибилитет „крунског сведока“ Хашког трибунала, чија сведочења чине темељ оптужница против војног и политичког врха Републике Српске, као и тврдњи да се у Сребреници десио „геноцид“. Али то, разуме се, никако не би било у складу са жељама господара из „међународне заједнице“ (Влајки). Иако га плаћају порески обвезници Србије.

Порески обвезници Србије Вукчевића изгледа такође плаћају да заступа ставове Јелка Кацина: „Известилац Европског парламента за Србију Јелко Кацин је 15. јануара прошле године, предлажући Резолуцију о Сребреници, пренео поруку породицама жртава у Европском парламенту: 'Ова резолуција није намењена прошлости – говорећи о мртвима, Резолуција је намењена живима и њиховој будућности.'“ У исто време, у свом тексту Вукчевић истиче: „Не желим да носим део кривице за некажњавање злочинаца јер је њихово кажњавање мој посао.“ Ако је тако, када већ није дигао оптужницу против Милорада Пелемиша, наводног наредбодавца „најстрашнијег ратног злочина у Европи после Другог светског рата“, може ли се очекивати да бар дигне оптужницу против Кацина, Министра информисања Словеније у време када је више десетина младића у униформама ЈНА стрељано? Одговор већ знамо. Вукчевићева „бескомпромисност“ ипак не иде тако далеко. Она се чува за народ који му плаћа плату. Народ којем, као један од највише рангираних правника у земљи, нетремице сервира пропагандне флоскуле које треба да га самооптуже.

И не само да заступа Кацина, Вукчевић заступа и Дорис Пак: „Ја сам... врло добро разумео и запамтио поруку госпође Дорис Пак, представнице Немачке у Европском парламенту, када је на расправи поводом усвајања те резолуције рекла да „ко год крије Ратка Младића носи део кривице за некажњавање злочинаца“. Тако би то можда разумео један „намјештеник господара из 'међународне заједнице'“ (Влајки). Али да видимо како ствар разуме неко ко је слободан човек, анти-ратни и анти-расистички активиста и новинар Џорџ Памфри, амерички црнац који већ годинама живи у Немачкој, и који је први разобличио превару Медлин Олбрајт, која је махала наводним „сателитским снимцима“ који „доказују“ да се у Сребреници десио масовни злочин: „Постоје политичке снаге, поготово у земљама немачког говорног подручја, које су се заклеле на освету против Срба, не само зато што су се одупирали тетвтонским освајањима кроз историју, зато што су били међу победницима Првог и Другог светског рата, већ и зато што су српске иницијативе и интереси били ти који су ујединили Јужне Словене... Немачка се може отарасити свог пост-нацистичког белега само ако за јавно мњење створи нову групу која ће бити обележена као 'гора од нациста'.“ Памфри би, дакле разумео и шта чини Дорис Пак. Али не и Вукчевић. То јест, Вукчевићев текст је толико тенденциозно злонамеран да се он чак усуђује да се позове на дизање оптужнице против Динка и Наде Шакић за учествовање у геноциду у логорима Јасеновац и Стара Градишка, правећи недвосмислену паралелу између истинског геноцида у Јасеновцу, основаном искључиво у циљу уништавање целих етничких група, и Сребренице, за коју, осим што је спорна, чак и Немац Кристоф Флиге, судија Хашког тбибунала, каже да би требало наћи неки други термин, јер реч „геноцид“ треба искључиво везивати за холокауст. Можда би за мишљење о томе требало питати и јеврејске интелектуалце, попут Јаше Алмулија, који је, у скорашњем интервјуу Политици, изјавио да је Јасеновац био „гори од Аушвица“.

Али, државни службеник се упиње да од Срба направи „нове нацисте“, толико да чак фалсификује и пресуде Хашког трибунала: „Међународни кривични трибунал за бившу Југославију утврдио је да је, за само неколико дана, у Сребреници и њеној околини погубљено осам хиљада разоружаних људи.“ То једноставно није тачно. Хашки трибунал је, у пресуди генералу Крстићу, „утврдио“ да је „погубљено до 7-8000 мушкараца“. То „до“, како истиче амерички адвокат Каргановић, може да значи распон од једног до 8000. А, притом је Хашки трибунал само изнео „конзервативну процену стручњака“ (којих?) да је „најмање 2028 тела ископано из масовних гробница“, што се, како ће се испоставити, такође показало нетачним, а што је форензички тим Историјског пројекта Сребреница јасно показао. Али, ни то превише не занима Вукчевића: „Коштуница и Алигрудић рећи ће: 7600. Професор Коста Чавошки: 2500. Али шта то мења?“ Па, највиши званичник УН на терену из јула 1995, Американац Филип Корвин, је, на пример, неколико пута рекао „шта то мења“, то јест, да је разлика између „700“ (колико Корвин сматра да је било жртава у то време) и „7-8000“ – „политичка“. То јест, разбијачи сребреничког мита не „лицитирају бројевима“, како их лажно оптужују Вукчевић и слични, да би „релативизовали“ или „умањили злочин“, већ да би јасно поставили тај злочин у оквире који му припадају. Јер, без „магичне цифре“ од 5000+ убијених (коју је Клинтон предлагао Изетбеговићу 1993 у вези Сребренице, а амерички дипломати, према Би-би-сијевом програму „Морални рат“, косовско-албанским лидерима 1998-9.), нити може бити стране (тј. западне) интервенције, нити се могу лансирати приче о „геноциду“ и, разуме се, његовом „спречавању“. Да ли ни то не зна српски тужилац за ратне злочине? У сваком случају, он управо у свом тексту, као што је Емил Влајки већ наговестио, већ унапред оправдава могуће будуће интервенције против „геноцидних Срба“: „И председник Међународног удружења истраживача геноцида Грегори Х. Стентон тврди да је порицање геноцида последња фаза геноцидног процеса и, тврди, један од најсигурнијих предуслова да се геноцид понови. Једноставно је закључити да – порекнемо ли пресуду Међународног суда правде или пак тако монструозан злочин, или га релативизујемо, отвара се простор да се то зло понови.“ И ово нам је, дакле, донела „реформа правосуђа“. Најозбиљније се треба позабавити питањем да ли својим изјавама Вукчевић нарушава безбедност земље.

Срећом, осим Вукчевићевог колико неубедљивог, толико и опасног и деструктивног излагања, других озбиљнијих иступања на ову тему из званичних кругова није било у последње време. То може да значи само две ствари: или им недостају аргументи, или не сматрају да себе треба да објашњавају јавности која их, иначе, плаћа. Али, једном када достигне критичну масу, информисана, усредсређена и решена јавност се више не може игнорисати. Зато је неопходно да се битка за разбијање сребреничког мита настави, све док се једностране резолуције о Сребреници не скину са дневног реда Народне скупштине. Још увек постоји велики број људи који заправо не знају шта се зна а шта се не зна о Сребреници, и зато не знају ни пуне последице евентуалног прихватања одговорности Србије за тамошња дешавања, ни по Србију ни по Републику Српску. Зато је задатак свих нас да ту истину ширимо, и да се спремимо да покажемо садашњим властима колико нас има ако наставе да инсистирају на доношењу посебне резолуције о Сребреници, која подупире сребренички мит и од Срба прави нове нацисте. А време је да нас виде и без тога.

Печат