Александар Димитријевић: ПОЗАДИНА НАСТОЈАЊА ПРОГРЕСИВНИХ СНАГА ДА СРБИЈУ УВЕДУ У ЕВРОПСKО ДРУШТВО

Сада, пошто је British Broadcasting Corporation, са тоном нескривене егзалтације, ускликнуо свом  глобалном аудиторијуму, састављеном од зависних корисника информација, да је нови српски Патријарх, не само про-европски орјентисан, него још и спреман за разговор са Ватиканом по свим питањима,  што значи и о међусобном приближавању Православне и Римокатоличке конфесије, на заједничком путу према екуменизму, и последњи српски родољуб, обично називан националистом, може спокојно да одахне. Јер, завршио је тако један период трагања Србије за својим новим идентитетом. Светла будућност нам  је на тај начин доспела на домак руке. Међутим, више од овога, постало је очигледно да Србија не може и  не жели да живи сама. На тај начин у ствари, завршава једно поглавља националне историје а почиње ново. Како сада изгледа, ово ново, по свему судећи, са претходним имаће врло мало тога заједничког.

Пажљиво читање те кратке вести BBC-ја, пружа  врло интересантна сазнања. Пре свега, откривена је политичка склоност новог Патријарха,  г.г. Иринеја, изражена његовим припадањем про-европски орјентисаним друштвеним снагама. Тиме су коначно обелодањене потајне амбиције нове СПЦ, за непосредно бављење и политиком. Давно извршено одвајање цркве од државе тако код нас добија нови обрт. И на крају, споменуте претпоставке не значе ниште друго до то да Србија, као држава, сва без остатка, у свим њеним световним и духовним формама, постаје најзад модерна држава. Тако су извршене и завршене све потребне припреме за европске интеграције у Србији, потенцијално врло широког дијапазона.

У перспективи пројекта европских интеграција, према којој званична власт, а од недавно, како што видимо, и црквена јерархија, непоколебљиво воде своје поданике и вернике, на ред долази прва етапа. То је спровођење европеизације друштва. Другим речима, у питању је увођење новог система вредности, формирање нових образаца културног понашања и новог веровања, обликовање потпуно новог законодавства, а изнад свега увођење новог начина политичког понашања. Његово основно обележје, characteristica specifica, јесте заснивање државног и националног идентитета, не као до сада на националној традицији него, на чистим економским категоријама, односно на новцу.

Кроз европеизацију, том универзалном, заједничком именитељу друштвеног и политичког препорода новог светског друштва, па тиме и Србије, треба да буде изражено све оно што је српско. Ту су смештени сва прошлост, сва садашњост и сва будућност. У њој су одређени, према глобалним интересима и мерилима, и српска државност, и њена духовност, и национални идентитет, па и језик са културом уопште. Одређени по заједничким својствима, они подпадају под образац наднационалног, наддржавног и надконфесионог организма, новог наднационалног и наддржавног организма истоветног Киклопу. Једна од последица овог процеса, сасвим извесно, биће директни судар различитих светова. Ово за собом изазива дуготрајно нестабилан политички систем и врло рањиве економске сфере, код свих нових прикључених чланова. То су перспективе данашњег  искушења Србије али и времена које непосредно следи.

Успех европеизације Србије конкретно, почива пре свега, у превладавању над једном чисто психолошком категоријом, усађеном дубоко међу народом, али и у круговима делујућих медијатора. У питању је наиме страх. Код једних, реч је о страху од “ немања довољно Европе у Србији”, док код других у питању је страх од “превише Европе у Србији”.

Премда је дакле реч о проблематици психолошког карактера, њен третман захтева пре свега социолошко-политиколошку екстраполацију. Да је реч о страху и код једних и код других, од Србије изоловане од Европе, најбоље говори грчевито настојање обеју страна, да по сваку цену Србију ослободе од њене традиције, односно да је задрже у оквирима те традиције. За једне, ту је реч о митоманији а за друге о историјском памћењу.

Борба међу заговорницима прве или друге Србије, тече на два паралелна фронта. Један је усмерен према органима власти и политичком систему у целини. Други, има родно место у идеологији, или боље рећи, у духовности, коју  неки поистовећују са масовном културом. Прва борба је лако завршена победом модернизатора односно, извршено је демонтирање државних и друштвених институција старога режима. Овај успеха је уследио захваљујући спретној употреби новца и поклањањем политичких наименовања. Први  су прихватили ново предузетнички склони појединци из пословног света и политички професионалци. Други задатак, духовног препорода народа, показало се, био је много тежи од првог. У том напору најпре су циљани поједини носиоце друштвене свести и духовног идентитета. Отуда је и овде покушано са употребом истих помоћних средстава као и у првом случају. Међутим, овај процес је постао недопустиво спор и скуп. Добра стратегија је овде најзад донела преокрет. Најпре је исправно идентификована последња препрека на путу Србије да постане савремена држава.

Та препрека, испоставило се била је СПЦ. Сасвим исправно дошло је до сазнања да у данас обезглављеном друштву Србије, Српска Православна Црква је последњи ред одбране друштва од његове потпуне дезорјентације и дезинтеграције, да је она последњи бастион националног идентитета и баштиник културног наслеђа Срба. Коначно, са про-европски орјентисаним Патријархом, и ту стиже олакшање. Тако се чини да започињањем институционална ерозије СПЦ. Као делотворно средство за изазивање ерозије у СПЦ, показало се стварање унутрашњих струја и раскола у цркви, кроз подстицање и материјално помагање присталица и поборника литургијског и канонског новотарства. Тиме је најзад започето са уклањањем и последње сметње у осавремењивању српског друштва.

Од уверења да је цео проблем око модернизације, односно европеизације Србије, настао из осећаја страха, за његово потпуно превазилажење потребно је пре свега размотрити претпоставке настанка и начине за уклањања тога страха.. Зато, у циљу ослобађања од страха, најпре треба да буду осветљени механизам његовог изазивања и мере његовог сузбијања.

У корену полазишта је сами страх. Он је манифестован у бојазни од политичке изолованости Србије из међународне заједнице. Постоје два приступа овом питању. На једној страни стоје сви они који су за европску Србију по сваку цену. На другој страни су они који ипак предност дају унутрашњим питањима у интересу пре свега државе Србије. Тиме су ови други стали наспрам универзалног приступа глобализације и нео-либерализма, као незаобилазном путу даљег друштвеног развоја. Ови други виде алтернативу првима у слободној вољи народа и државе код одлучивања о правцу даљег развоја и његовим приоритетима.

Супротстављеност између ових двају концепата, настао је недавно из једне сасвим парадоксалне ситуације везане уз судбину Југославије. Наиме, најпре, је почетком деведесетих година двадесетог века, од стране међународне заједнице, дошло до тестирања државне снаге Југославије у сузбијању једностарног настојања Словеније да иступи из државне заједнице. Тек потом, пошто је то одвајање, уз незаобилазну помоћ тајне дипломатије, успешно изведено, следећи почетак оружане сецесије Хрватске, међународна заједница је показала своје праве намере и нескривену наклоност разбијања Југославије.

Ово је завршило са потпуном изолацијом Србије, како би било спречено настојање задржавања уставног права српског народа, да у новим државама остане конститутивни елемент.. Последице отпора међународне зааједнице оставиле су Србију без избора, потпуно изоловану, препуштену самоубилачком лутању. Ту међутим није крај, након што је извршена нова подела интересних зона на Балкану, сада те исте снаге из међународне заједнице, настоје свим силама да врате, незадовољну и оштећену Србију, у круг међународне заједнице. У међувремену створена штета по Србију, посматрана "са стране", изгледа занемарљива, те отуда долази и до њеног пренебрегавања.

Управо ради тога, за стварни повратак Србије у међународно друштво, потребно је извесно поравнавање. И ако Србија, на изглед, не поседује атрибуте од значаја за међународну заједницу, управо ради тога и ради заштите система мађународног правног поретка, пожељно је извршавање извесних корекција.

Управо ту долази до супротстављених стајалишта  поменутих снага по питању праваца и ургентности даље европеизације Србије. Јер, док једни, својим безрезервним пристанком за улазак Србије у Европу, и нехотице у ствари прихватају и оправдавају раније политичке одлуке и поступке међународне заједнице, који су често ишли по самим маргинама међународног права и међудржавних конвенција, дотле они други, оптужени за опструкцију тога повратка, виде као најбољи пут повратка Србије у међународно друштво, пре свега поштовање њеног територијалног интегритета и државног суверенитет, који су потврђени и у Резолуцији ОУН-а број 1142, али и кроз примену осталих аката међународних тела и организација, пре свега доследне примене међународног правног кодекса, као и одредби Повеље о слободама и правима човека. Вредно је подсетити да су овим опште прихваћеним актима оспорени насилно мењање државних граница и да пружају пуну гаранцију народима да слободно одлучују о свом опредељењу, које као такво међународна заједница има обавезу да поштује.

Далеко деликатнија је природа борби против “духовне изолације и за обнову Србије” посматрана кроз потребу дијалога Србије са различитим конфесијама. По једнима, пут повратка Србију води једино кроз Заједницу светских цркава, преко екуменизма, па чак и до унијаћења. По другима, само остајање у оквиру предања Апостола, пружа Србији гаранцију припадања а не потчињавања међународној заједници.

Према лаичком гледању, које има резерве према дијалогу Цркава, као путу за “отварања” Србије, није проблем у дијалогу самом, већ у томе ко треба да обавља тај дијалог. Док политичка тела и организације, којима су глобализам и европеизам знак распознавања, не виде постојање било каквих препрека томе дијалогу, дотле страна која води рачуна о свом духовном идентитету, тражи да при томе буду поштоване националне и културне специфичности Србије.

За ове друге, пут ка дијалогу Србије са другим конфесионим заједницама, пати од извесних ограничења и унутрашњих противречности. Тако, српски верни народ као и ортодоксне снаге у СПЦ, сматрају да је немогуће приближавање двеју различитих конфесија, већ из простог разлога што је у једном случају реч о вери а у другом о јереси. Гледањем на поменуту иницијативу са једног ширег хуманистичког приступа, појављују се такође извесна оптерећења.

Она произлазе из бременитости односи пре свега католика и паравославних Срба. Ова бременитост је последица памћења догађаја из Другог светског рата, као и из раздобља између 1991. и 1995. године, у којима је католичка црква активно учествовала. Последица тих догађаја била су велика страдања српског, Православног народа. Надаље, уколико постоји размишљаање о могућем дијалогу на теолошком плану, то је такође само делимично и донекле могуће. Пре свега, до сусрета и разговора теолога могуће је само по световном поводу и у световном простору, а никако не у сакралном простору.

На крају, још изгледа као најближа реалности, могућност  дипломатског дијалога, пре свега између Рима и Београда. Када је  реч о дијалогу Србије са Ватиканом, пошто Ватикан поседује све карактеристике државног устројства, то би његов равноправни партнер у дијалогу могао само да буде државотворни субјекат Србије, односно неко из кругова државне власти, а никако представници Српске Православне Цркве као свештена лица. То је у крајњој линији захтевају и правила протоколарног  дипломатског понашања.

Превазилажењем набројаних препрека Србија жели и може да постане модерна држава, равноправан и уважаван члан међународне заједнице. Супротно, њиховим занемаривањем врши се насиље над правима и слободама народа и појединаца. Чини се да је Србија већ сада на добром путу да "задовољи", своје бројне душебрижнике широм света.

После добијеног поткрепљења о новом државном  курсу српских власти, изнетом у виду несумњивих мировних иницијатива и примера безусловне сарадње, а још више после разбијања опозиционих снага у црквеним редовима, Србији су обећани суво злато и дијаманти. Пре свега, ту су страна инвестициона улагања, увоз нових технологија и роба без ограничења. Одмах затим, широкогрудо је испољена спремност страних партнера у пружању свих могућих видова саветодавних услуга, почевши од оних у административном управљању, преко сарадње по питањима из области унутрашњих и спољних послова, у сфери међународних односа, као и из области одбране земље. Остварење читавог аранжмана осигурава бесконачни кредитни ланац, који постаје јемство и домаћој власти и међународним институцијама, да Србија случајно поново не исклизне из дуго жељеног загрљаја са Европском Заједницом и са Североатлантским Савезом.

Као резултат процеса модернизације, читаво српско друштво, са његовом културм, науком, економијом и политиком, а исто тако и Српском Православном Црквом, данас пролазе кроз велико искушење. Уистину, сви ми смо свакодневно и иначе на великом искушењу, окружени видљивим и невидљивим световима, али за данашње искушење Србије тешко налазимо сличног у њеној вишевековној историји.

У тој својеврсној једначини са више непознатих, једина позната варијабла за сада, остаје само трајање. Свеједно да ли то значи новотарење или одржавање, оно у крајњој линији представља борбу за голи опстаснак. Када је реч о Српској Православној Цркви, ту је тај процес још изоштренији јер је у питању избор између остајања у духу апослолског предања и учења светих отаца, или постепеног напуштања традиција праотачке вере. Зато, исход те борбе једнима доноси победу, која значи и живот вечни, а  другима пораз, који значи и пролазност, односно смрт.

Тешко је дати неки јасан закључак осим да баш из ових разлога, на путу превладавања непознатог познатим, неизвесног извесним, у одбрани интегритета, било државног суверенитета, било црквене аутокефалности, потребни су такви који поседују способност истовременог и јасног увиђања циља и најближих путева који воде ка његовом остварењу. Па тако, данас више него икада раније, и у државним и у црквеним пословима ваља да заузме своје место само онај који је у стању да у исто време “ буде храбар и да буде човек” 1 Цар. 1, 2.