РЕЗОЛУЦИЈА НА ПУТУ БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ

На путу без алтернативе, убеђује нас власту у Србији, усвајање резолуције о Сребреници је крупан , шта више неопходан корак. Окривљујући себе, уверавају нас исти,  Србија ће у Европи и осталом цивилизованом свету умањити злогласије о сопственим неделима. Порицање, тумаче нам српски европљани и атлантисти,  то злогласије само увећава. Резолуцијом ће, кажу српски, европски и они други цивилизатори Србије, и Србија постати цивилизована. Признамо ли цивилизованом свету како смо недавно дивљачки, тојест нецивилизовано убијали, тврде тврдо они, имаћемо веће право да причамо како су нас недавно убијали, али не и право да то чинимо говорећи како су Србе убијали у протеклим столећима и деценијама. Како се цивилизовано убија показали су цивилизатори када нису дозволили транспорт кисеоника из Београда за Бања Луку, па је дванаест беба постало колатерална штета.

Логично је, закључују властодршци у Србији, да Србија, у чије име су се одрекли тужбе против НАТО, контра тужбу против Хрватске поднели уз велико жаљење и уобичајено, тојест подразумевајуће извињење, ( и то тек у изнудици, када су добри суседи остали при својој), још једном  начини први корак, пузећи и клањајући се онима који су их клали и  убијали на најзверскије начине. Мали је то напор и никаква жртва багателисати српске жртве, али зато је добитак огроман, пошто  се  развијају и учвршћују добросуседски односи, који су услов без алтернативе за пријем претеклих српских породица, у ону најважнију европску. Логично је опет по њима, да  зарад права да Срби причају о злочинима над Србима, (али само да причају, како то пример са тужбама  очигледно показује), Скупштина  усвоји писани документ о  непобитном и недискутабилном броју  жртава у Сребреници, међу којима има и  убијених који су задржали гласачко право, што је несумњиви доказ извршеног геноцида.

Следећи исту непрекинуту нит,  логично је и праведно да само Скупштина у Србији донесе резолуцију о српским злочинима, док није логично,  нити праведно да то учине хрватска и босанска, за злочине хрвата и муслимана. Ко мисли супротно, нека има у виду да су Срби увек започињали аггресорске ратове, пошто су се бранили. И то је сасвим логично.

Следствено томе, противници резолуције и овде и у свету нису цивилизовани, и спремни су, поготово овде, да злочин понове. Они су препрека на путу који нема алтернативу.

Председник у Србији сигурно не би ризиковао пад ауторитета и пад  рејтинга, што у држави, што ван ње, односно у Европи и осталом цивилизованом свету, најављујући резолуцију коју Скупштина неће да усвоји. Према томе, резолуција ће бити усвојена, ауторитет председника очуван, рејтинг такође, а Србија ће како нам проповедају постати још пожељнија будућа чланица европских и осталих цивилизованих, пре свега атлантских интеграција. Уколико има оних незадовољних, рачунају овде, рачунају у Европи, рачунају и у осталом цивилизованом свету, до следећих избора, због оног што ће нам тек приредити, незадовољни ће  заборавити, пошто Срби брзо заборављају били задовољни или не. У томе ће помоћи лавина нових обећања, као што су помогле и пре. Претходне лавине су убрзо постале лањски снег, али ко се тога још сећа.

Свакако, има оних у Србији (мањина) и у Скупштини Србије (већина), који верују да ће самопрокажена Србија усвајањем резоулуције постати пожељнија за Европу и остали цивилизовани свет. Међутим, треба се упитати да ли је држава која  призна непостојећи геноцид пожељна за Европу. Треба се такође упитати ко ће од европских политичара ризиковати каријеру  и подржати пријем  такве Србије у ЕУ, пошто њихови бирачи памте дуже него Срби.

Аргумент који има тежину је што би пријемом  у унију Европа још једном показала акт анђеоског милосрђа према Србији, који је Србија недавно осетила и који чини се због незахвалности и кратког памћења овог народа већ пада у заборав. Такође, кривица Србије би била мања, ако би и Србија била мања. У том смислу, показuје се пуна промишљеност овдашњих властодржаца, јер  регионализација Србије тако добија непорециво оправдање, пошто би сваки регион сносио само одговарајући, односно умањени део кривице. Због тога заиста чуди антицивилизацијска и антиевропска ако не и антиатлантска намера Владе да се смањи број региона на свега пет, пошто се следствено томе повећава њихова кривица.  Та намера  није спроводена,  па власт у Србији још увек има времена да образује онолико региона, колко има становника, са изузетком националних мањина, од којих би свака имала сопствени регион. Тако би кривица по региону била мања, и логично по глави сваког Србина и Српкиње, пошто су они извршили геноцид, а не националне мањине.

У свему томе треба имати у виду још једну корист која би била последица оваквог потеза. Финансијска задуженост државе , а тиме и становника расте. Са друге стране, овако увећани број региона, би био прави потез власти у Србији, и одговор на ову невољу, поготово што би на тај начин региони били брже примљени у ЕУ, а до пријема  би имали лакши приступ европским и осталим цивилизованим фондовима, о чему нас свакодневно обавештавају овдашњи борци за европске и остале, првенствено атлантске цивилизоване интеграције.

Власти у Србији, као и житељи земље чуда који верују да ће нам  после усвајања резолуције бити боље, или да ће  нас макар оставити на миру,   требало би да имају у виду да има оних  у  још увек нецивилизованој Србији,   цивилизованој Европи и осталом цивилизованом свету, којима ни усвајње резолуције неће бити довољан доказ о покајању и подобности многогрешних Срба  и региона им. Међутим, усвајање такве резолуције ће свакако бити  разлог и аргумент да се испоставе нови захтеви.То је сасвим логично.

Љубиша Спасојевић