УЛОГА  ДИПЛОМАТИЈЕ  У  ЗАШТИТИ  СРБИЈЕ  И  ЊЕНИХ ДРЖАВЉАНА

(Ко то тамо лаје на Србе и да ли је Европа брод лудака попут Кушнера)

„Једино једно занимање важи:

oдвраћати зло од Oтаџбине“

Омир, Илијада  ХII, 243

 
Божо Бјелак

Корени дипломатије датирају пре нове ере. Још од тих времена, ко год се бавио дипломатијом, не само писци дипломатских уџбеника, или аутори студија, покушавао је да дефинише то занимање. Скоро све дефиниције имају нешто заједничко, а то је да је дипломатија вештина, окретност и сналажљивост у провођењу спољне политике, вештина представљања државе и вођења преговора, заштита држaве и њених грађана, те  да је то скуп лица која обављају наведене послове и задатке у дипломатским мисијама и министaрствима спољних послова. Нажалост, дефиниције, уџбеници, студије, нису, сами по себи, помогли многима који су се бавили дипломатијом. То је једно изузетно деликатно занимање.

Нико тако критички није проговорио о дипломатији као Андрић.:  „Чини ми се да у дипломатској служби свих земаља  има,  више него и у једној другој, промашених људи који су промашили врата, па их онда нико не може да изведе, а они не умеју да нађу излаз и да се врате. У другим струкама такав залутао човек остаје непримећен, пева у хору, не помаже али и не квари. У дипломатској служби прилике учине да, пре или касније, диплoмати морају самостално показати  шта умеју и знају. Погрешка у избору звања плаћа се у свим службама, али нигде тако скупо као у дипломатији. Ко тај испит не положи, постаје смешна и жалосна фигура, у служби за коју није, а које више не може да се ослободи, олупина која дуго плови. То трује живот и подрива душу и ствара несрећнике нарочите врсте (...) настране људе, мизантропе и кандидате за самоубице.“

Овом приликом и поводом, задржаћемо се на основном задатку:  заштита  државе и њених грађана у сваком погледу. То је и основна функција сваког дипломатско-конзуларног представништва (ДКП). Ту заштиту дипломати примењују, односно предузимају дипломатске интервенције (демарше) у складу са међународним правом и Бечким конвенцијама.

Покретање дипломатске интервенције захтева одобрење Министрства спољних послова (МСП). Међутим, она се углавном предузима на основу процене и сугестије ДКП  (дипломата). Има случајева када дипломата није у могућности да контактира МСП, а дужан је да одмах реагује, посебно на предавањима, округлим столовима, симпозијумима. Суштински део демарша (меритум) мора бити документован, а оштрина ће зависити од онога шта је супротна страна (личност или држава) изјавила или предузела у злој намери према некој земљи, конкретно према Србији. Демарш се углавном уручује лично (изнимно шаље поштом), укратко се усмено образложи и договори шта да се презентира масмедијима. Ако страна која је повредила нашу земљу прихвати ту позитивну иницијативу, онда ће и једна и друга јавност добити увид о томе какви су у бити односи међу земљама. Проблеми настају када друга страна одбије демарш, без образложења, што су углавном радиле велике силе или земље које су кроз историју имале традиционално лоше односе.

Од дипломата, њихове умешности, познавања свих пора живота и једне и друге земље, историје односа, међународних норми, посебно међународног права, Бечких конвенција, Повеље ОУН и др., зависи ће исход предузетог демарша, односно да ли ће до демарша уопште и доћи. У данашњој Србији, посебно мундијалисти, евроунионисти, а да се не говори о не тако малом проценту оних који су изгубили сваки смисао за патриотизам, и осећај поноса на српско порекло, склони су приговору да не би требало  „цепидлачити“ и за „сваку ситницу“ протествовати. Други, које, нажалост, у Србији нико низашта и не пита, пак, сматрају да земља мора имати достојанство, да дипломати морају у сваком моменту да заштите то достојанство, као и да заштите људска права и осујете вређање народа. Ако се само једном не реагује на увреде, ако се прећуте, оне се шире геометријском прогресијом.

Због лошег кадровања, великог аматеризма, смешних и жалосних фигура у дипломатији Србије, партитократијске дипломатије, и „улетања“ у тајне политичке операције, велики је број присталица првог приговора. Међутим, пракса западних дипломата је да најмањи случај подижу на највиши политички ниво и улажу демарше. Сваки француски министар спољних послова у свом инаугуралном говору посебно подвуче да је „први и основни задатак дипломата да штите државу, да заштите Французе расејане по свету, који проносе славу велике Француске“. И не само западних, дипломати азијских, афричких,  ЛА земаља, реагују на најмању увреду или повреду људских права. У свим тим земљама, опозивани су амбасадори или др. дипломати ако су прећутали увреду земље домаћина.

Многи примери професионалног реаговања, исписали су славне странице земаља које су држале до свог достојанства, односно како су браниле и одбраниле свој интегритет и надасве своју нацију. Не само демаршима, земља се може одбранити чак и досјетком, како је то знао велики Де Гол. Наиме, Савезна Република Немачка је, примењујући Халштајнову доктрину, прекидала односе са земљама које су признале Источну Немачку (СРН је прекинула три године односе са Југославијом 1957.). У демаршу Француској изнесено је како „Французи и Де Гол не воле Немачку“. Де Гол је одговорио: „Волим, чак бих волео да их буде више“. Да ли ће Србија једнога дана изњедрити снажну личност као што је био Де Гол.

Поставља се озбиљно питање, зашто српска политичка „елита“ и њен дипломатски састав, нису штитили властиту државу, српски народ и зашто није предузимала одговарајуће мере. Да је макар тражено јавно извињење, младе генереције у Европи и свету, с обзиром на то да немају сазнања о славној српској историји, не би данас имале најгоре мишљење о Србима. Само неке изјаве, које следе, довеле су до катастрофалних последица:

- Потпредседник САД  Џ. Бајден је изјавио  „Све  Србе би требало ставити у Хитлеров тип концентрационог логора. Срби су руља неписмених дегенерика, убице деце, кољачи и силеџије."  Доживотно је морао бити непожељна особа (persona non grata). Чак шта више, српска страна није тражила јавно извињење Бајдена пре уласка у Србију. Значи, прихватила је Бајденов став, који је без преседана у историји дипломатије и међудржавних односа.

- Папа Јован Павле Други – каже председнику САД, Клинтону, у Денверу: „Требало би да бомбардујете Србе“.  Садашњи папа ће нам ипак доћи у походе и то у сред Србије, у Ниш. И политичка „елита“ Србије и, нажалост, СПЦ, су заборавили  колико је и Ватикан нанео зла српском народу.

- Француски председник, Жак Ширак: „Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста“. Да ли се може замислити шта би Французи урадили, предузели, да је то рекао српски Председник за Французе. Прекинули би односе на неодређен број година.

- Опат Пјер, француски свештеник: „Молим се, да се ватра небеска обруши на Србе“. Католик је то, господо. Католичка вера није вера, већ занимање. Католички попови су у једној руци држали крст, а у другој мачету. Иза себе су остављали потоке крви.

- Француски генерал, Жан Кот: „Што се тиче Срба, то је данас један болестан народ“. Нажалост, тај генерал нема увид шта се догађа у његовом дворишту и каква је данас француска нација.

- Државни секретар САД, Лоренс Иглбергер: „Срби нису нарочито паметни... Српска деца се више неће смејати“. Тај господин се годинама шетао по Београду и Србији као амбасадор. Сви су му се клањали. Његова земља је све предузела да се српска деце више не смеју. Знао је тај орао да ће српска деца боловати од рака и дрогирати се. Нормално, то су постигли, јер су проценили да у Србији имају велику подлогу наивних и глупих.

- Уредник листа „Калгари сан“, Пол Џексон: „Срби тргују људским органима жртава – да би обезбедили новац за свој рат... Требало би да их ђаволски бомбардујемо“. Ти разни Џексони, добро су плаћени шиптарским нарко-новцем, да би забашурили шиптарску трговину органима убијених Срба, обманули су светско јавно мњење. Доживели смо да Србе брани нико други до Карла Дел Понте и да у својој књизи објави истину, док су истовремено српски стручњаци – лекари тврдили  да Шиптари нису имали научни ниво да то раде.

- Министар спољних послова Немачке, Клаус Кинкел: „Србе треба бацити на колена“. Два пута Немци нису успели да баце Србе на колена.  Када им се трећи пут указала прилика, нису је пропустили, захваљујући Хрватима, Словенцима, муслиманима  и домаћим издајницима.

-Амерички мировни емисар, Ричард Холбрук: „Срби су злочиначки дупеглавци“. Е, тај је добио милионе долара у кешу од шиптарске нарко-мафије. Седео је са Шиптарима на дивану, изувен и кечетом на глави.

Премијер В. Британије, Маргарет Тачер: „Зауставите Србе! Одмах! Заувек!“. Та дама,  док је била обична млада чиновница, имала је пријатеља Србина који је напустио. То је освета.

- Директор аустријског листа „Ди пресе“, Јохан Фриц: „Босански Срби су за нас увек били и остали само банда разбојника и убица“. Аустријанци никада неће заборавити да су им Срби разбили царевину, иако их Срби 1914. нису напали, већ они Србе. Наместили су убиство  Фердинанда (отварали су шампањац на двору и славили убиство) да би остварили ратне циљеве и уништење Србије.

- Амбасадор УНЕСКО-а, енглески глумац, Питер Јустинов: „Срби су дводимензиони народ, с тежњом ка простаклуку... Животиње користе своје ресурсе знатно сређеније, него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу“. Да ли је неко забранио у Србији филмове те људске ништарије.

-Немачки проф. Ролф-Дитер Круге: „Предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије“. У том грму лежи зец. Укини Србима, а већ је поприлично укинуто, историјско памћење, јер их је лакше покорити.

- Француски официр у снагама УН, Франсоа Кремио: „Срби су немилосрдни, спремни заклати ножем, што могу захвалити свом словенском пореклу“.  Порука је да словенско порекло и православље треба затријети.

- Немачки канцелар Хелмут Кол: „Нека се Срби подаве у сопственом смраду“. Да је трговао и шверцовао, због чега је и сада на суду, са Србима, не би дао ткву изјаву. За пријатеље, са којима је мутио и политички и економски, Хрвате и Словенце, то неће рећи.

 
-Државни секретар САД; Џејмс Бејкер: „Водићемо против Срба рат – дипломатски, економски, политички, пропагандни и психолошки“. Воде га без прекида, у овим временима отимачине Космета, посебно. Да ли неко предузима било какве мере. Не. Чак Председник државе и министар спољних послова Србије перманентно „избацују“ фразетине, да су односи са САД добри и да их треба унапређивати, без обзира на нека неслагања. У та неслагања спада и једно за Председника и министра, безначајно – Космет.

 
- Лумпкњижевник и председник Чешке Хавел: „Београд треба бомбардовати“. Нема Србина који му се није дивио, из власти и естаблишмента. Тај Хавел имао је пријатеља књижевника из Хрватске. Да је имао пријатеља књижевника Србина, можда му љубав не би дозволила да тако нешто изјави.

Било би морално да МСП јавно објави да ли су на наведене изјаве  упућивани демарши, садржаје демарша и који су били резултати. На изјаве Срба, држављана Србије, не могу се упућивати демарши, али их је требало судити. Нећу цитирати разне Бисерко, Кандићке, Павићевићкле, Васиће, Жарковиће, Чеде, Богдановиће и многе друге. Умало да заборавим „генијалну“ изјаву Срђе Поповића: „Нема мира док Србија не буде војно поражена“. Његова жеља је испуњена. Чак и више од тога. Не само да је поражена, већ јој је и Армија уништена. Крај ће бити када се укине и ово садашње, какво, такво, обавезно служење војног рока.

У време Другог светског рата, нацисти и фашисти у Немачкој, Италији и Хрватској користили су овакав речник за Србе и Јевреје, који  је оцењен за злочин геноцида и он је забрањен Резолуцијом ГС ОУН, бр. 260 А (III), од 9. 12. 1948, а чланице ЕУ су обавезне да кривично гоне наведене ауторе – на основу „Резолуције о европској и међународној заштити нацистичких концентрационих логора као историјских споменика“ Европског парламента, изгласане у Стразбуру, 10. 02. 1993. године.