КУШНЕРОВИ ЗЛОЧИНИ БЕЗ ГРАНИЦА

После онаквог дијаболичног смеха Бернара Кушнера, постоји ли још сумња у умешаност и саучесништво дотичног, док је био шеф УНМИК-а после доласка НАТО снага на Космет, у етничко чишћење и злочине шиптарских терориста из ''ОВК-а'' почињених над Србима и осталим неалбанцима. Само понашање Кушнера и његова реакција, као и чињеница да је новинара који је дописник, ни мање ни више, ''Гласа Америке'', назвао лудаком, речито говори о улози овог љубитеља авганистанског мака. Сама Кушнерова биографија говори о једној каријери која представља најбољу потврду мисли да онај човек који не тежи Божанском и вечном не пада на ниво животињског, већ демонског.

Ова морална креатура од Кушнера имала је занимљив ''развојни'' пут. У младости је био анархо-троцкиста задојен идејом о ''перманентној револуцији''. Ови ставови из младости касније ће му послужити, као и његовим истомишљеницима, у обликовању идеологије глобализма и стварања лажног мита о ''перманентним реформама и транзицији''. После ''троцкистичке'' фазе постаје љубитељ ''лика и дела'' Мао Це Тунга, сматрајући да је ''маоизам'' једини исправни пут у комунистичко друштво.

Одатле и датирају његове симпатије према Шиптарима, јер је познато да је у то време једина европска земља која је тврдила да је ''маоистичка'' била Албанија Енвера Хоџе, где је једина успешна привредна делатност била изградња пограничних бункера. Испоставиће се да је и поред свег идеолошког конвертитства Кушнер једино остао веран својој ''бункерској љубави'' из младости.

Са падом Берлинског зида Бернар Љига Кушнер доживљава још једну метаморфозу. Постаје социјалиста, ''савремени европски левичар'', који се сада уместо за диктатуру пролетеријата залаже за англоамеричку доминацију у монополарном свету, легализацију дрога и ЛГБТ идеологију педерастије.

Долази на чело Сорошеве НВО организације ''Лекари без граница'' и током рата на простору бивше СФРЈ 90-тих ставља се у службу америчких и Западних интереса и придружује медијској сатанизацији српског народа. Уз Бернар Анри Левија, даје највећи допринос у ширењу монструозних лажи на рачун Срба у Француској. Познат по својој острашћеној мржњи према свему што је српско, Кушнер шири медијске лажи о наводно 200.000 силованих муслиманки од стране српских снага у Босни, о постојању наводних концентрационих логора које држе Срби, ''Лекари без граница'' лепе плакате на којима се изједначавају Хитлер и Милошевић. На овом ангажовању би му позавиделе Мадлен Олбрајт и Кристина Аманпур, као и ''другови'' из ПР агенције Рудер и Фин и Сачи и Сачи или Тачи, свеједно.

Нарочито се залаже за бомбардовање Републике Српске и Србије, а после НАТО агресије 1999. године долази на чело УНМИК-а. У том периоду долази до највећих и незапамћених злочина над Србима и другим неалбанцима на Косову и Метохији, између осталог и до киднаповања Срба и вађења и продаје њихових органа.

Кушнер је ометао сваку истрагу по том питању, а сигурно није тешко погодити зашто. Вероватно због његове и умешаности његових ''Лекара'' (читај месара) ''без граница''.

Овај криминални тип без граница не посустаје. Поново постаје политички конвертит, и из редова социјалиста прелази у Саркозијеву владајућу странку у Француској да би постао министар спољних послова. Његовој биографији треба додати и његово ангажовање у Руанди, где је поново имао прилике да покаже своју некрофилију и да буде у служби транснационалне елите, а за жртве га баш брига.

Не треба се превише чудити Кушнеру, јер такав тип гада данас је пожељан на англоамеричком и евроатлантском западу, он представља те чувене данашње ''ЕУ вредности и стандарде'', али треба поставити питање где ће Србија завршити ако настави да ћути и трпи понижења од стране оваквих ''европских'' званичника и продужи са понављањем ЕУ мантри које намеће режим Бориса Тадића.

У сваком случају, полако се приближава дан када актуелна евроатлантска власт, а и део њихових политичких истомишљеника из опозиције, више неће моћи да обмањују народ паролом ''и ЕУ и Косово''. Управо је Кушнер био тај који им је јавно то саопштио, а одмах после њега уследила су слична саопштења од стране британског и немачког амбасадора.

Вук Јеремић је на то ''подвикнуо'' из Будимпеште да у том случају пут у ЕУ више неће бити без алтернативе за Србију. Биће интересантно видети реакцију самог Тадића на ово и чланова владајуће коалиције, који брижљиво припремају резолуцију о Сребреници, којом ће злочиначку етикету због непостојећег геноцида налепити целокупном српском народу, иако не постоји никакав правни основ за то нити је то наша правна обавеза.

Очигледно евроатлантске марионете Тадићевог режима настављају да раде оно што најбоље знају, да руинирају Србију и пристају на лажи и клевете наших непријатеља, који би на тај начин хтели да се извуку од сопствене одговорности за злочине геноцида и рушења земље које су починили против српског народа.

Бедна снисисходљивост и рајетински менталитет актуелне власти у Србији долази до изражаја на сваком нивоу. Када је својевремено Нушић у својим драмама представљао ликове без карактера, кичме и достојанства, он их је налазио на самој маргини друштва, међу неспособним и недоказаним чиновницима, локалним беспосличарима и ''среским шпијунима'', какви су били Пера писар из ''Госпође министарке'' или Алекса Жуњић из ''Сумњивог лица''.

На жалост, од Нушићевог времена ми смо по овом питању толико ''напредовали'' да такве ликове одавно имамо и у самој Влади. Типичан пример је Божидар Ђелић из париског Дизниленда. Када су изабрани чланови нове ЕУ Комисије, а међу њима и Штефан Лене као комесар за проширење, Ђелић му је ушао у канцеларију, док се овај још није ни распаковао, да му каже да је управо он, Лене, именован за комесара за проширење ЕУ. Када му је Лене одговорио да он то зна, Ђелић је попут Пере писара рекао да он зна да је Лене упознат, али да је он хтео први да му то јави и да му честита. Какав однос и поштовање заслужује земља која има оваквог потпредседника Владе?

Док цео свет увиђа да је глобални систем са америчком хегемонијом неодржив и док други талас економске кризе полако куца на врата, нарочито после најновије кризе у евро зони, наши политичари се упорно труде да докажу и потврде своја евроатлантска убеђења стварајући од Србије ријалити шоу који нема никакве везе са стварношћу и светом око себе. Актуелни Тадићев режим се својски потрудио да од Србије створи неуспелу државу, попут СФРЈ, која по пројектима из Стејт Департмента и Пентагона треба да се уруши.

Опљачкани, понижени, са окупираном територијом, новим сепаратизмима заоденутим у приче о регионализацији, уништеним и корумпираним институцијама, Србија данас личи на црну рупу Балкана, а не на главну земљу у региону. Непостојање никакве државне стратегије ни идеологије уз идолопоклоничко клањање Западу и невероватну количину национал-мазохизма којим се обесмишљава и само постојање Срба и Србије, постајемо народ у нестајању.

Хвалимо се оним чиме се нормалне државе срамоте, како смо број 1 за проводе и ноћне изласке, а крахом породичних вредности и морала претварамо се у недефинисани простор проститутки, нарко-дилера и разних изопачености, које нас воде у изумирање и нестанак. Представљамо земљу у распаду, а актуелна ''елита'' на власти својим потезима само поспешује пропадање.

За улазак у ЕУ од нас се тражи успостављање ''добросуседских'' односа за земљама у региону, при том се мисли и на терористичку творевину тзв. ''Република Косово''. Како неко може и да очекује да је могуће успоставити добросуседске односе са онима који су своје државотворне идеологије стварали на мржњи, а често и на геноциду према Србима, поготово ако се има у виду да су и они били некада Срби, али су се изродили и сада је сав њихов смисао постојања у антисрпској мржњи и хистерији.

Словенија није ни постојала као појам пре 1918. године, нити је постојао стандардизован словеначки књижевни језик, нису имали ни матицу ни академију. Хрватска је у 20. веку сваки пут стварана на геноциду над Србима. Муслиманско-хрватски део БиХ својски се труди да укине постојање Републике Српске уз свесрдну подршку Запада и Турске. Владајућа идеологија у Црној Гори је идеологија Секуле Дрљевића и Савића Марковића-Штедимлије, док је сама Црна Гора унутар себе подељена и располућена. Македонска нација је основана 1945. године, као и црногорска,а од тада датира и македонски језик, а данас Македонија функционише на антисрпској идеологији ВМРО-а, а о терористичкој НАТО лажној творевини на Космету и да не говоримо.

Са доношењем новог Статута Војводине, стварањем ВАНУ, покрајинских симбола који не представљају никога и ништа и формирањем Владе Војводине и парадржавних надлежности уз неки ''војвођански идентитет'', и у северној српској Покрајини се остварује сценарио из опуса већ виђено.

Може ли овде бити ''добросуседских односа'', или ће се они остварити када нестане и Срба и Србије? Колико ћемо још дуго робовати разним наметнутим и увезеним идеологијама које Србима и Србији нису донеле ништа добро?

Пример Кушнера и њему сличних, само је један у дугом низу. Наша је несрећа у томе што у пресудним историјским тренуцима, већ скоро цео век, на челу државе имамо људе који су заражени неком увезеном идеологијом и уз комплекс културолошке инфериорности који осећају, желе да Србију и српски народ прилагођавају тој идеологији, ма колико она накарадна била, а не да државним и националним интересима Србије прилагођавају политичке идеје.

Најпогубнији и најгори порази биле су победе над сопственим народом, зарад неких интернационалистичких идеја које су обећавале лошије данас за боље сутра, а од тог боље сутра на крају буде мало сутра. Повратак себи, вери, традицији, Православљу и Светосављу, јачање самопоштовања, достојанства и националног самопоуздања, треба да буду основа наше државне идеологије, јер ћемо тако и најбоље одговорити на изазове будућег мултиполарног света и нових међународних односа.

Жарко Јанковић, Нови Сад