Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ
Геополитичке консеквенце резолуције о Сребреници

Нема сумње да је прича о Сребреници, на начин како је пласирана преко западних медија, а коју је некритички усвојио европски парламент, америчка пропаганда конструкција из 90-их година. Она је послужила као изговор за НАТО агресију на Републику Српску и за наметање целој Босни и Херцеговини статуса евроатлантске колоније. Упућени кругови на западу знају то, односно свесни су шта се уистину десило у Сребреници 1995. године. Ипак, ретки су њихови припадници који су спремни да отворено проговоре о томе, пошто се ради о контрирању званичној политици влада њихових земаља. Али и њих има довољно да већ само на основу исказа тих људи можемо да реконструишемо шта се стварно десило. Служећи се сведочанствима појединих службеника и припадника мировних снага ОУН, изјавама релевантних светских експерата, као и доступним западних докумената, Александар Павић је то и учинио. Убедљиво је демонстрирао да је верзија о Сребреници, која је на западу постала званична, а која се сада намеће Србији, сплет гнусних лажи. (1)

После недавно објављеног текста Александра Павића на сајту Фонда за стратешку културу („Озваничавање неистина о Сребреници у Скупштини Србије“), нема потребе више да се бавимо тиме шта се десило или није десило у Сребреници. Уместо тога, да се усредсредимо на следећа питања: Зашто је сада на западу реактивирана лаж о ономе шта се тамо збило? Због чега је власт у Србији спремна да, упркос истини, усвоји резолуцију којом би Срби прихватили историјску стигматизацију?

Американци су одлучили да у наредном периоду заокруже оно што већ две деценије активно раде на Балкану. Да би окончали спољну окупацију Србији, тј. њено увлачење у НАТО, треба им да појачају факторе унутрашње окупације. А ако Срби прихвате флоскулу о сопственој преовлађујућој кривици за оно што се дешавало током 90-их, пола посла је обављено. Онај ко признаје да је злочинац, прихвата и да му је место у затвору. Или бар да је неурачунљив, и да му треба тутор. Уз то, ако српски народ прогута понижење које је власт спремна да му приреди, онда је дефинитвно његова кичма сломљена. И оно мало виталне енергије коју сада, после деценија беде и пораза још има, тиме ће изгубити. Срби ће дати бланко пристанак за све што Американци убудуће буду хтели да реализују. Од укидања Републике Српске, преко прихватања независности Косова, до даље (кон)федерализације Србије. Сребреница је друга страна НАТО офанзиве која је отпочела. Она је, били то Срби свесни или не, за њих Стаљинградска битка. Ако резолуција прође, повољан преокрет по Србе ће бити много теже остварити.

Но, нису само Американци заинтересовани за усвајање резолуције о Сребреници. До тога је стало и Немцима. Али из других разлога. Није било лако бити Немац деценијама после Другог светског рата. Тај народ и сада притиска бреме колективног злочина. Не само нацисти, већ и Немци у целини, у филмовима, романима и стриповима, приказивани су као зли. И данас их још, иако се каже да време лечи све, прате негативни стереотипи. Међутим, где је ту Сребренциа? Какве она има везе са нацистичким наслеђем Немаца? Па, што су више помињани (измишљени) српски злочини, то је Немцима био мањи терет уистину ужасног Аушвица. Пропорционално томе колико је увећаван број жртава Сребренице, мање су Хитлерове сународнике прогањали духови нацистичких жртава. Живот је суров. Туђа несрећа умањује сопствену. Зато су Немци тако здушно прихватили лажи о српској кривици и исфабриковане приче о новим балканским нацистима.

Немци су велики профитери од сатанизације Срба. То што су почели да препознају Србе као злочинце, допринело је умиривању њихове савести због Другог светског рата. Помислили су – нисмо једини. Елита је схватила колика је употребљивост мита о злим Србима, а народ се здушно одао понуђеном моделу психолошке релаксације. У том светлу треба гледати и на немачко инсистирање на усвајању резолуције о Сребреници од стране српског парламента. Зна Дорис Пак шта ради, када стално покреће то питање. Срби треба да учине и кончани чин у самоизједначавањем са Немцима у погледу колективног злочина. Ипак, не би било праведно да у контексту сребреничке резолуције говоримо само о Американцима и Немцима. Нису само они заинтересовани за њено усвајање од стране српских парламентараца. И Холанђанима је стало да се то деси. Због улоге њихових снага у саставу контингента УН током заузимања Сребренице, падале су у Хагу и владе. Услед атмосфере која је на западу створена као последица ширења мита о Сребреници, дошло је до затезања унутрашњополитичких односа у Холандији – земљи чији војници су требали да штите ту енклаву, као и да обезбеде њену демилитаризацију. А нису учинили ни једно, ни друго. Због тога је властима те земље стало да Срби коначно на себе преузму пуну кривицу за све што се десило.

Разјаснили смо коме одговара да Срби пристану да се сами окаљају. Али зашто неко у Србији тако нешто прихвата? Одговор је и ту прост. Српска власт то ради, не зато што јој је тако нешто мило, већ стога што је зависна. С обзиром до које мере су „експерти“ из њених редова уништили економију Србије, нема јој опстанка без западне помоћи. Како директне тако и пропагандне, срачунате на подгрејавање наде Срба да ће се брзо дочепати наводно издашних фондова ЕУ. Уз то, завађене фракције унутар владајуће Демократске странке настоје да се додворе Американцима тако што ће похитати да задовоље њихове хирове. Јер, њихови лидери су се уверили од колике је помоћи евроатлантска мрежа медија и невладиних организација у Србији, током борбе за власт, и то како на државном нивоу, тако и унутар партија. Све то су разлози што су српски владајући политичари – углавном људи без трунке државотворне визије и националне одговорности – спремни да жртвују националне интересе и осуде свој народ на жиг срама. Поготово што у ери развијених техника манипулације свешћу, мисле да ће моћи да утичу и на историју. Да ће причом о потреби да Срби усвоје европске вредности, и да због тога морају да усвоје резолуцију а не зато што их неко на то тера, неутралисати негативни суд историје. Наводно, не ради се ту о издаји, већ о моралној обавези!

Сада смо стили до онога што стоји у наслову овог текста – до геополитичких консеквенци резолуције. Ако резолуцију усвоји, Србија ће за НАТО постати зрела крушка. Ко је спреман да призна да је крив за оно зашта није, и да осуди своју децу на срамоту (и евентуално плаћање огромних обештећења), готов је и да ропски пролива крв за туђе интересе. Срби нису били део агресивне Алијансе током 90-их, када је Америка била на врхунцу војно-политичке моћи, а њена економија је деловала просперитетно. Ако сада занемаримо моралне импликације потенцијалног савезништва са Америком, која широм света изазива ратове и угрожава разне народе и државе – ко би нормалан постао њен савезник у доба када је војно-политички и економски брод те глобалне насилнице почео, полако али сигурно, да тоне? Чак и да му претходно није учинила велико зло, као што је учинила Србима, одговор је сигурно – нико. Зато усвајањем резолуције Срби треба да покажу да нису нормалан народ, и да потом наставе да иду, и то још брже, путем који је противан њиховим егзистенцијалним интересима. И да тако убрзо постану топовско месо у функцији интереса оних који су газили и даље газе српске интересе!

______________________

(1) Видети: Александар Павић, Забрањена истина о Сребреници, Легенда, Чачак, 2007.

www.fondsk.ru