O ЛАЖНОМ И ПРАВОМ „ЗАВЕШТАЊУ ДЕСПОТА СТЕФАНА“

У јубиларном стотом броју Печата је уводник уместо уредника написао Добрица Ћосић. Овај необични „уводник“ нам је занимљив из више разлога. Пре свега у њему је необично оштро критикована власт што, поред „нерешеног“ питања Косова, мирно напушта и препушта српске етничке територије „најмање 46 километара дубине Србије уз Ибар“, што преко Статута Војводине политички трасира војвођански сепаратизам. Исто тако, на душу овој власти ставља и игнорисање опасне интернационализације "санџачког питања“ и толлерисањем турског мешетарења чини легитимним „отоманизацију Балкана“. Напомиње и да ова власт прихвата и бошњачку пропаганду о „геноциду у Сребреници“, чиме и наше потомке чинимо „припадницима народа који је починио геноцид раван нацистичком“. Ту спада и транзициона пљачка српске сиротиње и феудализација Србије на страначким основама. Сви ови побројани греси садашње власти су тачни и свако поштен и забринут за судбину земље и народа би се сложио са њима, а вероватно би додао још неке.

Ова оштра критика Тадићевог режима, али и прозивка Запада за политику која угрожава виталне интересе нашег народа, чини се као промена у ставу добрице Ћосића. Тако нешто до сада нисмо прочитали, а сигурно је да је тај уводник одјекнуо у политичким круговима (нарочито у владајућем ДС-у), иако није био коментарисан. Иако се Ћосић ограђује од тога да верује да је такву „расколну и краткоумну“ наручиле силе Запада, чини се да је и на том пољу наступило озбиљно разочарење.

Овaj текст је од многих био запажен, ако ништа друго као једна новина. Чини се да је до сада постојало код неких, па и ког Добрице Ћосића, очекивање да би Борис Тадић и Вук Јеремић могли бити „прагматични патриоти“ који би били некакво "решење" у времену наставка агресивне политике Запада према Србији. Такве „наде“ су имали многи у Србији, па је и овај уводник још једна страница српске хронике која доста говори о нашим лутањима и нереалним очекивањима. Национална политика у овом веку мора бити другачија и вођена од другачијих људи.

Баш на том трагу – ко данас води Србију и ко би јој био неопходан - смо и писали текст „Српске паралелне историје“ у којој смо поредили епохе Стефана Немање и Карађорђа, тринаестог и деветнаестог века, „паралелну ситуацију“ у којој су били Цар Душан и Краљ Александар, као и геополитичку ситуацију и судбину Срба у време Кнеза Лазара и Милошевића. Тако смо садашњи период назвали „посткосовским“, а за овакву ситуацију нам је „потребан“ неко ко би био попут Деспота Стефана, човек који ће, ако мора, бити лојалан моћницима овога света, али, пре свега, веран отаџбини. Шта више, ако дође у прилику он би своју земљу ослободио страног туторства.

Драго нам је што је та историјска паралела „заживела“, па је и Миша Ђурковић убрзо написао ауторски текст за Политику „Завештање Деспота Стефана“. Но сад имамо прилику и да видимо и различита „виђења“ Деспота Стефана. Председниковом окружењу та „паралела“ служи као инспирација кампање у којој се заправо симулира „национално и социјално одговорна политика“ у времену губитка доброг дела суверенитета. Имамо утисак да су Тадићеви маркетиншки магови направили  медијски „Пројекат Деспот Стефан“ како би их српској наиви подметнули као одговорне политичаре који се боре за националне интересе и у ванредно тешкој „вазалној“ позицији. Другима та паралела даје алиби за сервилно вазалство домаће елите према глобалистичким центрима моћи. Ово су манипулације једном у суштини истинитом, историјском паралелом. Данас Србија не сме више себи допустити луксуз да верује у такве медијске симулације.

Онда се природно поставља питање каква нам је потребна или каква је могућа национална политика у двадесет првом веку? Каква би то била заиста „стефановска“ политика у овом времену? Немајући претензију да пишемо „национални програм“, како то неки воле да раде, ми ипак морамо скицирати нека базична начела и минималне циљеве српског „начертанија за нову епоху“.

Пре свега то значи да је неопходно да српска политика буде усклађена са српском традицијом и историјским искуством с једне, и малим маневарским простором који данас има наша земља. Реални и прагматични патриотизам у свим сферама је темељ сваке здраве политике. Флексибилна у коришћењу средстава, а доследна кад су циљеви националне политике у питању. А циљ је – опстанак и народа и државе у времену кад је једно и друго угрожено.

Реализам и флексибилност подразумевају сагледавање ситуације и коришћење оних средстава и у оним сферама који нам нису потпуно лимитирана. То значи да ако сада није могуће да повратимо суверенитет над Косовом, оствариљво је ојачати државном политиком наше економске ресурсе и етничке позиције у том региону. Исто тако, ако нам констелација међународних односа није повољна да би победили сецесију, ми ипак имамо простор да одлучно ударимо по путевима дроге чиме се финансира тај исти сепаратизам. За овако нешто би могли добити подршку неких држава ЕУ. Ако нам Запад не допушта да се политички ујединимо са Републиком Српском, нико нам не може забранити (или барем не лако оспорити) да створимо јединствени економски, културни, интелектуални и медијски простор. Исто тако ако се Црна гора одвојила од нас то не значи да као и све друге државе ми не треба да помажемо свој народ тамо, који је у тешком положају. Верујемо да је већина види да наша Влада и наш Председник не раде ништа у овом правцу.

Како је Србија данас „реформом војске“ разоружана, сервилношћу политичара спутана, од странаца контролисана, од домаћих тајкуна економски ојађена – она има мало могућности да се за своје интересе бори директном „тврдом моћи“ (војно-политички), већ то данас може у економској, културној и медијској сфери, дакле средствима јачања „меке моћи“. То наравно не значи да се озбиљна политика може водити без јаких војих и дипломатских ресурса, које ми данас немамо, а на жалост и оно што имамо није у функцији националне политике. Шта више наше војне, безбедносне и дипломатске институције су у функцији националне политике других држава, пре свега Америке. Упућенијим у српску политику је познато које западне државе контролишу које значајне ресоре и институције у Србији.

Све ово нам говори да Србија нема толико потребу за неким „мудрим националним програмом“ колико за људима који би се борили за своју земљу и који би се одупрли штетним захтевима домаћих тајкуна и страних амбасадора. Јасно је да и најбољи програм не могу спровести људи који лако подлежу утицају и контроли домаћих и страних центара моћи, они које је лако обрлатити, купити или уценити. Србији су потребни људи који имају барем минимум поштења, патриотизма и нормалности. Они који могу да помогну свом народу и да га предводе у овом тешком и несретном времену. Са политичарима корумпираним од тајкуна и сервилним према странцима (или обрнуто) Србија ничему добром не може да се нада.

Па где су ти људи који су нам потребни и неопходни? Има их и у политици, иако су тамо у мањини и нису на вишим позицијама. Има их и у економској сфери, али не и међу тајкунима. Често су то људи који су у другом ешалону или на маргини, но има их доста. Унутрашња и спољашња емиграција је најчешће њихово боравиште. Оно што недостаје је да се охрабре, препознају, упознају и међусобно повежу у један покрет који би могао да заиста промени Србију. Историјско искуство нашег и других народа показује да кад корупција и неморал пређе сваку меру то рађа реакцију у виду појаве оних који би да се боре за праведније друштво. Ако неко од њих успе да победи у "борби Давида и Голијата", то и друге надахњује. Следећа фаза је формирање ширег повезивања „прогресивних снага“. Велики је значај „мале“ победе против неког корумпираног политичара или приватизационе пљачке неке фабрике.

Србија може изаћи из ћорсокака само преко формирања покрета који израста „одоздо“ и који би у себи имао и тежњу ка социјалној правди и борбу у одбрани виталних националних интереса. Само широк друштвени покрет који би превазишао постојеће и јалове српске поделе на десне и леве (на поделе од пре две деценије или од пре пола века на „наше“ и „њихове“) би имао шансу да уједини Србију и поведе је напред у сигурнију будућност. Покрет људи који би заиста баштинили „Завештање Деспота Стефана“, који би прагматично и доследно бранио и одбранио угрожени биолошки и духовни опстанак свог народа је једина шанса за Србију.

www.pecat.co.rs