"Усамљенички пут" јеромонаха Романа (Матјушина)

Дмитриј Андрејев, Елена Сапаева
 
Јеромонах Роман (Матјушин)

На полицама са књигама многих парохијских библиотека у окружењу лако је наћи похабане, али ненарушеног сјаја, поетске збирке са натписом на корицама : «Јеромонах Роман (Матјушин)». Са његовим песмама-молитвама које се тихо, «без публике» чују са касета, су се сродили многи који су тешких деведесетих година тражили пут ка Богу. На питање, због чега су вам драги ови стихови, њихови слушаоци, често слежу раменима: тешко је објаснити. Али скоро сваки други на то замишљено изговара: «Ја бих се врло радо са њим упознао…».

У његовом скиту Ветрово живи велики, умиљати мачак Барсик, на полицама, по зидовима је библиотека са стотинама књига. Недалеко од келије је дрвена црква у руском стилу. И нема ниједне душе на стoтине километара унаоколо. Без чамца и локалног водича се овде не може стићи.

У свету о оцу Роману говоре и пишу разno од јуначких легенди до ружних неистина. Могуће да је то неизбежна последица тога што о његовој данашњици практично нема ничег познатог. Уосталом, ништа посебно се и не догађа, свештеник-песник, по старом, служи, ради, пише нове стихове и наставља свој монашки подвиг. Осам година је ћутао, изгубио је глас, био «нем», али не и глув за друштвена дешавања, као ни за људску несрећу. Његово данашње стваралаштво — поетска публицистика, испуњена бригом за свет, све више урања у «једноћелијску» стварност. Али и у тим стиховима се види «лирски јунак» — монах и философ, о којем ми тако мало знамо.

Скит  Ветрово

― На Ваш поглед на свет и стваралаштво, снажно су утицали неки утисци из детињства и младости? Хтели бисмо да сазнамо нешто о том времену када још нисте били ни монах ни песник.

― Вера је била у мени од раних година, али се утврдила у младости. Мајка је предавала у школи, а долазећи кући, доносила је скривени кофер, из њега вадила иконе и молила се. Када сам се разболео, почела је да ми чита Јеванђеље. Било је на руском језику и са прелепим илустрацијама. Из целог Јеванђеља сам запамтио Христа и Јуду. И душа прихватила Христа ― одједном, још није познавала грех.

Али шта је вера без Цркве… Живот без исповести- множење страсти, када се без покајања, без благодати куваш у сопственом соку. У студентском периоду сам смисао живота тражио ван црквених зидова. Коме год да сам се тада обраћао, прво питање је било: ради чега ви живите? Тражећи одговор хтео сам да прочитам Библију. Али свештеник код ког сам дошао ми је дао само «Журнал Московске Патријаршије»…

Посебно трагикомичан моменат ― дошао сам код професора философије и питао: «У чему је смисао људског постојања?». А он одговорио: «Престани да мислиш о томе. Живи, као биљка». То ме је убило. Тако је рекао онај за ког сматрамо да је дужан тачно да одговори студенту због чега је важно живети. Човек — не биљка. И мачка је изнад биљке. Може се приметити да ми ни псећи живот није предложио.

Помислио сам: добро, нека буде. И заинтересовао сам се за аритметику: Овако сам себи представио ствари. На један тас стављам свој пролазни живот, а на други-вечни. Претпоставимо да ћу поживети осамдесет година. Хајде да због једноствног рачуна узмемо шездесет. Трећину живота преспавамо ― одузимам то. Приближавајући се старости, почињу болести, лекови, болнице… Остаје свега двадесет продуктивних година из који се можда може накупити само једна срећна година. Зар та година, нека је и десет таквих година, може заменити вечност? Чак и ако у њој не би било ничега, ако би… И уопште, зашто си дужан да се радујеш једном срећном тренутку а затим да умреш и постанеш отпад. Био добар или лош, нема разлиике — отпад си. Запрепастио ме је тај закључак и следећа мисао је била: «Господе, помози! Сачувај ме од таквог страшног самоуништавања, од пута никуда.». Схватио сам да је немогуће, проводећи живот без Бога, постати човек.

― Тада  Вам се јавило решење да оставите свет и вежете свој живот за Цркву?

― Још као школарац сам заволео лепоту Божије природе. Могао сам сатима гледати брежуљке, ток Десне, звезде. Хтео сам да живим тако да се никада од те лепоте не одвојим. И у претпоследњем разреду сам рекао да ћу се уписати у богословску школу. Али мајка је замолила: сине, дозволи ми да одрадим до пензије. У случају мог ступања у богословију, њу би једноставно избацили, лишили учитељског места. Дошло је време за упис на универзитет, на филолошки факултет.

Али «искра» ― је остала, није никуд нестала. Једном,  већ као студент, наишао сам на стадо оваца. То је оваква «тачка» у степи: кућица пастира, около на десет-петнаест километара нема никога, само стада оваца. И тако у самоћи, усред пространства, изненада, су настали ови стихови:

Желим да постанем схимник, испосник,

Да будем дугокос каомонах,

На површини језера да не видим песника,

Него лице скитнице-мудраца.

Било ми је осамнаест или деветнаест година. Нисам знао ништа о животу у манастирима, ни где се налазе. Тада нико ништа није говорио, објашњавао ― одједном су дошле мисли о монашењу. То је био призив, Господ је закуцао у срцу. Тај звук ― глас Божији ― се зачуо усред тишине и дотакао душу.

Замонашио сам  се касније. Нисам могао да оставим мајку, сестра је радила на Северу. После универзита сам радио у разим местима, певао у домовима културе. Било је такво стање, када су тобом сви задовољни и ти си свима задовољан, али дајеш себе, а ништа не добијаш. Људи се разиђу и остајеш сам са инструментом, почиње суочавање са собом. Одједном схваташ да си ништа. Страшан тренутак… Осетио сам да се гушим, иако ме нико није сматра сетним и тужним.У таквом тренутку  сам  схватио: даље не могу тако живети. Мајка је тада већ била опредељена (касније је примила монашки постриг), а и ја сам отишао у манастир.

― Како је песник, човек, формирани стваралац већ био будући јеромонах?

― Имао сам световне стихове и песме. Прве свешчице ― у самом детињству, затим сам много писао у десетом разреду. Имао сам приче, неколико приповедака, једну сатиру… Све сам то уништио. И слава Богу. Све је то било стваралаштво нецрквеног човека ― шта је оно могло дати?..

Још пре перестројке, осамдесетих година, донео сам  своје стваралаштво, прозу и поезију у  Брјанско издаваштво. Решио сам да уђем у литературу «градинарски» ― не кроз новине и часописе, него као аутор књига. Обећали су ми: погледаћемо, дођите за месец дана. И при следећем сустрету  са посебним уважавањем су рекли: издаћемо, али је потребна «локомотива» ― стихови о Лењину и партији. Веома сам желео да имам своју збирку, али у складу са својом савешћу… Ако бих испунио тадашњу њихову молбу, то би био не знам ко. Био бих ношен после том збирком: видите како сам велик! Онда би дошла друга, па трећа збирка ― али наравно, духовних не би било. Само би сујета расла. Милост Божија, што сам се плашио да ћу погрешити — и Господ ме је сачувао од тог пута.

Сећам се како сам  већ у манастиру открио једну  од духовних књига — то је била «Невидљива борба» Никодима Светогорца. И био сам тако ганут, само што нисам заплакао. Читао сам и мислио: ево шта ми је било потребно у младости! А нас су на универзитету хранили Бокачом и њему сличним «ремек-делима». Не желим да оцењујем своју поезију. Али ако је поетска реч учмала срца слушалаца и читалаца довела у храм Божији, то значи вишу предодређеност поезије.Онај који иде пред људима, а не пред Богом, се још није остварио као личност: он нема ослонац, а једини ослонац је Господ.

― Преко десет година обитавате сасвим сами у овој осами у скиту. Да ли се ту лакше пише?

― Због здравственог стања, а по благослову архијереја и старца, дошао сам да служим ― у скит Ветрово. У почетку због болести, а касније је тако и остало. Радим тамо, бавим се иконописањем, али не сматрам себе иконописцем, само учим. Увек ме је привлачило усамљеништво у ком другачије прихваташ лепоту. Слушаш песму славуја, хајдучко звиждање чворака, крике ждралова. Не можеш се надисати мириса липе у цвату. Непрекидно се дивиш лепоти белих љиљана. А како је лепа шума под снегом! У свако време природа слави Бога.

Процес стваралаштва је необјашњив. Читаш Псалтир и видиш поетски стих «тамна вода у ваздушним облацима» ― то је таква слика! И ја сам је наравно укључио у једну од својих песама.

Тамна вода у ваздушним облацима,
Црна вода мојих прошлих дана.

Настају различита  стања. Не пишем када ми се не пише. Да будем занатлија ― зашто? Ако нешто почне да звучи у мени, покушавам да развијем ту тему, да је претворим у стихове. Ако ништа не звучи, боље је да нешто читам, да радим.

Док радим на стиховима, држим при руци старословенску Библију и речник Даља. То је таква хармонија… Отворите речник, прочитајте нешто о бојама коња: вранац, шарац, дорат… Колико заборављених речи! Учимо децу да цвркућу на страном, а заборављамо свој величанствени језик.

Тренутно имам преко хиљаду објављених песама. Већину не могу изговорити наизуст. Једноставно не памтим-зашто?.. Дај Боже нама, монасима, да не заборавимо име Господње — то је најважније. А песме су само пут ка Цркви. Схватате — пут, а не себи циљ. Циљ је — Христос.

― Вашa последња до сада издата збирка која је изашла у невеликом тиражу прошле године садржи много световних, актуелних стихова. И зове се «Усамљенички пут». Изгледа да сте стварно у многоме усамљени. Зашто је то тако? Да ли је то судбина «пророка у својој отаџбини»?

― Пророк ― то је онај, који говори по вољи Божијој и то оно што Господ жели да каже људима. А постоји једноставно трезвен поглед на стварност. Ако видим да дете иде ка врелој пегли, није потребно бити пророк да би се рекло да ће се опећи. Ако видимо куда су се сви устремили, и то убрзано, — није неопходно бити пророк да схватимо где ћемо стићи.

Некада стихови  долазе после молитве. То је као предах душе пред урањање у свет који је окружује. Други пишу због дневне сензације. Можда их и не треба називати песницима у правом смислу речи-тешко је језиком поезије говорити о нашој савремености. Али, ја као патриота, не могу да ћутим. Макар и «добијао» каткад због тога ― и слева, и здесна. Песме које исказују грађански став не одговарају свима. Имам неиздату књигу чији је наслов «Ратни стихови». И још нема издавача који би пристао да је објави. Кажу да је сувише ратна. Али монах, хришћанин, то је војник Христов. Бринем за своју Отаџбину, за свој народ, ― не говорим неистину, зато се и дотичем тих тема.

Немогуће је угодити свима. Код Достојевског постоје ове речи: «Мој правац, за који не дају чинове». Коме је важно тако да каже, без обзира на лица, чинове, не прави компромисе са савешћу.

Разговор  водили Дмитриј Андрејев, Елена Сапаева

Јеромонах Роман (световно — Александар Иванович Матјушин) је рођен 16 новембра 1954 године у селу Рјабчевск у Трубчевском округу у Брјанској области. Студирао је на филолошком факултету на Калмицком државном универзитету. 1983 године је примиомонашки постриг у Псковско-Печерском манастиру. 1985 године је рукоположен за јеромонаха. Од 1994 године живи и служи у скиту Ветрово (Псковска епархија). Аутор је духовних стихова и песама , члан Савеза писаца Русије. У периоду од 1991 до 2008 године објављено је пет његових поетских збирки, а такође и албуми— «Све истинито, вечно — није овде», «Цела Русија је постала  поље Куликово», «Уточиште моје душе» и др.          

http://www.pravoslavie.ru/smi/1810.htm