Хрватски злочин у српско име

Миодраг Зарковић

Надреалне исповести Дражена Ердемовића у Хашком трибуналу, снимак који је Јован Мирило доставио „Фонду за хуманитарно право“ и исказ Марка Бошкића америчким истражитељима доживљавају се као потврда „геноцида“ који су Срби наводно починили над муслиманима, иако су починиоци – Хрвати

Замислимо да је 2003. године, по освајању Багдада, америчка војска покушала да докаже да је Садам Хусеин заиста поседовао оружје за масовно уништење тако што се позвала на тројицу сведока, који су под заклетвом потврдили да су учествовали у припремама за биохемијске нападе Ирака на околне државе. И, најважније – замислимо да су сва три сведока Израелци! Да ли би то уверило светску јавност да Џорџ Буш стварно није имао другог избора, осим да нареди инвазију на Ирак? Логично је претпоставити да не би, тј. да би овакви „докази“ били у најмању руку прихваћени са великом резервом, а највероватније потпуно одбачени.

А опет, можда и не би. Можда би „седма сила“, интернационални судови и најутицајнији политичари данашњице беспоговорно прихватили сведочења „Садамових Израелаца“ као веродостојна. Јер, у крајњем случају, једну једнако провидну и безобзирну манипулацију – само, за разлику од ове са „Садамовим Израелцима“, нимало хипотетичку – светска јавност је не само узела здраво за готово, већ око ње изградила пропагандни мит који је послужио као основа за сва каснија кршења међународног права и поретка: догађаје из Сребренице у јулу 1995. године, када је Војска Републике Српске наводно побила 8.000 муслиманских цивила, што су до данас, деценију и по касније, „потврдила“ три кључна сведока, сва три Хрвата по националности!

ЛАЖНА ПРЕДСТАВЉАЊА И ДРУГЕ ВРЛИНЕ

Чињеница да пресудна сведочанства о наводном геноциду Срба над сребреничким муслиманима потичу од три Хрвата, баца у засенак и научно-фантастични сценарио описан на почетку овог текста. Јер, Хрвати и Срби су, у последњих 100 година, три пута пуцали једни на друге, а укупан број жртава у међусобним сукобима ова два народа износи више од милион (од чега су већина српски цивили) – вишедеценијска трвења и повремени, спорадични оружани сукоби Израела и Ирака делују малтене као партија безопасног „Ризика“ у односу на балканска крвопролића. Ипак, надреалне исповести Дражена Ердемовића у Хашком трибуналу, снимак који је Јован Мирило доставио „Фонду за хуманитарно право“ и исказ Марка Бошкића америчким истражитељима доживљавају се као довољна потврда „геноцида“ који су босански Срби починили над босанским муслиманима, иако су Ердемовић, Мирило и Бошкић – Хрвати.

За хрватско порекло Ердемовића зна се поодавно, још од како је његово име постало познато широм Балкана, када га је 30. марта 1996. тадашња СР Југославија изручила Хашком трибуналу. Међу ретким подацима које Ердемовић није мењао из исказа у исказ (а дао их је поприлично, што као сведок, што као окривљени, и сваки се барем у нечему битном разликује од осталих), јесте то да је по националности Хрват.

(О скандалозним хашким сведочењима Ердемовића, нарочито о његовом појављивању у процесу против Слободана Милошевића, можете детаљно прочитати у књизи бугарског новинара Жерминала Чивикова „Крунски сведок“, као и у многим анализама холандске невладине организације „Историјски пројекат Сребреница“.)

Онима који су ближе упознати са Ердемовићевим исказима, вероватно није непознато ни име Марка Бошкића, кога је Ердемовић именовао као једног од својих седам саучесника у наводном стрељању 1.200 муслиманских цивила на пољопривредном добру Брањево недалеко од Зворника, 16. јула 1995. Бошкић је 2000. године ушао на територију Сједињених Америчких Држава, лажно се представљајући као избеглица, мада је искључиво користио право име и презиме, под којим је убрзо добио чак и возачку дозволу. Настанио се у држави Масачусетс, на североистику САД, где је често долазио у сукоб са законом, углавном због вожње у пијаном стању.

„ИЗБЕГЛИЦА“ И ЊЕГОВО „ПРИЗНАЊЕ“

Масачусетс вероватно није крцат мушкарцима са именом Марко Бошкић, али тамошња полиција је овог „избеглицу“ задржала иза решетака тек 2004, када су америчке имиграционе власти најзад схватиле да им је у рукама „онај“ Марко Бошкић, који им је приликом доласка у САД дао лажан исказ. У присуству адвоката Макса Штерна, којег му је доделио суд (јер сам није могао да плати браниоца), а суочен са вероватним протеривањем из Америке, Бошкић је одмах по хапшењу „признао“ своју улогу у наводном геноциду. Према деловима његовог саслушања које је објавио адвокат Штерн, Бошкић се америчким истражитељима правдао како је, као етнички Хрват, морао да се пријави у Војску Републике Српске, не би ли изашао из концентрационог логора у којем је био смештен на почетку рата. И у стрељањима је, тврди, учествовао невољно, односно, најпре је одбио наређење претпостављеног да ликвидира муслиманске заробљенике, али када му је овај прислонио пиштољ на чело, ипак је узео „калашњиков“ у руке и, заједно са Ердемовићем и још шесторицом сабораца, убијао цивиле довожене аутобусима.

Овде сада долазимо до момента који би, као нереалан, одбацио чак и неталентовани сценариста неке нискобуџетне адвокатске серије, али који се одиграва у стварном животу: после таквог „признања“, против Бошкића је пред америчким правосуђем покренут поступак само због лажног представљања приликом уласка у САД, не и због учешћа у наводном геноциду! А Хашки трибунал, са своје стране, до дана данашњег није подигао оптужницу против Марка Бошкића ни затражио његово изручење, нити су то урадили органи Босне и Херцеговине или Србије!
Да све буде још луђе, Бошкић је 1996. године, док је још био у БиХ, отворено претио новинарки дневног листа „Бостон Глоб“ Елизабет Нојфер, која је у то доба правила текст – сагласан са званичном, тј. америчком верзијом „геноцида“ – о наводним стрељањима муслимана које је заробила српска војска. Текст је објављен на насловној страни „Глоба“, са све именом и презименом Марка Бошкића, човека који је претио ауторки која га је испитивала о догађајима на пољопривредном добру Брањево.

ТЕТОВАЖА ЗА ПРЕПОЗНАВАЊЕ „ШКОРПИОНА“

Упркос свему, Бошкић се и даље налази у америчком затвору. Новембра 2006. осуђен је на пет година робије. Ни речи о Сребреници у пресуди.

Што се тиче особе која је званичној верзији сребреничких догађаја допринела трећим „сведочанством“, односно, злогласним видео снимком на којем наводно припадници „Шкорпиона“ ликвидирају муслиманске цивиле, много је лакше погрешити приликом одређивања његове националности него код Ердемовића и Бошкића. Јован Мирило, који је Наташи Кандић доставио спорни снимак (а ова га полетно проследила Хашком трибуналу, где је први пут и емитован, на суђењу Слободану Милошевићу), из Шида, где је имао пребивалиште, својевремено се преселио у Аустрију, истичући како су њему и његовој породици почеле да стижу опасне претње због тога што је обелоданио видео запис „стрељања“. Све до почетка фебруара ове године, Мирило је уживао у Аустрији (чак је 2007. добио и неку хуманитарну награду, нормално – на бази тога што је предао спорни снимак Наташи Кандић), али тада су му аустријске власти одбиле захтев за азил. Како пишу тамошњи медији, аустријска служба за азил сумња да је Мирило такође био припадник „Шкорпиона“, пошто има тетоважу карактеристичну за чланове ове јединице, а и анонимни сведок га је оптужио да је био у „Шкорипионима“ за време рата. Вест да ће Мирилу бити ускраћен азил објављена је у многим светским медијима, где је он представљен као „српски писац“ или Србин који је „разоткрио злочине босанских Срба“. То је, међутим, вероватно резултат тога што је Мирило српски држављанин, али није нужно и доказ да је реч о етничком Србину.

Много је, у том смислу, индикативнији интервју који је са Јованом Мирилом 2005. године урадио познати немачки новинар Петер Мирошников (Петер Миросцхникофф): у том интервјуу, Мирило је представљен као „етнички Хрват из српског градића Шида“. Поред тога, представљен је и као бескомпромисни хуманиста који је, зарад истине о „геноциду“, ставио на коцку чак и безбедност властите породице. Заиста је тешко стећи утисак да је Мирошников на своју руку написао да је херој његовог епа етнички Хрват, а да му овај то није сам рекао.

Дакле, извесно је да можемо да закључимо да су три најгласнија сведока „геноцида“ који су босански Срби наводно починили над босанским муслиманима, три Хрвата. Заједно са чињеницом да ни фамозна Комисија Владе Републике Српске никада није признала „геноцид“, све ово неминовно ставља под сумњу познату мантру да је у Сребреници почињен велики злочин у наше, тј. српско име. Хрватски плаћеници, једноставно, нису познати по томе што своја злодела врше у име српства и Србије – историја 20. века учи нас да неупоредиво чешће потежу оружје против, односно на штету српског народа. Шта год да се јула 1995. године дешавало у Сребреници и око ње, свако ко озбиљније размисли о тој проблематици и српско-хрватским односима мора доћи до закључка да је крајње неоснована тврдња да су Дражен Ердемовић, Марко Бошкић и Јован Мирило били ангажовани у некаквом пројекту стварања „Велике Србије“. Али, ма колико трагикомична, ова тврдња је већ безмало 15 година свеприсутна у српској јавности. Највише је, нормално, заступа овдашњи невладин сектор, на челу са првоборкињама у натурању Ердемовићеве, Бошкићеве и Мирилове „истине“: Наташом Кандић, председницом „Фонда за хуманитарно право“, те Соњом Бисерко, председницом „Хелсиншког одбора за људска права у Србији“.

МИСИЈЕ НЕВЛАДИНОГ СЕКТОРА

Наташа Кандић и Соња Бисерко су особе које чак и не морају да се изјашњавају о националном пореклу како бисте схватили колико су им блискији хрватски национални интереси од српских. Поред беспоштедне посвећености вајном доказивању српске кривице за сваки злочин који се на овим просторима догодио у протеклих 20 година, биографије Наташе Кандић и Соње Бисерко деле врло индикативан детаљ – обе је одликовао доскорашњи хрватски председник Стјепан Месић, доказани „хуманиста“ који је на почетку политичке каријере величао усташку НДХ (како је недавно признао) и сахрањивао Југославију (како је још онда признао), а на крају ослобађао доказаног убицу српске породице Зец, претио ратом Републици Српској и хиперактивно помагао „независност“ Косова и Метохије. Тај и такав Месић одликовао је Наташу Кандић септембра 2006, а у фебруару ове године исто је урадио и са Соњом Бисерко.

Са свих поменутих страна, дакле, прокламована верзија наводног геноцида у Сребреници поткована је доприносом особа које су или по националности Хрвати, или нескривено наклоњене хрватском естаблишменту, или оба. Било да је реч о онима који су били непосредни извршиоци, онима који су снабдевали јавност којекаквим доказима, или онима који су од тих доказа направили спектакл за вишекратну, али једнообразну употребу, наилазимо не на Србе, већ на припаднике народа који је са Србима у новијој историји имао, најблаже речено, врло проблематичне и још нерасветљене односе, тј. својеврсне службенике државе тог народа. Када на све то дотаде традиционалну, а необјашњиву кроатофилију у српској самозваној интелектуалној елити, као идеалну подлогу за рад хрватске обавештајне службе, добијате много ближу слику хистерије која у нашој јавности прати сваки покушај да се сребренички догађаји коначно расветле.

КРЕДИБИЛИТЕТ СВЕДОКА ИСПРЕД ПОЛИТИЧКЕ КОРЕКТНОСТИ

У сваком судском процесу, кредибилитет сведока, нарочито кључних, игра велику улогу. То је пракса кудикамо старија од политичке коректности, која малтене забрањује да се потенцира нечије национално порекло. У овом конкретном случају, национално порекло главних „сведока“ и снабдевача „доказима“ да је Војска Републике Српске починила наводни геноцид јула 1995. у великој мери би морало да утиче на њихов кредибилитет, пошто је иначе суштина њихових „сведочења“ и „доказа“ веома сумњива и дискутабилна, ако не и очигледно кривотворена. Заиста, када имате противречне и крајње неубедљиве исказе ментално неуравнотежених особа, односно видео снимке чија је аутентичност очигледно нарушена накнадном обрадом материјала (монтажом), те неутемељену галаму лажних хуманитараца који су се отворено ставили у службу политичких интереса других држава, морате се замислити над нечим што све ове актере повезује чак и јасније него Сребреница: генетска или идеолошка повезаност са хрватском нацијом и хрватском државом.

Занемаримо чак и замишљени блискоисточни пандан наведен на почетку текста и запитајмо се да ли би икакав злочин хрватске војске доспео до суда, а камоли до најутицајнијих светских медија, када би му искључиви сведоци били Срби! Тешко да би такав случај изазвао ма какву истрагу. Пре би доспео у маркетиншке и ПР уџбенике, као пример катастрофално организоване кампање која је за циљ имала дифамацију целог народа. Зашто је онда, можда ћете се зачудити, обрнут пример, у којем хрватски плаћеници сведоче о злочинима који су починили наводно у српско име, наишао на плодно тло у светској јавности. Можда управо због тога што је Сребреница, са све Ердемовићем, Бошкићем, Мирилом, Наташом Кандић и Соњом Бисерко, заслужила да уђе у уџбенике по другом основу: по томе што је у дифамацији једног народа свесрдно учествовала и врхушка државе коју је тај народ створио. 

www.pecat.co.rs