Зашто се Србија уцењује са новоконпонованим уценама!

Ниске плате и велика незапосленост нису случајност или судбина већ је то плод свесно планиране намере. Са великом сигурношћу се може рећи да су ниске плате и велика незапосленост два непрекоснована стуба на којима почива доктрина глобализма односно глобализација.

Нада да ће се та ситуација у догледно време променити је само тривијална илузија. Ниске плате ограничавају конзум на локалном нивоу у корист ниских производних цена да би се водеће индустријске државе, заговорнице глобализма, на међународном плану, светским тржницама и берзама што повољније одразиле и што бољи профит оствариле и то у првом реду у корист животног стандарда својих држављана а на уштб просперитета новоосвојених колонија.

Спутавањем виших плата спутава се и већа потражња за производима. На тај начин, са ниским платама, смањује се куповна моћ што води гушењу привреде једне земље, јер кад се неки производ мање купује, потражња за његовом производњом се смањује. На тај начин се смањује и број радних места. Све је то глобализација новог доба која се намеће Србији разноразним уценама.

Високе плате нису циљ твораца глобализације јер би стим слабили своју конкурентност на светском тржишту, односно берзама. Да би остварили ниске плате за производњу конкурентне робе потребни су тим моћницима неоколонијална контрола како политичка тако и привредна, што подразумева одржавање ниских плата и трајну високу незапосленост. Управо то се сада догађа уцењеној Србији. Велика незапосленост гарантује ниске плате пошто је потражња за радним местом далеко већа од понуде радних места.

Већина радно способних људи у Србији прихвата посао по свакој цени па и по цени гладовања. Велика незапосленост и ниске плате су гарант нестабилности државе у стању неоколонијслне условљености што пружа прилику да се створи тотална зависност од господара глобализације. У новој врсти робовског система јер и они који који још имају посао живе у вечитом страху да га не изгубе.

Од оних који имају посао сигурно је деведесет посто незадовољно својим послом и још више својом ниском платом која често не покрива нити основне потребе за голи живот! За исти посао прима запослени у Србији ту негде десет процената у односу на немачог запосленог у истој делатности. То је тако само зато што је то део стратегије неоглобализма у којој све одређује понуда и потражња, као основни принцип трговине, која се тренутно спроводи у Србији, а налик је трговини робљем потребног за рад колоније новог глобализма.

Принцип кој се сада примењује у Србији означава по сваку цену одржавање високе стопе незапослености како би радна снага била што јефтинија и лакше уцењива. Отуда не постоји потреба светским моћницима да допусте раст плата периферних региона, али ни да инвестирају како би се решио проблем незапослености јер би с тим подигли цену рада што би се огледало у вишим платама, а за њих мањим зарадама на светским берзама.

Ту помаже само закон путем којег би се гарантовао минимални доходак потребан за достојан живот сваког запосленог. То би са једне стране повећало конзумиранње што би покренуло већу производнњу, већу потражњу за радном снагом што би опет имало за последицу веће доходке и већу запосленост.

То опет не иде у интерес европских моћника, да би се дошло до већих плата јер би стим повећали производну цену својим продуктима и стим умањили конкурентност те робе на светским тржиштима што би се одразило у мањој заради, мањем личном луксузу и евентуално нижем животном стандарду НАТО држава.

Да би европске земље биле конкурентне на светском тржишту нудећи такорећи своју робу по што нижој цени, настоје да путем глобализма створе неоколонијалне структуре зависности како би могле да затежу шараф по питањи плата на којима се штеди до измоглости само са тим циљем да би им роба била јефтинија на светским пијацама и тиме конкурентнија како би тим профитом живели у благостању, па и луксузу ти неоколонијални господари.

На тај начин, тим добитком задовољавају како своје потребе за вишим стандардом и луксузом друштва развијених централних држава Европе односно НАТО држава. То је узрок свих невоља држављана периферије што има за последицу миграцију у централне регионе остављајући за собом напуштене читаве регије.

Томе је лек, законско одређивање минималне зараде на пристојној висини што би имало за последицу, кроз повећани конзум, већу производњу. А већа производња би имала за последицу већу потражњу за радном снагом односно отварањем нових радних места што би водило смањивању незапослености и повишењу плата, веће потражње за производима и тако све у круг.

Да се такав закон о минималним платама не доноси, је знак да нам влада није господар у својој кући, па мора да спроведе у дело сиромашење радне снаге како би се радило за што ниже плате да би неоколонијални господари живели у луксузу. То је најкраће речено формула зашто се Србија уцењује увек изнова са новим уценама а уз то је и Влада Србије од ЕУ подржана, па уз слоган; Европа нема алтернативу иде им све лакше водити народ Србије у пусто сиромаштво и овисност којој неће бити краја, све док народ не преузме судбину у своје руке.

Душан Нонковић-уредник ГД

Душанка Станић