ХРВАТСКА ЛАТИНИЦА JE УШЛА НАСИЉЕМ У СРПСКИ ЈЕЗИК

У чланку Ћирилица је државно питање објављеном у Новостима од 09.03.2010. проф.др Мато Пужурица , противно Уставу Републике Србије заговара два писма у српском језику, а објашњавајући потребу за тим противуречан је сам себи и обмањује јавност.

Када он каже да је сигурно владање и латиницом у писању српским језиком наша свакодневна потреба, сакрио је истину да ова хрватска латиница није ушла у српски језик из неке народне потребе, него насиљем из политичкe потребе да би у комунистичкој држави ослабио српски елемент на рачун југословенства и братства и јединства. После сукоба са Стаљином већ је 1949.г. ћирилица протерана из ЈНА, а завршни ударац задали су јој по задатку КПЈ управо лингвисти када су се 1954.г. договорили у Новом Саду са Хрватима да се уведе српскохрватско ( хрватскосрпско) име језика и равноправност писама са латиницом на првом месту, са циљем да латиница временом потпуно замени ћирилицу у Србији. Уследило је избацивање из употребе ћириличких писаћих машина и забрана њихове производње. После тога српски народ је деценијама био прокужен ћирилицом , као данас Сребреницом.

Професор тек сада види да је ћирилица „после седамдесетих година минулог века запоствљена у сваком погледу“, а легендарни професор права и социолог академик Радомир Лукић још 1971. г. писао је у Политици да су се српски лингвисти оклизнули на ћирилици. Док су Хрвати одустали од хрватскосрпског имена језика још 1967.г., и данас признају само хрватскосрпску границу, српски лингвисти су толико промашили да су имали и Друштво српскохрватског језика које је 1990.г. овако образложило своју заслугу што је у тадашњи Устав ушла одредница српскохравтски уместо српски језик : „Назив српскохрватски језик није никад био наметан српским лингвистима, него је резултат њиховог научног уверења о идентитету тог језика“ и да је „определење за њега израз поверења у науку о језику и израз политичке мудрости и далековидости.“ Нису могли преварити народ , па им је он то све одбацио на рефрендуму за Устав 2006.г., определивши се за српско име језика и за ћирилицу.

Крајње је неозбиљно за једног професора рећи „ Да није уџбеника за основну школу, добрим делом и за средње, и двају државних канала, готово се ни по чему не би видело да је Србија земља ћириличке културе“, а одмах после тога написати да ћирилица није егзистенцијално угрожена.

Истина је да се профеор Пижурица искрено залагао за ћирилицу као члан удружења Ћирилица Нови Сад, али само уз ову латиницу. На првој годишњој скупштини рекао је отприлике ово : „Све смо рекли о угрожености ћирилице, а ње је све мање“. Било је тамо много закључака да је ћирилица прво, примарно, основно, изворно, темељно и какво све не друго писмо, али од заслепљености србохрваштином он није могао видети да ћирилица може опстати само као једино српско писмо , као што је и у свим осталим европским језицима једно писмо у једном језику. Ту своју утопију није могао продати чланству удружења па је морао одступити, али ево га десет година касније да поново брани ћирилицу у двоазбучју, која је у међувремену доживела додатни суноврат и доведена до занемаривог процента заступљености у односу на ову хрватску латиницу.

Проф. Пижурица обмањује јавност када каже да ће у новом српском правопису бити и грчко писмо и латиница, јер је он „приручна књига“. Грчко писмо, кога раније није било у српском правопису, лукаво је ставио испред латинице да би заметнуо траг правог разлога останка латинице у правопису, и поред уставног одређења да је писмо српског језика ћирилица. Он, пореклом из Црне Горе, која је прешла у латинички табор, на годишњој скупштини Матице српске образложио je кашњење правописа тиме што нико не сме да сруши поставку покојног лингвисте Митра Пешикана, тaкође из Црне Горе, у чијем правопису из 1993.г. су ћирилица и латиница приказане као „Српскохрватске азбуке“. А и како би то могао када је он коаутор тог правописа, а заједно са Јованом Јерковићем у правопису из 2001.г. омогућио је латиници одлучујући пробој у српску културу, означивши оба писма као „Српске азбуке“. Тиме је први пут у неком правопису наведено да српски језик има и своју латиницу. Тако је ћирилици изречена смртна пресуда, јер и у најзабаченијим селима народ се чуди нечијој бризи за ћирилицу, говорећи да ће нам остати наша латиница.

Његови предлози да се ћирилица брани „упорним и искреним залагањем породице, школе, јавних гласила, и зашто да не, осмишљеним пропагандно-политичким деловањем“, је обично замајавање народа. На која он то мисли гласила када су готова сва недоступна за ћирилицу колико и ХРТ? Које то политичке снаге могу спасити ћирилицу када је Скупштина Србије усвојила Стаут Војводине неуставним решењем писма, и када председница Скупштине јавно говори да ја она за оба писма.

Ево јављамо проф. Пижурици да у Српској држави , у месту Српски Итебеј, на улицама нема ни слова ћирилице, а нико не сме да залепи сасвим малу налепницу ЋИРИЛИЦА-НЕ ОДРЕЦИМО СЕ НАЈСРПСКИЈЕГ. То не сме ни продавац на бензинској пумпи у Новом Саду уз образложење са само три речи: “Имам двоје деце“.

Ипак се највећа опасност од обраћања професора јавности крије у томе да дилема само ћирилица или и латиница није лингвистичко већ државно питање које треба да се регулише законом .И он се слаже да у томе лингвисте не треба питати, али дезавуише Уставно решење доношењем закона. Јавност зна да је ту дилему већ решио народ као политичко питање националне културе од прворазредног значаја, и то на референдуму за Устав, тако да у члану 10. Устава Србије стоји :

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.

Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“

Види се да је питање статуса српског језика и ћирилице коначно решено првим ставом тог члана, док се статус других језика и њихових писама уређује законом. Али проф. Пижурица ипак свесно наопако тумачи да се све решава законом, којим се може доскочити Уставу и предлаже себе да одређује како треба прописати заштиту ћирилице, иако је претходно рекао да то није ствар лингвиста. Тај његов став је у директној супротности са ставом изнетим у чланку академика Лукића „Против посебног закона“, објављеног у Политици 21.јула 1990., управо као одговор на покушаје лингвиста да се посебним законом дезавуише Устав. У том чланку академик је детаљно објаснио шта је то службено и јавно коришћење писма, закључивши да је службено и јавно све оно што није приватно. Данас никакви лингвисти не требају мудровати шта је службено и јавно, него то само треба преписати од генијалног правника и социолога који је, између осталог, написао књиге Социологија села и Социологија морала. Нарочито ову другу књигу требају прочитати српски лингвисти, која би им указала на њихову моралну обавезу да се покају и врате српском филолошком програму.

После наведене уставне одредбе о језику и писму, законом се могу само утврдити казне за кршење устава. Опет по учењу академика Лукића, определење за писмо није стручно лингвистичко, него политичко питање, па је као такво и изнешено пре народ да се о њему изјасни референдумом. Међутим, много је теже бранити законом језик, јер у томе итекако треба да учествују лингвисти. Али који од њих да узму учешћа кад проф. Пижурица као писац правописа каже у интервјуу да је против „жандармисања над језиком“ . То не значи само добровољност коришћења ћирилице, што је у супротности са самим смислом уставних одредби ако нису обавезне. Чувена је и његова ранија изјава да српски лингвисти никада нису били „хигијеничари“. То значи да српски језик трпи све што се у њега убаци, и да се тако богати а не да сиромаши. А безбрижни су лингвиости и кад се данас од српског језика праве други политички јзици, баш ако што каже народна песма „ узми Шемсо колико ти драго.“

Обавештавамо јавност да је залагање проф. Пижурице у духу оног закона из 1991.г. који вреди и данас, а којим је предвиђено „жандарисање“ због некоришћења латинице у мешовитим срединама, док је са ћирилицом могао поступати како је ко хтео.

Проф. Пижурица и академик Иван Клајн ( италијаниста на челу Одбора за стандардизацију српског језика) могу да се понашају неодговорно у вези ћирилице јер имају подршку језичког оделења САНУ. То је очигледно из чињенице што је она никада није јавно упозорила на страдање ћирилице, и што ради на изради српскорватског уместо српског речника, чиме показује да је извориште србохрваштине и оправдање за опстанак хрватске латинице у српском језику. Ћирилицу не помиње ни Вукова задужбина када говори о потреби заштите језика. Тиме се подразумева да српски језик има два писма. Кад већ држава игнорише Устав у вези писма, логично је да се угледа на такву праксу Вукове задужбине и трајно ћутеће САНУ у вези страдања ћирилице па , нпр., у Закону о јавним набавкама прописује се да понудбена документација мора бити на српском језику, али без помињања ћирилице уз тај језик, како је у Уставу, па су, наравно, све понуде латиничке.

Суштина залагања нас који следимо академика Радомира Лукића је да се Србима напокон скине са врата латинички камен, што је у супротности са ставом проф. Пижурице. Он би да тај камен Срби стално носе и да се деле по писму, а да пробрана екипа лингвиста, уз добре хонораре, позива народ да повремено неким мелемом премазује непреболну рану, кад ко стигне.

Београд, 10.03.2010.

Председник удружења ЋИРИЛИЦА БЕОГРАД :

Немања Видић