КРАЉ АЛЕКСАНДАР-СРПСКИ ВЛАДАРИ И ЕНГЛЕСКА ПОЛИТИКА

О краљу Александру се прилично често дају паушалне, једностране и нетачне оцене. Тако се ствара наметнута слика о њему као некаквом „диктатору", масону и југословену те зато можемо да помислимо да има логике да доживи крај какав је доживео. Но верујемо да је то у великој мери исфабрикована медијска слика о њему од оних који му нису желели добро.

Колико је он свега био свестан у арени светске политике у којој се нашао није лако рећи. Но сва је прилика да је тешко током живота, а поготово током првог светског рата као млад регент Александар могао да прозре намере Енглеза и „западних савезника". Тешко да ли је могао да претпостави куда воде игре са Лондонским споразумом 1915.г. И многе друге догађаје било је готово немогуће предвидети у замршеним балканско-светским турбуленцијама чији је он био учесник.

Погледајмо за почетак пример првог светског рата. Наиме српски политички врх је имао негативан став према лондонском уговору сматрајући, рекли би исправно, да његово испуњење није извесно. У складу са тим Пашић и остатак политичког врха су остали на позицијама „Нишке декларације" јер су сматрали да само тако могу остварити сан о уједињењу свих Срба у једну државу. Да запад није водио рачуна о српским тежњама (било да су оне требале да се артикулишу кроз „Нишку декларацију" било кроз уговор у Лондону) показује делатност Англосаксонаца током рата. Они су чак подржавали предлог да Србија направи примирје, што је предлагао и војвода Радомир Путник. Затим је под плаштом реорганизације тражено од наше команде да се српска војска, избегла, распореди у шест дивизија и пошаљу на западни фронт свака за себе, где би тек били топовско месо и жртвовани, али је Команда (Александар) то одбила. Енглези су на то буквално побеснели (о томе пише и Драгољуб Живојиновић).

Тешко да је у тим условима често осуђивани и погрешно схваћен млађани краљ могао нешто више да уради. Одрастао на југословенској идеји под утицајем Јована Цвијића, Слободана Јовановића, великих идеолога југословенског пројекта. Данас га „прозива" Добрица Ћосић за историјске заблуде, и то баш он велики заговорник југословенства и комунизма међу Србима. Био је краљ Александар изложен свакојаким притисцима и из Хрватске, не само од Хрвата, већ и од Срба (Светозар Прибићевић) а из Србије су стизале оптужбе да је и сувише попустљив према Хрватима. У таквом расположењу парламент је кључао од незадовољника који су обично, нарочито Хрвати кривили за све своје националне фрустрације краља ујединитеља.

У тако кључалој атмосфери дошло је 1928.г. до убиства Стјепана Радића у скупштини после чега је краљ завео диктатуру 1929. године. Такође краљ је био увучен у игре око Конкордата, које су биле настављене и после његове смрти. За време владе Милана Стојадиновића и намесништва на челу са кнезом Павлом конкордатске игре су биле под диригентском палицом Ватикана, али вероватно и са благословом Лондона. Кад је краљ Александар схватио, да ако тако нешто и потпише, ништа неће добити, одустао је од конкордатског пројекта. Притисци које је трпео од народа унутар краљевине, поготово од Хрвата учиниле су га спремним да ампутира и Словенце и Хрвате. Но „западним савезницима" је била потребна та и таква југословенска држава.

Таква политика покушаја очувања југословенске државе као најбољег оквира за српски, али и хрватски и словеначки народ коштала га је главе.У Марсељском атентату, за који су званично оптужени хрватске усташе и македонски пробугарски националисти Александар је изгубио живот а народ вођу којем је веровао без обзира што га је већ тада европеизирана елита одбацивала, што уосталом случај и са данашњом позападњаченом интелигенцијом. Непознаница и неверица је било што се атентат десио у Марсељу и што је у њему погинуо и високи француски функционер, министар унутрашњих послова Луј Барту. Накнадна сазнања да је он био за сарадњу са Немцима, у потпуности мењају слику о атентату. Позадина атентата није јасна иако је јасно да су атентат извршили усташко.вмровски извршиоци. Наиме Мусолини и Павелић били су британски обавештајци. Мусолини од 1919. године а Павелић од 1926.г. што све заједно баца сумњу о умешаности Енглеза у сам атентат.

ЕНГЛЕЗИ, ХРВАТИ И ЈУГОСЛАВИЈА

Услед догађаја у последњих сто година ми обично везујемо Хрвате са Немцима, а и не слутимо да су велики интерес за њих, поред Ватикана кроз историју показивали и свеприсутни и империјални Енглези. Још на Ватиканском сабору 1874.г. један од најистакнутијих говорника против папине непогрешивости био је ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер. Но оно што је битно за нашу причу је да је он тада привукао пажњу британског премијера Гледстона. Између њих се после овог сусрета убрзо отворила преписка. Ова преписка је отворила врата усаглашавању виталних интереса Хрвата и Англосаксонаца. Гледстон, иако Шкот, протестант, сматрао је да судбина целокупног хришћанства зависи од судбине католичке цркве те стога у његовој визури су погрешке Ватикана могле имати последице и за протестантизам. Такође хтео је да се начини бар неки компромис између хришћанства и либерализма. Сматрао је да хришћанство уколико жели да одржи утицај мора кренути у сусрет секуларном савременом либералном духу. Гледстон је био пет пута премијер Велике Британије те је на неки начин персонификовао значајан део енглеске елите чији се правци размишљања могу процењивати кроз његову делатност.

Природно је да оваква гледишта Гледстона, али и Палмерстона, Дизраелија и осталих британских лидера која као што смо рекли персонификују енглеску елиту, британску политику на увек кључалом Балкану усмере ка Хрватима и прокатоличким снагама. Исто тако природно је да оваква политика Србе, као блиске Русима преко православља и словенства окарактерише као непријатеље њиховог пројеката уређења света и овог простора које долази из англосаксонске кухиње. Забуна која је настала у српским главама током светских ратова је проистекла из сукоба западноевропског света током другог светског рата. Наиме оптужујући један део Европе предвођен Немачком истовремено неопорезно је запостављен њен други део предвођен Англосаксонцима. Услед савезништва у два рата са Англосаксонцима и манипулативне подршке по њиховом завршетку српски народ, а поготово елита су заборавили праве намере данашњих креатора ново-старог света.

Треба рећи зарад истине да Енглези нису подржавали стварање Југославије, а још мање стварање „Велике Србије" по лондонском уговору. Али треба такође нагласити да је у новонасталим консталацијама снага после светских ратова она била једино решење за Немачки империјализам и руски бољшевизам. Као искусни играчи на великој светској шаховској табли они су то брзо схватили. Пошто су изоловали Југославију подстичући анимозитете спрам Нермачке а поготово Русије они су радили на њеном подривању чиме су вршили свој вековни план слабљења самих Срба. Са друге стране Срби пошто су се убедили да су сви веће зло од Англосаксонаца из лаковерности су поверовали да су им Енглези пријатељи или да бар њихова концепција уређења света није супротстављена нашим виталним националним интересима.

Услед ових околности када је дошло до освешћења један део наше елити је био разочаран док други део чак и данас не признаје супротстављеност визуре света из нашег и Руског с једне и Енглеског и западног с друге стране. Ово је изазвало и забуну у народу која и данас траје. Полуинформације од свега стварају погрешну представу. Историја, менталитет, пријатељства, тајне организације, све креације појединих феномена које долазе са запада требало би ставити под велики знак питања.

ЕНГЛЕЗИ И СРПСКЕ ЗАБЛУДЕ

Да је то тако можемо видети из најелементарнијих чињеница. Прву Југославију неки уместо да виде као плод вековне жеље да Срби и јужни словени живе у једној држави неки представљају као масонску творевину. Масони, Билдерберг група, Трилатерална комисија су све организације са статусним симболом. Из тих организација се регрутују људи за спровођење политике Енглеза и Јенкија. Значи, постављају се људи по њиховом избору, жељни материјалних средстава, напредовања у светским оквирима и матичним државама, жељни светских награда, славе. Колико је до сада награда добио Борис Тадић, с којим циљем, да нас увере да је он идеалан државник, само је питање наш или њихов.

Историчари би требало да у светлу данашњих, најновијих сазнања, извесне табу теме бар начну и тиме их доведу у контекст вишевековне политике запада и Англосаксонаца на балканским просторима. Судбина српског народа, српске државе и српских владара била би неупоредиво осмишљенија и тачнија када би интелектуалци ваљано одрадили свој део посла. Мајски преврат, Сарајевски атентат, Марсељски атентат, 25. и 27. март 1941, 5. октобар 2000.г. стављени у контекст светске политике и геополитике би свакако осветлили и српску драматичну историју и самог српског краља ујединитеља. Не треба допустити поновно величање Тита и гурање народа у још већу заблуду, а имали смо и превише таквих провалија: југословенство, комунизам и титоизам, лажних западих савезника.

Дуго је српски народ страдао служећи заблудама које су само потпиривали српски интелектуалци и српска елита. Краљ Александар је можда најбољи пример како запад идеолошки прво опчини неког а потом га разочара и пусти низ воду када му више није потребан. И није само витешки краљ имао такву судбину. Сличан усуд задесио је и многе друге Србе који су били на челу државе или народа. Кнез Павле, Милан Стојадиновић, Дража Михајловић, Слободан Милошевић, па и Ђинђић су државници који упркос својим различитим погледима и идејама чине једну непрекинуту нит страдања за и на историјском путу и усуду српског народа.

Жалосно је али истинито, да смо сами себи највећи непријатељи. Ето, ми из Бачке о краљу Александру пишемо најафирмативније. Иако не апологирамо монархију, судбине краља Александра и кнеза Павла терају нас да о овој великој теми и неправди отворимо ново поглавље и пишемо на сасвим други начин. Краљ Александар је био велики човек и владар и то му се мора признати. Ми на жалост величамо туђе и лажне владаре и пророке, а своје велике људе ниподаштавамо, а западњаци су уверени да друго мишљење, осим оног сервираног „политички коректног", никада неће успети да се наметне. Док ми држимо забијену главу у песак као нојеви на жалост, они ће моћи да живе у илузији своје умишљене правде. Но, нама треба да буде поука витешки краљ Александар и многи други који су сарађивали са западом али после своје опчињености су се враћали српским коренима и православној народној традицији. То је очаравање и болно разочаравање Западом изгледа усуд свих великих људи нашег народа.