„БИЛИ СМО ПРОФЕСИОНАЛЦИ, А НЕ ПЛАЋЕНИЦИ"

Под овим насловом појавио се у босанско-српском листу „Независне новине" 21. новембра 2005.године интервју карактеристичан по много чему. Човек који жели да уђе у историју као професионалац, а не као плаћеник је Милорад Пелемиш, командант јединице босанско-српске војске која је под именом „Десета диверзантска јединица", у ствари, у лето 1995. извела историјски догађај. Из овог интервјуа даље се сазнаје да споменути Милорад Пелемиш није изненада изронио ни од куда већ несметано са женом и сином живи нормално у Београду. Ради интервјуа договорен је сусрет у кафићу „Код чике", на Новом Београду. На питање да ли његова адреса сме да буде позната истражним органима Хашког трибунала, Пелемиш одговара да је она свакако позната, али да због тога нимало не брине.

Име Милорада Пелемиша као заповедника Десете диверзантске јединице Босанско-српске војске (ВРС) први је изнео босански Хрват Дражен Ердемовић у јавност, када је још 1996. изнео пред представницима неколико медија и два судска органа језиво признање да је као припадник ове јединице починио ужасан злочин. Он је наиме 16. јула 1996. на пољопривредном добру Брањево крај места Пилица у Босни, на којем су се гајиле свиње за потребе војске Републике Српске, учествовао у стрељању 1200 заробљених босанских муслимана из Сребренице. Притом је споменуо по имену и презимену још седморицу припадника ове јединице који су учествовали у стрељању и имена њиховог претпостављеног управо Милорада Пелемиша, који је наводно издао наређење за стрељање ових заробљеника. На питање колико је он сам од тог броја лично стрељао, Ердемовић одговара да не зна тачно, али би могло бити - како је рекао - између 70 и 100. На основу његовог признања према коме не само да је учествовао у масовном убијању већ је и лично стрељао, Трибунал у Хагу је 5. марта 1998. осудио Ердемовића на пет година затвора од чега је морао да одлежи само три и по године. Оваквом пресудом, међутим, прича о 1200 стрељаних муслиманских цивила постала је најважнији директни доказ за ратни злочин који је Трибунал у Хагу прогласио за „геноцид над босанским муслиманима". Командант Десете диверзантске јединице Војске Републике Српске Милорад Пелемиш, који је наводно наредио ово масовно убиство, живи сада несметано у Београду и даје интервјуе штампи. Карла дел Понте, дугогодишња главна тужитељица Трибунала, бавила се, како изгледа, превасходно ловом на Карадзића и Младића, и очигледно није била заинтересована за Пелемиша чак ни толико да га само саслуша као сведока. У сваком случају, у интервјуу Пелемиш сасвим безбрижно изјављује:

НН: Да ли су Вас хашки истражитељи саслушали?
Пелемиш: Не, ниједном.
НН: Да ли они знају Вашу адресу?
Пелемиш: Вероватно знају моју адресу, она није никаква тајна. (...)
НН: Да ли се плашите Хага?
Пелемиш: Не, зашто би требало да се плашим?

Ми се, међутим, можемо даље питати и чудити.Дражен Ердемовић је и сада као и раније једини сведок који као починилац пружа доказ за убиство 1200 муслиманских цивила, иако је најпре као оптужени а касније као сведок оптужбе у више судских поступака на Трибуналу изнео гласно и јасно имена својих сарадника и саучесника. То су Франц Кос, Марко Бошкић, Зоран Гороња, Станко Савановић, Брано Гојковић, Александар Цветковић и Властимир Голијан. Сва су ова имена органима оптужбе у Трибуналу позната још од почетка 1996. Према протоколу, судије су у овим приликама сазнале приликом саслушања 19. новембра 1996. када је на директно питање тужиоца Хармона Ердемовић у вези са злочином изнео идентитет саучесника.На то је Хармон рекао:
„Увек када му је идентитет починилаца познат, господин Ердемовић нам га је саопштавао. Одговорни официр јединице који је наредио убиство у Сребреници је поручник Пелемиш који је руководио Десетом диверзантском јединицом. Имена припадника овог стрељачког одредаа који је извршио злочин 6. јула 995. на фарми такође нам је дао господин Ердемовић; предводник ове групе био је Брано Гојковић. Други припадници су били Александар Цветковић, Марко Бошкић, Зоран Гороња, Станко Савановић, Власитимир Голијан, Франц Кос и он сам Дражен Ердемовић. Десета диверзантска јединица је била под командом пуковника Салапуре. (3, С.209ф.)

Ипак, оптужница против Дражена Ердемовића заснива се само на његовом признању. Органи оптужбе нису све до данашњег дана саслушали ниједног од његових саучесника, иако већина није нестала. О стрељању 200 људи, које су починила осморица припадника специјалне јединице на фарми Брањево, све до данас знамо само на основу онога како је то представио Дражен Ердемовић.

Најзад, на основу признања своје кривице Ердемовић је коначно у новембру 1996. осуђен на десет година затвора. Судије су, дакле, прихватиле његово представљање масовног стрељања као истинито. Друкчије заправо и не постоји. При саслушању Дражена Ердемовића 996. судије су се још чудиле што оптужба не жели да изведе на оптуженичку клупу или бар саслуша ниједног од починилаца. Зашто се тужилац задовољио само исказом овог једног јединог починиоца, желео је да зна председавајући судија Џорда (Јорда). Где су остали? Не треба о томе бринути, на томе се ради, умиривао је тужилац тада судије. (3, С.74ф). Питање судије Џорде више никада није постављано у суду. Све до данас.

Осам година касније, у априлу 2004.године у Пибодију крај Бостона (САД), ухваћен је босански Хрват Марко Бошкић. Њему се пребацује да је у пијаном стању изазвао саобраћајни удес а затим побегао са места догађаја. На упутство судским органима из Масачусетса ипак је утврђено да је Бошкић учествовао у грађанском рату у Босни као припадник озлоглашене диверзантске јединице Босанско-српске војске, што је он прећутао када је 1996. у Минхену испуњавао формулар са захтевом за емиграцију у САД. Бошкић је, дакле, о себи дао лажне податке, што је у САД тежак прекршај који се кажњава вишегодишњом затворском казном. Поред тога он је 1996. учествовао у масовном убиству крај Сребренице. Могло се брзо утврдити да је Бошкић један од оних саучесника чије је име Ердемовић споменуо када је говорио о масовном стрељању на фарми Брањево. Према истражним органима ФБИ, Бошкић је потпуно признао своје учешће у овом масакру. Када су, међутим, новинари акредитовани код Трибунала желели да сазнају од органа оптужбе није ли то довољно да се захтева пребацивање Бошкића у Хаг, одговорено је да је институција у Хагу преоптерећена, да су јој капацитети мали, дакле, захвалили су се на таквој идеји. Истакнуто је да се суд мора ограничити на „велике рибе" међу ратним злочинцима, како је 27. августа 2004.године изјавио Антон Никифоров, представник за штампу органа оптужбе Трибунала.

Саучесник у убиству 1200 људи није, дакле, никаква велика риба? Зашто органи оптужбе Хашког трибунала које је предводила Карла дел Понте нису, међутим, саслушали ниједног од саучесника Дражена Ердемовића, а да се и не говори о томе да нису подигли ни против кога од њих оптужницу?

Замислимо сада да је осам тинејџера претукло у Амстердаму на смрт неког човека и на крају га бацили у јарак. Услед гриже савести један од саучесника се касније пријављује полицији, признаје дело, наводи имена својих саучесника и за све то бива осуђен на благу казну. О његовим саучесницима, међутим, судски органи не желе ништа да знају. Треба само замислити каква би жестока хајка у том случају била покренута на политичаре и медије због таквог понашања судских органа. Ипак, у случају Ердемовића реч је, према његовом влчаститом исказу, о убиству 1200 људи! Шта то значи за судске органе који себе зову „Међународни суд за ратне злочине у бившој Југославији" и још тврде да ратним злочинцима суде према међународном стандарду кривичног права? Без истине нема правде, каже се. Како, међутим, ствар стоји у овом Трибуналу са трагањем за истином која треба, како се каже, да представља основу сваког суђења?

У наведеном интервјуу Милорад Пелемиш, између осталог, тврди да није био присутан стрељању 16. јула 1995, да није знао ништа о томе, да је лежао у болници, што се све може лако испитати. Дражен Ердемовић додуше потврђује да Пелемиш није присуствовао покољу, али тврди да је као командант јединице управо он дао наређење за стрељање муслиманских заробљеника. Марко Бошкић је пред судским органима у Бостону тврдио да му је на дан пре масакра Пелемиш држао револвер на потиљку и тако га приморао да се прикључи стрељачкој јединици за извршење покоља.
То је само једна од низа противречности и нелогичности садржаних у признању Дражена Ердемовића чим се упореди са било којим другим представљањем истог догађаја.
Шта се тачно догодило 16. јула 1995. године на фарми Брањево крај места Пилице? Ко је издао налог за стрељање муслиманских заробљеника? Како је регрутована јединица за стрељање? Како је изведено ово стрељање? Колики је број жртава? Ко је све учествовао у овом злочину као починилац и каква је индивидуална одговорност сваког од учесника? Како се одвијао такозвани командни ланац? Да би се бар само приближно дали одговори на ово питање, морало би се на првом месту саслушати што је могућно више ако не сви учесници. На основу таквог истраживања и саслушања Трибунал би могао, тако би бар требало очекивати, кривично правно даа гони све учеснике. Уместо тога, Трибунал се задовољава само признањем Дражена Ердемовића, чија је веродостојност и изван тога, како ћемо још видети, веома сумљива. Штавише, ово признање подиже се у суду на ранг коначно утврђене истине. Шта је притом овде утврђивање истине и о каквом је заправо суђењу реч?

ПРИЧА ДРАЖЕНА ЕРДЕМОВИЋА

Рођен 97. у селу Доња Драгуња крај Тузле, Ердемовић је похађао средњу стручну школу и завршио браварски занат. Међутим, својим се позивом никада није бавио. У децембру 1990. ступа у војну службу, обучава се у касарни „Маршал Тито" у Београду, постаје војни полицајац, војну службу одслужио у Југославији у распаду као војни полицајац у региону Вуковара. После једногодишње војне службе ради још четири месеца као резервиста а затим се у марту 1992. враћа кући. После тога, почиње и у Босни да ври. Босански муслимани, Срби и Хрвати се наоружавају и стварају посебне оружане јединице. У мају долази до првих сукоба и Југословенска народна армија (ЈНА), у то време још увек једина легитимна оружана снага у Републици Босни и Херцеговини, шаље Дражену Ердемовићу позив за мобилизацију, на који се он међутим не одазива. Није наводно желео више да служи ни у једној војсци, ни да учествује на било чијој страни рата, како је сам то у више наврата поновио пред судијама у Хагу, на пример, 19. и 20. новембра 1996.године. У мају 1992. добија позив за мобилизацију од муслиманске војске у БиХ на који се ипак одазива. Наводно је морао да то учини, како је рекао, пошто није имао никакав други избор. У јесен 1992. у Тузли је формирана још једна војска, војска босанских Хрвата (ХВО) и Ердемовић одмах прелази у њене редове. Нуде му службу у војној полицији за шта је већ стекао образовање и обуку у редовима ЈНА. Није хтео, како је сам изјавио, желео је да остане што даље колико год је могућно од ратних збивања. Међутим, као војни полицајац могао је да остане иза линије фронта и да служи на контролним пунктовима. Да води рат и пуца на људе, наводно нити је желео, нити жели, уверавао је судске органе у више наврата. Као војни полицајац ХВО Ердемовић је наводно помогао многим Србима да се спасу. По природи је наводно добар човек, помогао је српским цивилима из Тузле и околине да пребегну у Републику Српску. Приликом једне од ових акција пружања помоћи, ухваћен је и саслушан. Запретили су му затворском казном. Краткотрајни затвор је искористио да у новембру 1993. пређе са супругом Српкињом у Републику Српску. На питање судије зашто је дезертирао из босанско-хрватске војске (ХВО), Ердемовић је на саслушању у Хагу 9. новембра 1996. објашњавао:
Ердемовић: „Због чега сам напустио ХВО? Због тога што су ме ухватили када сам помагао једној групи српских цивила у којој су већином били жене и деца. Војници ХВО су ме ухватили, претукли као да сам убио цео свет.Само због тога што сам помагао женама и деци, због тога". (3,С.89)
Као Хрват међу Србима наводно у Републици Српској није имао никаква права и живот му није био безбедан. Осим тога, није више било ни новца за преживљавање. У априлу 1994. понудио се босанско-српској војсци (ВРС). Додуше, он то није желео, како је увек изнова објашњавао. Једноставно није имао никаквог другог избора. Ухватили би га на улици и могли би да га прогласе за хрватског шпијуна, стога је желео да себи спасе живот, морао је да, како је наводио, мисли на супругу и дете. Војни органи у Бијељини су му предложили да буде припадник једне мале јединице која се састојала од Хрвата, муслимана и једног Словенца, пошто би се у њој могао најбоље да осећа. На последњем наступу у својству сведока 4. маја 2007.године рекао је:
Ердемовић: „Пре него што сам приступио, чуо сам да је у Бијељини формирана јединица која се састојала од Хрвата, муслимана и једног Словенца, отишао сам у војну управу у Бијељини и они су се сложили да би за мене било најбоље да се придружим овој јединици, јер је у њој било и других људи моје етничке припадности, и тако сам одлучио да се укључим у ову једницу". (9,С. 0933ф.)
Потпуно јасно Ердемовић говори о етничком саставу своје јединице и као сведок оптужбе приликом сведочења у процесу Слободану Милошевићу 2003.године:

Милошевић: „Каква је била национална структура Ваше јединице, реците ми, јер из онога што сте овде рекли, схватио сам да је реч о вишенационалном одељењу".
Ердемовић: Да, на почетку су у овој јединици били само Хрвати, један муслиман и један Словенац.. Ови Хрвати су помогли Србима да из Тузле пређу у област коју је контролисала босанско-српска војска. После тога, у октобру, јединица је повећана и у њу су ступили Срби из свих крајева Републике Српске. (8а, С.25186, 8б,С.322)
Јединица босанско-српке војске у коју је ступио Ердемовић углавном се бавила диверзантско-извиђачким акцијама у позадини непријатеља. Он се пријавио команданту ове јединице и овај се о њему распитао код других Хрвата који су га описали као добру и поуздану особу. Тада га је командант прихватио и одмах му дао чин водника и поставио за командира Прве диверзантске групе. Тако је Дражен Ердемовић доспео у Десету диверзантску јединицу ВРС, чији је задатак био извођење диверзантских акција и акција саботаже. Под тим командантом било је, каже Ердемовић, све у реду. Међутим, у октобру 994. јединицу је преузео потпоручник Милорад Пелемиш, који је примио знатан број Срба у редове јединице и отворио врата национализму. Тако је Ердмовић, као Хрват, наводно одмах дошао у сукоб са Пелемишом и пуковником Петром Салапуром. Као шеф службе извиђања и обавештавања ВРС овај је имао команду над Десетом диверзантском јединицом. Као командир групе, Ердемовић није спровео једну оружану акцију, јер би у њој морало бити жртава међу цивилним становништвом, што он наводно ни на који начин није желео да ризикује. Било би убијено неколико босанских војника, а нужно би било и губитака у властитим редовима. Дакле, Ердемовић је наводно одбио да изведе ову оружану акцију и за то изнео разлоге у рапорту. Неколико дана касније дошао је пуковник Салапура, оптужио Ердемовића да је лажов и одузео му чин.
Ердемовић: Неколико дана касније стигао је пуковник Салапута из Главног штаба. Он је био највиши обавештајни официр у Генералштабу. Били смо, ја и други присутни командири, позвани на састанак на којем се расправљало о мом понашању, као и о држању још неких особа. Пребацивали су ми да лажем, да не смем тако да се понашам, да сам дозволио да један заробљеник побегне, да сам спасао живот једном заробљенику (то је био човек који ће данас дати исказ као сведок), да се опирем наредби, итд. Због тога сам и деградиран. (3,С.182ф)

Деградиран у обичног војника, Ердемовић је морао да трпи сва могућна шиканирања од свог претпостављеног. На дан 0.јула 1995.године његова јединица је добила наређење да изведе одређену акцију. О каквој акцији је била реч и куда је требало ово ангажовање да одведе јединицу, он као обичан војник није наводно могао да зна. Тек када је стигао на место на којем је требало извести акцију, дознао је да је реч о заузимању Сребренице. У граду су срели највише стотинак цивила. Пре упада у град, шеф групе Пелемиш је издао наређење да се никако не пуца на цивиле и да се заобилази цивилно становништво.

Ердемовић: „Да, било је наређење да не смемо ништа да предузимамо против цивила, да војници не смеју отварати ватру на цивиле. Тако, колико сам у то време могао видети, ниједан војник није пуцао на цивиле који су ту били. (3,С.183ф.)

Ипак, Пелемиш је нешто касније наредио једном војнику да на улици пререже гркљан једном младом муслиману само због тога што је био узраста у којем је способан да носи оружје. Неколико дана касније Ердемовић је поново добио наређење за ангажовање. Рано ујутру 16.јула 1995. заповедник Бранко Гојковић му је наредио да се прикључи групи од још седам војника и да следе возило једног њему непознатог потпуковника. Поново Ердемовић није имао наводно појма куда га ово ангажовање води и каква акција треба да буде изведена. Тек када су стигли на фарму крај села Пилица заповедник Гојковић им је ставио до знања шта је био налог: стрељаће ухваћене цивиле из Сребренице који ће стизати аутобусима. Ердемовић се наводно жестоко супротстављао. Да ли су луди, наводно је викао. Нико га, међутим, није подржао. Брано Гојковић је био командант и одлучивао је о свему. Један обичан, прост војник, чија је наређења Ердемовић морао да слуша и спроводи. Када је у једном тренутку наводно одбио да изврши његово наређење, Гојковић је рекао Ердемовићу да остави пушку и стане у ред са заробљеницима како би и он са њима био стрељан. Ердемовић није имао другог избора, како је сам испричао, већ је морао да се повинује наређењу. Тако је од десет сати ујутру до 15. часова поподне на фарми Брањево стрељано 1200 цивила. Тада се Ердемовић наводно још једном супротставио налогу за стрељање. Пошто је било завршено стрељање 1200 заробљеника, непознати потпуковник је наредио да се стреља још 500 других заробљеника довезених у село Пилица и тада је Ердемовић наводно рекао „Не". Неколико њих из његове групе су га наводно подржали и потпуковник је наредио да друга јединица изведе стрељање ове групе заробљеника. Ипак, за своје супротстављање морао је скупо да плати. Неколико дана касније 22. јула 1995. један војник из његове јединице пуцао је на њега неколико пута наводно по налогу Пелемиша и Салапуре. Очигледно је да су, према Ердемовићевој причи, желели да га убију пошто су слутили да би се он могао наћи на суду и сведочити против њих о стрељању муслиманских заробљеника.

ХАПШЕЊЕ И ИЗРУЧЕЊЕ

Трећег марта 1996. године полиција је у градићу Бечеј, недалеко од Новог Сада, ухапсила босанског Хрвата Дражена Ердемовића и босанског Србина Радослава Кременовића. Ова двојица младих људи, један 25 а други 29 година, били су држављани Босне и Херцеговине, што је у то време нешто могло да значи. Били су такође припадници Босанско-српске војске (ВРС) и држављани босанске Републике Српске, што је такође могло нешто да значи. О Кременовићу се тврдило да је био и држављанин последње од југословенских држава, наиме, Савезне Републике Југославије (СРЈ). У време њиховог хапшења Ердемовић и Кременовић су још били припадници специјалне јединице Војске босанских Срба (ВРС), Десете диверзантске јединице. Неколико дана пре њиховог хапшења обојица су настојала у Београду да успоставе контакт са Хашким трибуналом за злочине на тлу бивше Југославије. У том циљу ревносно су телефонирали амбасади САД, што је морало пасти у очи органима државне безбедности (ДБ).

Ердемовић и Кременовић су желели да се предају Трибуналу како би били саслушани као сведоци масовног убијања муслиманских цивила из Сребренице. Ово масовно убиство је, како су тврдили, извршила њихова једница, а Ердемовић је лично учествовао у овом злочину. Жеља да жигошу своје претпостављене била је, дакле, јача од страха од последица властитог оптерећивања, бар тако је представљено у неким извештајима југословенских медија. Непријатељства којима су обојица била изложена од својих претпостављених навела су их да коначно донесу такву одлуку. Предводник њихове јединице поручник Милорад Пелемиш и шеф војне обавештајне службе ВРС пуковник Петар Салапура су се и према једном и према другом наводно веома лоше држали. Коначно, Ердемовић је био чак истеран из властитог стана у босанском градићу Бијељини. Двадесетшестог фебруара 1995. Ердемовић је пребегао код свог пријатеља Кременовића који је имао стан у српском градићу Бечеју. Тамо су обојица донели одлуку да се освете својим мучитељима тако што ће пред Трибуналном иступити као сведоци о масовном стрељању муслиманских цивила из Сребренице. То је, на пример, знала београдска агенција АИМ већ 13. марта 1996. и о томе извештавала. Њен једини извор у том тренутку мора да је био прича о случају Ердемовић која је објављена у француском листу Ле Фигаро под насловом „Босна: сведочанство једног ратног злочинца".
Жеља да се ставе на располагање Трибуналу посебно је била јака код Ердемовића после телефонског разговора са члановима породице у Бијељини. У том разговору је сазнао да су га тражили, да планирају да га убију, те да због тога мора да бежи у иностранству ако жели да остане жив. У међувремену, супруга и дете су се склонили код рођака у Тузли, док се он сам налазио у војној болници у Београду на накнадно лечење тешких рана задобијених у пуцњави у кафани у Бијељини. (Реч је о догађају који је Ердемовић касније представио у Трибуналу као смртоносни напад на њега, како не би у Трибуналу сведочио о масовном стрељању.). У међувремену Кременовић је ступио у контакт са две стране дописнице од којих се једна звала Дуда а друга Дада, и обе су становале у луксузном београдском хотелу „Интерконтинентал". Кременовић им је изнео проблем свог пријатеља и оставио им бројеве телефона. Убрзо после тога Дуда је позвала и саопштила да је успоставила контакт са дописницом америчког радија АБЦ која се звала Наташа. Њој је Ердемовић могао да исприча своју причу и она ће снимити целу ствар на видео траци.

Све је то Ердемовић изнео истражном судији Томиславу Војиновићу у Новом Саду. Протокол његовог саслушања од 6. марта 1996. представља веома значајан и поучан документ који пружа неколико занимљивих места као добар пример за Ердемовићеву склоност да измишља ствари. Београдска штампа из тог времена је извештавала између осталог и то да су: жељу да се ставе Трибуналу на располагање Ердемовић и Кременовић изнели једном западном дипломати. Преко њега су дошли до бројева телефона америчке амбасаде и позивали амбасаду у више наврата. Притом су се представљали као војници Војске Републике Српске који имају да открију значајне ствари и стога желе да разговарају са дипломатским представником и новинарима. Њихов саговорник на телефону је, међутим, реаговао веома уздржано. Наводно у том тренутку није било на располагању ниједног дипломатског представника коме су могли да се даље обрате. А, што се новинара тиче, предложено им је да сами изаберу једног са листе страних дописника у Београду. На листи су била имена страних медија по азбучном реду и тако су Ердемовић и Кременовић најпре позвали дописнички биро америчког радија АБЦ. Међутим, и у овом уреду су били уздржани. Дама на телефону им је саопштила да у том тренутку нема ниједног репортера на располагању, али да ће њихов случај изнети централи АБЦ у Њујорку и да ће их о исходу обавестити. Сада су међутим Ердемовић и Кременовић поставили један услов: интервју ће дати само ако после тога обојица буду пребачени у Хаг да би тамо дали исказ као сведоци о злочинима у Југославији. Дама је забележила Кременовићев телефонски број, и два пријатеља су у Бечеју чекала даљи развој догађаја.

Централа АБЦ у Њујорку је ангажовала ради интервјуа Ванесу Васић-Јенековић која је радила за штампани медији „Wар Репорт". Са собом је повела француског пријатеља Ренеа Жерара који је извештавао за париски дневник „Ле Фигаро" и који је такође желео да пише о карактеристичној причи двојице војника-отпадника. Место разговора је било хотел Фантаст, романтично место удаљено десет километара од Бечеја, које је у то време зврјало празно. Раније је хотел био познат као замак Дунђерски и био је као поручен за поверљив разговор. Ванеса Васић-Јенековић и Рене Жирар су уверавали своје саговорнике да је АБЦ у међувремену обавестио Трибунал о њиховом случају. Њиховом одласку у Хаг није ништа стајало на путу уколико се обојица само јаве у једној од западних амбасада и затраже азил. У међувремену је била поноћ. Да би се ваљано спровео и остатак овог плана, договорили су се да се поново сретну на истом месту сутрадан у 8.30. Ердемовића и Кременовића су одвезли аутом Ренеа Жирара натраг у Бечеј док су се Ванеса и њен француски колега вратили у Београд. Наредног дана су, међутим, узалуд чекали у замку - хотелу „Фантаст" на Ердемовића и Кременовића. Забринути Рено Жирар и његов тумач кренули су у Кременовићев стан у улици Радета Станишића 50. Стан је био празан. Српска полиција је још у 3.сата ујутру била ту и одвела обојицу. Очигледно је да је и српска полиција била радознала шта ће јој све моћи да испричају. Обавештење код полиције двоје новинара нису могли добити, тако да је њихов труд остао без резултата. Како ће се ствари даље одвијати, да ли ће Трибунал још имати могућност да саслуша Дражена - забринуто се питао Рене Жирар у извештају од 8. марта 1996. и опомињао Београд да узима озбиљно своју обавезу да сарађује са Трибуналом.

Осим тога, одузета је и видео касета на којој је Ванеса Васић-Јенековић снимила признање Ердемовића и Кременовића. Њихова торба са налепницом „Дестинатион Лондон" са траке за пртљаг београдског аеродрома завршила је у бироу органа југословенске државне безбедности. Госпођа Васић-Јенековић неразумно није начинила никакву копију. Ствари су се даље одвијале корак по корак: 6. марта у Новом Саду је против Ердемовића и Кременовића покренут кривично правни поступак. Ердемовићу је на терет стављено да је под тешком сумњом да је у јулу 1995. године у близини села Пилица, у Босни и Херцеговини, као припадник Десете диверзантске јединице Војске Републике Српске са још седморицом других припадника ове јединице стрељао око 1200 грађана муслиманске националности, што према члану 42. југословенског кривичног законика представља ратни злочин. Кременовић се окривљује зато што је пружио уточиште особи за коју је знао да је под сумњом да је извршила деликт за који може добити смртну казну. Осим тога, Кременовићу се на терет стављало и то што је илегално држао оружје. Наиме, његов стан је изгледа био прави мали арсенал оружја и експлозива. По покретању кривично-правног поступка против ове двојице окривљених у Новом Саду, дошло је до грозничаве активности Хашког трибунала и његових политичких патрона. Већ 7. марта представник америчког Стејт дипартмента Николас Бернс позвао је српско руководство и затражио да преда двојицу наводних ратних злочинаца Дражена Ердемовића и Радослава Кременовића Трибуналу за ратне злочине на тлу бивше Југославије. Осмог марта и главни тужилац Трибунала Ричард Голдстон тражи од југословенских органа да изруче Ердемовића како би могао да буде саслушан у разним кривичним поступцима. Овај је војник, истицао је Голдстон, признао да је, на директну заповест својих претпостављених, стрељао безброј муслимана. Ту управо избија на видело шта је, у ствари. главног тужиоца занимало: не индивидуална кривица самог Ердемовића, који и сам сматра себе одговорним, већ његово својство као сведока против претпостављених по чијем је наређењу, према властитом признању, наводно поступао. Истог дана државно тужилаштво Новог Сада званично покреће истрагу против Дражена Ердемовића и Радослава Кременовића под тешком сумњом да су извршили у Босни ратне злочине. На дан 2. марта у Београд стиже други главни тужилац Хашког трибунала Грахам Блуит, у пратњи заменика америчког државног секретара Дзона Шатака и неколико сарадника Трибунала, и преговара са Београдом о успостављању тешње сарадње. Уз пристанак српског министра правосуђа Аранђела Маркићевића Блуит је могао да одвојено разговара са двојицом ухапшеника и испита их као сведоке. После тога, изјављује да су Ердемовић и Кременовић као војници босанско-српске војске служили под генералом Ратком Младићем и да као такви могу дати исказе као сведоци против Младића и да су сами изразили спремност на то. Ердемовићева изјава је од највеће могућне веродостојности, истакао је Блуит. Стога неће прихватити никакве изговоре Београда да избегне предају ове двојице Трибуналу у Хагу. Шатак и Блуит су даље изразили уверење да је српски председник Милошевић спреман на бољу сарадњу са Трибуналом о злочинима у Југославији. Тридесетог марта су Ердемовић и Кременовић одлетели југословенским авионом у Хаг и предати Трибуналу, што је одговарало њиховој властитој жељи. На дан 22. маја Кременовић је, међутим, ослобођен и враћен у Београд. Његово присуство као сведока није више, рекао је главни тужилац Голдстон, потребно.

Карактеристично је, међутим, колико су снажно поверење органи оптужбе Трибунала имали у сведока који је највећом могућном брзином пребачен у Хаг и још више колико органи оптужбе нису имали воље, нити жеље, с друге стране, да касније доведу ни једног јединог Ердемовићевог саучесника у Хаг. Ако се прочитају саопштења органа оптужбе и извештаји појединих медија из тог времена, пада јасно у очи да у средишту интересовања нису (наводна) дела Ердемовића и Кременовића, њихово учешће у тако језивом злочину, нити да им се за таква (не)дела изрекну заслужене казне, већ пре свега њихова употреба у својству сведака против председника босанских Срба Карадзића и заповедника Војске Републике Српске Младића. Тако, на пример, у извештају агенције Ројтерс од 4. марта 1996. може се прочитати:

„Радослав Кременовић и Дражен Ердемовић су, према њиховим властитим речима, признали да су убијали муслимане у „заштићеној зони" ОУН Сребреница у источној Босни, где се сматра да је нестало до 8000 људи пошто су Срби преузели град.Они су у овом тренутку ухапшени у Србији и сматра се да су обојица кључни сведоци за ово убијање. Трибунал у Хагу је оптужио босанско-српског председника Радована Карадзића и војног врховног заповедника генерала Ратка Младића због улоге у догађајима у Сребреници и другим наводним злочинима".

Према мишљењу српске стране, Дражен Ердемовић и Радослав Кременовић нису изручени Трибуналу већ су на основу договора са југословенским Министарством иностраних послова само „уступљени" ради саслушања. То је изјавио у разговору у Трибуналу 28. маја 1996. југословенски дипломатски представник у Хагу Ђорђе Лопичић. Ердемовић и Кременовић су само уступљени на рок од 60 дана, јер је против обојице у суду у Новом Саду већ био покренут поступак. Изручење Ердемовића Трибуналу је тражено од југословенског Министарства правосуђа које је за то надлежна инстанца, истакао је Ђорђе Лопичић. (Кременовић је уосталом и ослобођен у овом року већ 22. маја исте године.) Даље Лопичић указује на то да Ердемовић уопште и није држављанин СРЈ и да стога нема никакве препреке његовом изручењу уколико се оно затражи редовним путем. Трибунал није уопште улазио у овакве приговоре. И да је постојао некакав споразум, он више не би важио, изјавио је са ароганцијом која разоружава представник Трибунала Кристијан Шартије.

Против Ердемовића је већ 29. маја 1996. подигнута оптужница и суђење се одвијало у исто време са кривичним поступком покренутим у Новом Саду. На дан . јуна југословенско правосуђе је предало Трибуналу све резултате своје истраге у случају Ердемовић. Тако је новосадски суд ставио своју оптужницу ад ацта. На тај начин, све постаје поново у реду, а за учешће у убиству 1200 људи Дражен Ердемовић није у крајњој линији морао да одседи ни три и по године затвора на колико је био осуђен.

СТВАР „ГРИЖЕ САВЕСТИ"

Ердемовић је у више наврата наводио да се Трибуналу ставио на располагање како би растеретио своју савест. Тако је у исказу у својству сведока против Карадзића и Младића 5. јула 1996. рекао:

Судија Дзорда (Јорда): Моје последње питање: зашто сте желели да као сведок дате исказ? Која су вас осећања на то навела и шта осећате сада пошто сте на располагању Међународном трибуналу?

Ердемовић: Желео сам да своје савести ради дам исказ у својству сведока, због свих ствари које су се догодиле, јер ја то нисам желео да се догоди. (2,С.854ф.)
То звучи веродостојно. Могућно је да се неко накнадно осети одговорним, посебно неко ко је стрељао ненаоружане људе, те због тога касније има посла са својом савешћу. У сваком случају, могло се сазнати да је Ердемовић, из било којих разлога, доспео у ситуацију у којој му се буквално радило о глави, о животу и смрти. Због тога је, како је сам тврдио, имао све разлоге да страхује да му се ради о глави и да услед тога мора да потражи безбедно место за себе и за своју породицу. Приликом свађе у једној кафани, извесни Станко Савановић, који је припадао истој специјалној јединици и учествовао у истом масовном убиству, извадио је револвер и више пута пуцао у Ердемовића и још двојицу других припадника ове јединице. Притом се радило о његовом пријатељу Кременовићу и још једном другом пријатељу, чији идентитет Ердемовић није јавно изнео. Док су ова двојица прошла са лаким ранама, Ердемовић је био погођен у груди и стомак и нашао се у животној опасности. Само је чудо што је после неколико тешких операција у војној болници у Београду уопште преживео. То што је могао да буде оперисан у Београду, имао је да захвали Кременовићу који га је овамо и довео. (4, С.232.ф.) Како смо могли сазнати, Кременовић је био поручник и заменик командира јединице Пелемиша. Ердемовић је убеђен да је пуцњава инсценирана по налогу управо шефа његове јединице како би га се ослободио. На ово поглавље његове приче још ћемо се вратити. После ове пуцњаве и другим његовим другарима из јединице претило се смрћу. Поред гриже савести, он се наводно нашао и у егзистенцијалној невољи која га је, поред растерећења савести, такође натерала у Хаг, далеко од Милорада Пелемиша и Петра Салапуре. Као сведок оптужбе у Трибуналу у Хагу он је био недостижан својим мучитељима.

Можда ипак постоји и други разлог да се као сведок понуди Трибуналу? И он свакако постоји. Органи оптужбе Трибунала извесним сведоцима пружају заштиту која предвиђа да сведок и његова породица могу добити нови идентитет и нов, социјано осигуран, начин живота у некој другој земљи. Можда је код неких сведока оптужбе пред Трибуналом овај програм заштите био важнији од саме гриже савести. Ердемовић је изгледа био о томе обавештен најбоље што је могућно. Како се из текста Реноа Жирара у листу „Фигаро" може закључити, он је чак знао о сасвим посебној могућности коју овај програм заштите пружа извесним „заштићеним" сведоцима: наиме, да се ништа из њихових исказа не може употребити против њих самих. Наиме, он као починилац злочина може својим исказима да терети друге, а да таквим исказима не оптерећује себе самог у правно кривичном смислу те речи. Друкчије речено, ако је неко спреман да да исказ о тешком ратном злочину у којем је и сам учествовао, пошто је свој исказ дао као „заштићени сведок", може бити ослобођен кривице и одговорности, добити нови идентитет и, захваљујући томе, живети слободно у било ком крају света. Ствар са грижом савести остаје, дакле, лична ствар, која може, нажалост, донети на основу програма о заштити сведока, заштиту Трибунала, али то је све сасвим друга тема.

Жерминал Чивиков

GERMINAL CIVIKOV S R E B R E N I C A K R U N S K I S V E D O K

Prevod sa nemačkog jezika

ŽIVOTA IVANOVIĆ