ГУШЕЊЕ ИСТИНЕ ЈЕ УВЕК ОТИМАЊЕ СЛОБОДЕ

Поводом објављивања књиге Светозара Ђ. Радишића «Гушење истине», Пан - Пласт, Београд 2009.

Стање српске нације на крају другог и почетку трећег миленијума престало је бити предмет најшире јавне, политичке и интелектуалне полемике, а о томе данас одлучују политичке елите. Дубока државотворна и материјална криза често производи равнодушност и привид да је потпуно бесмислено да се постављају питања даљег смисла, поготово перспектива, већ да је остало једино да се мирно подноси сопствено жртвовање. Империјализам новог неолибералног типа намеће и нову империјалну етику којом се намећу вредности на основу којих си дужан да поштујеш вољу моћнијег, а уколико се успротивиш и усправиш, бићеш проглашен непријатељем и кажњен.
Насупрот овим тенденцијама опет постају препознатљива драматична противречја у српском суочавању са далеком и непосредном прошлошћу, све изразитија намера да се препозна и дохвати духовна вертикала која нас ослобађа понизности и досеже до универзалних цивилизацијских вредности. Опстанак човека, народа и државе на једном простору и у једном времену, мада је у највећој мери одређен политиком, економијом, културолошки у суштини је дубоко егзистенцијално питање, тј. par excellence питање идентитета (identitas-atis - истост, остати једнак самоме себи). У том смислу опстати значи, пре свега, сачувати идентитет, а сачувати идентитет значи сачувати корене, језик и традицију. Живот се не може бранити илузијама и заблудама, поготово не вапајем већ истином, тј. човековом вољом и снагом да се са њом суочи. Из претходног произилази да је намера проф. др Светозара Радишића да после објављених научних књига: «Неокортикални рат» («Војна књига», Београд 1999); «Неокортикални рат 2» («Војна књига», Београд 2001); «Сатана се више не крије - Неокортикални рат против будућности» («Евро», Београд 2002); «Скривено мисаоно оружје» («Мирослав», Београд 2003); «Рат свих против свих» («Мирослав», Београд 2004); «Магија у неокортикалном рату» («Мирослав», Београд 2005); «Док мисли стварају космос» («Пан - Пласт», Београд 2006); «Нестанак великог брата 2012» («Пан - Пласт», Београд 2007); «... Или нас неће бити» («Пан - Пласт», Београд 2008); две књиге из области белетристике «Тренуци истине» («Народни лист», Задар 1969); «Мирује чемпрес» («Народни лист», Задар 1971) да објави и књигу «Гушење истине» представља изузетно актуелан, теоријски значајан, комплексан и изазован научно-истраживачки подухват.
А да истраживање, а не застрашивање истине никада није сувисло, превазиђено, између осталог, потврђују мисли и схватања великана науке и књижевности. Тако су из историје филозофије добро познате речи великана грчке филозофије Аристотела: «Драг ми је Платон, али истина ми је још дража». Сигмунд Фројд, утемељивач савремне психоанализе, у свом главном делу «Увод у психоанализу» у психичком развоју једне индивидуе изузетан значај придаје спознаји истине, али примат, ипак, даје снази његове воље да превазиђе деструктивни нагон у својој личности. Један од великана светске књижевности Фјодор Достојевски у «Записима из мртвог дома» и «Записима из подземља» указивао је на опасности којима човек постаје изложен ако није спреман да се суочи са великим животним истинама, а хрватски књижевник Мирослав Крлежа је у есеју «Предговор подравским мотивима Крсте Хегедушића», који се налази у многим светским енциклопедијама књижевности, истиче тезу да се до врхунских естетских вредности може доћи само путем спознаје великих животних истина. И на крају, али не по значају већ по краткоћи и јасноћи израза Бранко Миљковић: «Уби ме прејака реч». У сваком случају, опстанак једног народа никад се не може одбранити вапајем, већ само истином.
Аутор књиге проф. др Светозар Радишић теоријска разматрања задате теме износи као портпарол Војске Југославије у својих осамнаест наступа, осамнаест конференција за новинаре. Компаративном квалитативном анализом садржаја ових наступа они се тематски могу поделити на следеће целине: 1. Информациони рат; 2. Информациони рат и Срби; 3. Запад и Срби; 4. Ниво ауторитативности мећународно-правних органа и субјеката; 5. Војска СРЈ и медијски рат; Поруке.

1. Информациони рат

Експертима и теоретичарима из области ратних вештина углавном је јасно да се савремени ратови све чешће воде у информационој сфери, а психолошко-пропагандни рат је само једна од димензија информационог рата (информатички, медијски, мрежни, електронски, итд.). Деловањем на менталитет изабраних циљних група њихово придобијање се врши деловањем на њихову менталну матрицу да би се створили услови у којима ће бити прихваћен другачији вредносни систем од постојећег. На југословенским просторима креатори «новог светског поретка» су психолошким и пропагандним активностима обавештајно-безбедносних служби, фондација, хуманитарних организација и злоупотребом медија покушавали да утичу на психу, вољу, осећања и имагинацију људи како би остварили своје интересе. А о каквим интересима се ради и какве методе су коришћене илустративно говори и признање бившег америчког официра Харија Самерса да су администрације САД увек демонизовале све оне које су због виталних интереса прогласиле непријатељима. Светозар Радишић у вези с тим примећује да је: «Коришћење средстава за јавно информисање за «замагљивање политичке ситуације» у којој се сналазе само управљачи и контролори криза, више је него очигледно управо на примеру тзв. југословенске кризе». Психолошки-пропагандним средствима врши се потпуна инверзија циљева и субјеката: «Живимо у свету који прихвата да је наша одбрана агресија, а да је НАТО агресија на СРЈ одбрана цивилизованог света. Велике силе се бране окупацијом и одбраном немоћних држава.», каже Светозар Радишић и предвиђа да ће медији и у будућности имати изузетно значајну улогу, да ће глобалистима служити за гушење истине, а еманципаторским покретима за ослобађање човека.

2. Информациони рат и Срби

Средства јавног информисања одиграла су изузетно значајну улогу у сви фазама рата у којем су, како аутор каже, Срби потиснути ка Дрини и преко Дрине. Стални медијски притисци били су у функцији за тактичко потискивање Срба, нове притиске и уцене. Врхунац медијске кампање против Србије и Југославије, у периоду који Радишић анализира, догодио се у августу 1992. године синхронизованим објављивањем вести о постојању концентрационих логора у рукама Срба у БиХ и Југославији. После тога Комитет Генералне скупштине Уједињених нација за социјална, културна и хуманитарна питања усвојио је резолуцију о силовањима у бившој СФРЈ и опет, пре свега, осудио српску страну. У току рата из Хрватске је прогнано више од 700 000 Срба, са Космета најмање 280 000 Срба, а оба пута Срби су проглашени за кривце. Ствари постају одмах јасније када се зна да је у оба прогона као залеђе Хрвата и Албанаца учествовала НАТО алијанса. И у БиХ, па самим тим и у Републици Српској, погажене су све међународне конвенције које гарантују слободу медија и право на слободне комуникације. Појављивање великог броја радио и ТВ станица, листова и часописа, мада се формално правдало ослобађањем медијске сцене, у ствари је било уплитање страног утицаја на уређивачку политику медија и намерно планско стварање конфузије код јавног мњења. О чему другом је и могло да се ради кад се добро зна да су креатори уређивачке политике, која се наметала средствима јавног информисања, специјалци-припадници јединица за психолошки рат што су јавно признале две водеће америчке медијске куће Си-Ен-Ен и државни «Национал паблик рејдио». Радишић примећује да су радио и ТВ станице уз Дрину и границу са Црном Гором формално у рукама приватника, а да de facto један човек има и по десетак станица и у њима има више улога. Наравно, ситуација је слична на Косову и Метохији, у Македонији и Албанији. Медијско заокружење Срба и Србије је очигледно, и тамо где су стали медији наставиће војници Нато пакта. Ови војници нису само наоружани ратним искуством, већ и «специфичним моралом», а што илуструју и речи француског пуковника Емануела де Рижуфа: «Треба постићи моралну предност над непријатељем, његовим сивим можданим ћелијама, једном окрутном али пресудном дволичном игром: приближити се, завести, наметнути, инфилтрирати се, заварати, опколити, принудити, забранити, победити...Искористити какав било изговор да би се порекла задата реч, без икаквог стида...» Да ли то треба да буду наши нови заштитници и пријатељи и какав је уопште суштински и дугорочни војни савез са њима могућ?

3. Срби и Запад

После свега што се догодило да ли је могуће, пита се Светозар Радишић: »Зар је после свега што се догодило могуће да неко позива антиисторијски, наднационални Запад да уређује односе унутар народа који је историјским недаћама већ дељен?» Према томе, проблем односа са Западом уоште није нов проблем за Србе, није идеолошке природе већ има континуитет, а то није тешко закључити из дела: Владимира Дворниковића, Милоша Црњанског, Јаше Томића, Јована Дучића, Иве Андрића, Симе Лукин-Лазића и свих других који су схватили докле досеже овај интерес и колико га подржавају и даље до крајности подстиче национална мржња глобалиста. Јасно је да се ту уоште не ради о томе да ли Србија хоће да сарађује са Западом нити чак о томе зашто та сарадња не може бити потпуно равноправна. Али да ли ико у свету ко је просечно информисан сумња да планетом владају мегакапиталисти из старих капиталистичких породица: Рокфелер, Ротшилд, Корнети, Форд, Ањели и нових породица Виндербилт, Астор, Гејтс. Њихови интереси су доминантни кад се одлучује о границама држава у свету, о протоку капитала, трговини оружјем, дрогом, белим робљем, ратовима, председницима држава, генералима. Према томе, Србима данас суде најбогатији људи ради профита, животног простора и природних ресурса, а у Хагу се суди појединцима, али се суди и држави (народу) на основу суђења појединцима. Због тога је апсурдно рећи да су Срби криви за контролисан рат који је намерно изазван ради успостављања нових граница, успостављања трајних империјалних интереса великих сила, посебно Америке, и прерасподеле преосталих природних ресурса на Балкану. А још је апсурдније кад заговорници НАТО-а у Србији стварно мисле да ће молбама, подилажењем и клањањем променити однос Запада према Србији и Балкану и, да се не насмејемо, донети добро свом народу и држави Србији.

4. Ауторитативност међународно-правних органа и субјеката

На основу Радишићевог веома студиозног и систематичног истраживања понашања међународне заједнице према Србији и статусу КиМ као аутономној српској покрајини недвосмислено проистиче да међународна заједница није испољила аутономан и аутентичан став, већ да је мање-више следила политику САД која се опредила за сецесију КиМ од Србије и на отетој територији формирање једне од највећих НАТО војних база у Европи - Бондстил. У овом изнурујућем историјском процесу прекршена су сва основна начела и норме међународног права, устава Србије и историјска права. За овакве генералне закључке има много аргумената. Зар није чудно да је поводом смрти Ибрахима Ругове Кондолиза Рајс изјавила: «САД су изгубиле великог пријатеља - САД ће и даље радити са свим људима Косова». Ово не би било анахроно кад се не би узело у обзир да је Ибрахим Ругова 26. септембра 2001. само петнаест дана после терористичког напада у Њујорку за «Итар-Тасс» изјавио: «ОВК је уз Осаму Бин Ладена». А да апсурд не буде мањи Џорџ Буш јуниор омогућава породици Бин Ладена да непосредно после напада, како Радишић каже, «на њујоршке близнакиње», напусти САД, а истовремено компанији Уједињених Арапских Емирата допушта да преузме већину послова у лукама Њујорка, Њу Џерсија, Филаделфије, Балтимора, Мајамија и Њу Орлеанса. Да ли је то ауторитативна спољна и унутрашња политика водећег субјекта глобализације данас у свету која треба да буде узор не само за Запад већ и за цео свет? У том истом периоду Буш истовремено јури НАТО и Међународни суд правде у Хагу да осуде Србе и Србију што су бранили своја вековна огњишта. И овде постаје јасно да Србима данас суде најбогатије компаније ради профита, животног простора, природних ресурса, даље експанзије, а да је контролисан рат намерно изазван ради реконституције економске, политичке и војне моћи на Балкану. У оквиру те америчке стратегије Ричард Холбрук у Приштини, а Медлин Олбрајт у Рамбујеу саветовали су терористе да не преговарају са Србима, тј. дали им упутства како да се понашају. Даље, челницима НАТО-а у Бриселу је наложено да пошто нема правог повода сами га исконструишу за казнену ваздушну офанзиву за агресију на СР Југославију, која је на Западу названа «Милосрдни анђео» или «Оштри наковањ». Шта је било са јасним одредбама из резолуције Савета безбедности 1244 и Војно-техничког споразума о повратку припадника Војске Југославије и припадника МУП-а Републике Србије у покрајину? Наравно, ове одредбе никада нису реализоване, али су зато КФОР и УНМИК помогли да се терористичка ОВК трансформише у Косовски заштитни корпус (КЗК). Такође, никада није остварена лична и имовинска сигурност за Србе и друго неалбанско становништво у покрајини, а да не говоримо о успостављању безбедности за све грађане и владавини права. Информационо-пропагандна кампања имала је за циљ да рашири илузију да су КФОР и УНМИК према резолуцији 1244 дошли да реше хуманитарну ситуацију на Космету и омогуће безбедан повратак свих избеглих својим кућама. Уместо тога, о ономе што се стварно дешавало објавио је Тајмс у свом закључку: «Иако је КФОР према Војно-техничком споразуму, дужан да обезбеди границу од упада албанских герилаца у Србију, Албанци могу да користе Косово као сигурну зону, и да униформе и оружје складиште у јужној Србији и нормално прелазе границу». Истим поводом начелник Главне управе за међународну војну сарадњу руског Министарства одбране генерал Леонид Ивашов на конференцији за штампу у Москви изјавио је да се косовски Албанци инфилтрирају у зону изван Косова и Метохије која је демилитаризована, а амерички контигент не предузима ефикасне мере да то спречи. Очигледно је да су косовски Албанци знатно раније помоћу насиља и арбитраже међународне заједнице фактички стекли државну самосталност пре него што су је нелегално и нелегитмно формално прогласили.

5. Војска СРЈ и медијски рат

У условима плански изазаваног контролисаног рата реконституције моћи на Балкану, успостављања нових граница и остваривања виталних интереса великих сила, прерасподеле природних ресурса на Балкану, у условима потпуне инверзије субјеката и циљева рата, перманентних медијских провокација, Војска СРЈ се потврдила као респектабилна војна снага, као оружани стуб одбране патриотских снага, стуб одбране отаџбине. Јасно је доказала да је она народна, патриотска, а не Нато војска и да су сви напади на Србе и њихову државу истовремено и напади на Војску СРЈ. Иза ње стоје дела.
Истина је да су војни стручњаци међу првима раскринкали идеологију глобализма, а да је први научни скуп о мондијализму управо организован у Управи за стратегијске студије и политику одбране савезног министарства за одбрану 23. фебруара 1993. године у Централном клубу Војске Југославије у Београду. Тек касније на овај начин, сматра Светозар Радишић, о новом светском поретку почеће да пишу: Ноам Чомски, Жерар Бодсон, Пјер Мари Галоа, Патрик Бесон, Мишел Колон, Жан Дитур, Александар Зиновјев, Владимир Волков, Гери Ален, Ратибор Ђурђевић и други. Стручњаци у војсци још тада су били свесни да ће САД наставити са својим препознатљивим деловањем на простору Балкана путем креирања и контроле произведене кризе уз интензивирање и умногостручавање притисака према СРЈ путем санкција, сталних војних претњи, избора на КиМ, манипулисањем мировним снагама и друго.
Америчка стратегија посредног наступања и доктрина ниског интензитета морала је због неуспеха да прерасте у отворену војну агресију, а за дочек ракета из бомбардера и са бродова Шесте флоте требало је имати знања, мудрости, организованости и храбрости и зато припадници Војске Југославије треба да се поносе. У оквиру на Западу тенденција ревизије ратних извештаја Национална контрола слушбе Велике Британије већ је утврдила да је Југославија током Нато агресије оборила 12 британских летелица и уз ову информацију објавила податке Војске Југославије према којима је НАТО изгубио: «61 ратни авион, 7 хеликоптера, 30 беспилотних ваздушних апарата и преко 230 крстарећих ракета». Уоште узев, сматра аутор књиге, СР Југославија није само бранила своја вековна огњишта: »СР Југославија је бар привремено зауставила ширење НАТО-а «купила је време» за Исток, улила је веру другима да је спас од нарастајућег зла могућ, показала је пут источним земљама, спречила је окупацију по моделу из Рамбујеа и показала како се бори за живот достојан човека, а против америчких неоробовласничких тенденција».
Испољени патриотизам и храброст војске био је заснован и на познавању непријатеља и на дубокој убеђености да се бори за праведну ствар. И зато они који данас молбама, подилажењем и клањањем према Западу, они којима је новчани интерес важнији од части, они који данас хоће да Војску Србије преобразе у Нато војску, трабало би да знају да српски народ у својој дуговековној историји никада није добровољно прихватио ропство и да је завера са Нато-српским војним моделом узалудна и безперспективна ствар. Покушај да се војска одвоји од сопственог народа, да се разбије њено јединство и умањи њена борбена готовост, уз замерке војсци као конзервативном политичком субјекту остаће само пропагандна измишљотина, јалове жеље и наде глобалиста. Војна самосталност Србије данас је основни услов којим се може заштити и национални и економски и политички и културни и цивилизацијски идентитет и сувереност државе.

Поруке

Србију данас нагриза вирус luxus којим су стари Латини означавали самоникло и непожељно растиње које својом недисциплином доводи у питање целу жетву, симптом који за директу последицу има искорењивање нације, државе у суштини базичног идентитета.
Глобалистички позив на ликвидацију националних држава и прекрајање државних граница у условима монополарног империјалног света брзо је показао своју реакционарност и деструктивност. Руске реформе крајем прошлог века представљају илустративан пример куда води глобалистички мега пројект превасходно усмерен на поновно дељење светских ресурса. Наравно, овај процес у Русији није дуго трајао: »Није победила теза ми вама демократију а ви нама територије». Одбачена је тенденција која води ка томе да као једини суверен који контролише планетарне ресурсе постаје транснационална америчка олигархија. Заблуда је кратко трајала и Русија све више стаје на ноге, а шта је са Србијом?
Последице таквог империјалног кретања, таквог глобалистичког империјалног бесмисла огледају се управо на примеру наше земље. Она треба мирно да поднесе отимање Косова и Метохије, американизује друштво, приступи и доведе НАТО јединице у Србију које ће обезбедити мирнодопским путем даљу дезинтеграцију српских државних простора и растакање њеног националног бића. Отимање Косова и Метохије не треба да представља нужну тактичку жртву која ће у даљем току историјских кретања водити ка потпуном ослобођењу и победи него чин највишег мазохизма и деструкције. Атлантска војна алијанса јесте окупирала КиМ и Албанцима омогућила да на колевци српске културе и државности прогласе самосталну државу, али није укинула косовски завет и косовску традицију.
Због тога уистину опстати значи неговати, а када то историјска ситуација налаже, подићи на пиједестал корене и традицију да се поново актуелизује «косовско опредељење», поново препозна и додирне духовна вертикала и успостави отуђени идентитет. Само у тенденцијама повраћаја сопственог идентитета снаге иманенције, које не представљају ништа друго до човекову тежњу да судбину држи у сопственим рукама, однеће превагу над снагама трансценденције. Опредељење за царство небеско, односно косовски завет и не би требало да представља и ништа друго до темељ и стожер немањићке државне политике, политике за све Србе и у свим временима.

Мр Јово Марковић