Ноћу, између 31. августа и 1. септембра 1939. године, Хитлерови јуришници, преобучени у пољске униформе, напали су једну немачку пограничну радио станицу. Берлин је читаву ствар исценирао како би добио изговор, пред сопственом и светском јавношћу, за напад на Пољску. Та земља је оптужена за „агресију" на Немачку, и потом је против ње покренута офанзива великих размера (план „Weiss"). Тако је отпочео сукоб који је убрзо прерастао у Други светски рат. У пролеће и лето 1995. године западни медији су усиљено извештавали о, наводним, бројним злочинима босанских Срба. Низале су се срцепарајуће вести о „масакру на капији" (Тузла), „покољима у Сребреници", „масакру на Маркалама" (Сарајево). Последњи догађај десио се 28. августа, када је на поменуту пијацу, усмртивши 37 људи, пала минобацачка граната. У околностима када је западна јавност већ била наоштрена за рат, он је послужио као непосредни повод за агресију против Републике Српске. Већ 30. августа започета је операција „Deliberate Force", тј. масовни двонедељни ваздухопловно-ракетни НАТО удари по српским снагама и важним инфраструктурним објектима.
ИСТОРИЈСКО ОПРАВДАВАЊЕ АГРЕСИЈЕ. Иако је мозаик састављен од измишљених и преувеличаних елемената био довољан да се јавно мнење нахушка, много озбиљнији аргументи су потребни за суочавање са историјом. У питању је био први рат који је од оснивања повела Северноатлантска алијанса. Свесни тога, НАТО пропагандисти су прешли на реализацију друге фазе свог плана, чија суштина је била у прерастању пуког квантитета измишљених злочина у морбидни „квалитет" једног од њих. Циљ им је био да за историју докажу да су САД и њени савезници рат започели да би спречили геноцид, а не ради глобалне хегемоније Вашингтона. За тако нешто нису биле довољне приче о десетинама убијених у Сарајеву током, како се после показало, Србима неосновано приписаног гранатирања Маркала (по свему судећи, из пропагандних разлога, иза те крваве диверзије стоје муслиманске снаге).
У контексту припрема за напад на Републику Српску, тзв. Хашки трибунал је „због опсаде и гранатирања Сарајева" још 16. јула 1995. године подигао оптужницу против њеног председника, Радована Караџића, и команданта њене армије, генерала Ратка Младића. Но, оптужба против њих је убрзо добила много већу димензију. У јануару 1996. године, на основу „доказа" доступних америчкој администрацији, државни секретар за људска права САД, Џон Шатук, „потврдио" је да око Сребренице постоје масовне гробнице у којима је сахрањено, наводно, више хиљада масакрираних муслимана. Убрзо после тога, државни и војни лидери Републике Српске оптужени су пред Међународним трибуналом за бившу Југославију „за злочин геноцида, злочин против човечности, и кршење закона о обичајима ратовања".
Тужилаштво је тежиште оптужбе ставило на оно што је приказано као убиство преко 8000 муслиманских мушкараца, и, потом, окарактерисано као „локални геноцид" у Сребреници. Кључни сведок за утврђивање онога што у тзв. Хашком трибуналу важи за „непобитну истину која је ван сваке разумне сумње", био је босански Хрват - који се као плаћеник борио у саставу једне професионалне мултиетничке јединице војске Републике Српске. Ради се о Дражену Ердемовићу. Уз његову помоћ, тужилаштво је исфабриковало оно што је требало да постане „непобитна истина". На исти начин је поступило и француско правосуђе 1894. године, у вези са чувеном „Афером Драјфус". Тада су, у циљу политички мотивисаног брзопотезног „утврђивања" истине, улоге сличне Ердемовићевој имали пуковник Анри, мајор Пати де Клам, генерал Гонз. Њиховом „заслугом" капетану Алфреду Драјфусу је приписано оно што је, како се касније показало, учинио мајор Естерхази. Знатан део јавности, запањен тиме како је вођен судски поступак и неубедљивошћу доказа против оптуженог, одмах се заталасао. Но, требало је да прође неколико година док се није појавило аргументовано писмо („Оптужујем") знаменитог писца Емила Золе, у коме је у потпуности разобличио оно што је у историју ушло као „Афера Драјфус".
БУГАРСКИ ЗОЛА И БОСАНСКИ ПЛАЋЕНИК. Иако много већих размера, по својој суштини, „Афера Сребреница" је налик „Афери Драјфус". На срећу, и она је сада добила свог Золу - човека који је, као што је француски писац раније разоткрио улоге пуковника Анрија и мајора Естерхазија, убедљиво доказао неоснованост сведочанства Дражена Ердемовића, односно инквизициони и историјско-фалсификаторски карактер Међународним трибуналом за бившу Југославију. У питању је Жерминал Чивиков, бугарски новинар и публициста, који од 1975. године живи у Хагу, одакле већ дуже време извештава за Deutche Welle (Дојче Веле) о збивањима у судницама тзв. Хашког трибунала. На основу сазнања која је тако стекао, 2006. године објавио је књигу о процесу Слободану Милошевићу („Der Milosevic - Prozess"), a 2009. године студију посвећену Сребреници („Srebrenica. Der Kronzeuge"). Та књига је захваљујући издавачкој кући Албатрос плус (Београд), под насловом „Сребреница. Крунски сведок", исте године објављена и на српском језику.
За Ердемовића се Чивиков заинтересовао док је слушао како га унакрсно испитује Слободан Милошевић. Већ тада је уочио бројне противречности и недоследности у исказу тог, за читаву сребреничку конструкцију, кључног сведока. Када се бугарско-холандски новинар подробније позабавио „ликом и делом" Дражена Ердемовића, увидео је да неутемељеност његовог сведочанства, као и злоупотреба истог од стране тзв. Хашког трибунала, има гротескне размере. А ни у једном тренутку не смемо да заборавимо да се његов исказ „узима као најважнији директи доказ за сам догађај који се карактерише као геноцид над босанским муслиманима" (стр. 43).
Споменути босански Хрват рођен је у Тузли 1971. године. Очито, као човек без израженијих националних и верских осећања, односно политичких убеђења, покретан личним мотивима, током рата је неколико пута променио страну. Борио се у редовима снага под контролом Сарајева, у оквиру босанско-хрватске армије, и, коначно, као припадник 10. диверзантског одреда војске Републике Српске. Како је устврдио, као борац те јединице, са још седморо војника, у околини Сребренице учествовао је у стрељању око 1.200 заробљеника, при чему је лично убио између 70 и 100 људ. Наводно, било је предвиђено да ликвидирају још 500 муслимана, али пошто су се Ердемовић и његови саборци, уморни од претходног напорног „рада", томе успротивили, даље стрељање је, како кључни сведок каже, наставила нека друга (анонимна) јединица.
ПОСТМОДЕРНА ИНКВИЗЦИЈА. Дражен Ердемовић се у складу са праксом карактеристичном за англосаксонски правни систем нагодио са тужилаштвом. Ради се о процедури познатој као Guilty-plea. У складу са њом, из разлога познатих само њему и тужиоцу, осумњичени сам напише оптужницу против себе, тј. призна злочин на основу чега тужилац формално састави оптужницу. „Реч је, дакле, о скраћеном кривичном поступку у којем отпада уобичајено изношење доказа. У ствари, нема ни стварног унакрсног испитивања у којем би признање било преиспитано и подвргнуто низу питања о позадини ствари" (стр. 36). Све то добија још много већи значај када тако „утврђена истина" постаје основ за процесирање других, односно осуђени се појави као сведок у процесу против неког другог. И чак ни то није све. „Органи оптужбе Трибунала у Хагу не налазе никакву препреку томе да се један оптужени појави као сведок оптужбе у другом процесу и то пре него што му се у његовом властитом процесу утврди казна и изрекне пресуда. ... На тај начин, особа наступа као сведок оптужбе у другом кривичном поступку да би јој се тек касније, после тога, поднела оптужница или можда не. ... Искуство учи да овакав редослед догађаја несумњиво утиче на спремност оптуженог да својим исказима у другом кривичном поступку иде наруку оној истини која одговара оптужби" (стр. 56).
Да утврдимо ово невероватно градиво. Пред Хашким трибуналом осумњичени, уз договор са тужиоцем да ће бити благо осуђен и потом егзистенцијално обезбеђен, може себе лажно да оптужи, и да потом то послужи као „доказ" против дугих, односно да он буде кредибилни сведок. С друге стране, осумњичени, у прилог чије кривице постоје бројни докази, може да сведочи против неког другог, а за узврат да против њега буде обустављен поступак или да буде благо оптужен и кажњен! Да не буде забуне, ту се не ради о обичној нагодби осумњиченог или оптуженог против кога постоје докази, већ о легалном поступку фабриковању доказа против других (макар били невини). После таквих сазнања, скоро несхватљивих са становишта савремених цивилизацијских стандарда, намеће се поређење са католичком инквизицијом. Када су у неку област, у којој се сумњало да постоје „јеретици", стизали инквизитори, они су прво проглашавали месец милости. Током њега је сваки „јеретик" могао да признањем своје заблуде, поготово ако оптужи оне који се нису одазвали позиву инквизиције, обезбеди себи благу казну или чак помиловање.
После истека споменутог рока, више није било милости. И то не само за откривене „јеретике", већ и оне који су „знали" за њих, али их нису пријавили. Што се тиче даље судбине оптужених, за њихову осуду било је довољно да двојца сведока (укључујући и друге осумњичене) против њих дају исказе. Оптужена особа, по правилу, није имали прилику да се суоче са сведоцима, чији искази су сматрани „непобитном истином". Како се види на основу књиге „Сребреница. Крунски сведок" (нпр. стр. 153-162), ни оптужени пред тзв. Хашким трибуналом нису у много бољем положају. Кад год би С. Милошевић током унакрсног испитивања довео Ердемовића у непријатан положај, извео на чистину недоследности у његовом исказу или од стране трибунала скривени смисао ствари, судија Меј је интервенисао како би помогао кључном сведоку оптужбе. Но, с обзиром на то да конструкција о масакру у Сребреници почива на очитим лажима, и такво унакрсно испитивање „није било без резултата како би могло изгледати према свему досад изнетом, напротив" (стр. 153). Ипак, о том потом. Да се сада вратимо Ердемовићу, и дамо одговор на питање - зашто је он направио „дил" са тужилаштвом?
АМНЕСТИЈА И НАГРАДА. Ердемовић је због сумње да је учествовао у ратним злочинима ухапшен у Србији у марту 1996. године. Већ на првом саслушању признао је учешће у масовном стрељању муслиманских заробљеника. После тога је српско правосуђе покренуло судски поступак против њега, али је он убрзо изручен тзв. Хашком трибуналу. Којим случајем да се то није десило, за оно што је починио, у Србији би сигурно био строго осуђен. Овако, пошто се нагодио са хашким тужилаштвом, и, у својству сведока узео учешће у неколико судских процеса на начин који је тој институцији одговарао, за убиство 70 до 100 људи био је кажњен са „само 3,5 године затвора које је одлежао у норвешкој ћелији" (стр. 175). После тога је, у складу са нагодбом коју је имао са тужилаштвом, добио нови идентитет, пребивалиште у некој западној земљи, као и посао. Јасно је зашто је био мотивисан да учини било шта што је од њега тужилаштво затражило, односно да се сам потруди да га максимално задовољи.
Током исказа Ердемовић је, све на то указује, лагао како би умањио сопствену одговорност. Наводно, иако је био по чину водник, како тврди, није он командовао групом егзекутора, него је то радио неки обичан војник. Штавише, није желео да учествује у стрељању али је морао да и њега не би убили, итд. Ипак, нема разлога да се сада подробније бавимо његовом личном одговорношћу за оно шта се десило на фарми „Пилица" 16. или 20. јула (чак ни то на основу његових исказа није јасно, јер је час говорио једно, а час друго). Латинска изрека гласи: „Оправдавајући кривца суд себе осуђује". Срамота је када неки суд тако поступи. Међутим, у питању је и много већа злоупотреба. Ради се о покушају стигматизације читавог српског народа, прекрајању историје и прикривању правих криваца за оно што се десило у околини Сребренице. Да видимо до каквих је сазнања или индикација о свему томе дошао Жерминал Чивиков?
На локацији о којој је Ердемовић говорио пронађена су 153 тела. Реално гледано, тешко је 8 људи могло за 5 сати да убије више особа од тог броја. „Ако је група за групом стрељана у размаку од по 10 минута, што би такође био незамисливо брз темпо, за стрељање 1.200 људи било би потребно најмање 20 часова". Ниједан судија не би пропустио да начини овакву једноставну примедбу. Но, то није био случај и са судијама у хашком Трибуналу. Оне су више пута, безрезервно, прихватиле да је „било могуће да за мање од пет сати буде убијено 1.200 људи у групама од по десет." То значи да им делује изводљиво да 8 војника сваких 2,5 минута стреља 10 људи, при чему је, пре погубљења "сваки појединац морао да испразни џепове и да одбаци документа (што је био посебан проблем за оне жртве чије су руке биле везане!)", односно да припадници сваке групе пређу „стотинак до двеста метара до ливаде и да тамо буду стрељани". И уз то, за 2,5 минута је још морала да буде спроведена контрола да ли су стрељани „мртви или нису", односно да преживели буду дотучени из револвера. Штавише, рок за све наведено било је и краћи, јер како је Ердемовић рекао, било је „времена да се попије, да се свађа, да се туче" (стр. 75-76). Јасно је да се ради о небулозама. Но, шта значи истина спрам чињенице да као оправдање за НАТО агресију много боље звучи број од 1.200 убијених него њих 153!? Уз то, лакше је „доказаних" 1.200 убистава развући на преко 8.000 (за шта нема чак ни сведока типа Ердемовића, већ он само наговештава да је било и других ликвидација), него то учинити са драстично мањим бројем потврђено страдалих. Како год било, да пређемо на то ко стоји иза наведених убистава.
ИМАГИНАРНИ ЛАНАЦ КОМАНДОВАЊА. Ево какав је био ланац командовања према сведочанству Дражена Ерденовића у вези са оним што се десило на споменутој фарми. Неки „непознати потпуковник, који није имао никакво прво да наређује Десетом диверзантском одреду, издао је наређење да се изврши овај ужасни ратни злочин", и при томе то чак није учинио директно, него преко Ердемовићевог саборца „Гојковића који није имао никакав чин" (стр. 163). Све звучи надреално. Да непознати потпуковник, групи војника из јединице која чак не припада ни његовом корпусу, и то преко њиховог колеге са којим се срео, а не редовног старешине одреда коме припадају, изда наређење да пребаце 20 сандука муниције, мало је вероватно да би то учинили. Тим пре с обзиром да су припадници јединице о којој се ради били ван службе, тј. на одмору. А треба да поверујемо да су, тек тако, похитали да стрељају, како Ердемовић каже, 1.200 људи!? Наравно, не значи да нису били спремни да их убију. Радило се, у то нема сумње, о бескрупулозним плаћеницима, о тзв. „псима рата". Они се боре за новац, и због њега су спремни да учине свашта, и то за рачун било кога. Свакоме разумном делује нормало да је тужилаштво требало да пође баш од тога.
На основу детаљне анализе Ердемовићевих исказа, Чивиков је дошао до закључка да се јединица која је извела стрељање састојала од људи који су се за тај посао добровољно пријавили, и за то били богато награђени. Неколико дана после злочина, дошло је до обрачуна међу плаћеницима. „Вероватно је да су се приликом исплате новца за масакр неки од плаћеника осетили превареним или изиграним и да је до отварања ватре дошло у прегрејаној атмосфери у којој су у пијаном стању потегли револвере. Гласине о 12 килограма злата и великим сумама новца у вези са сребреничким убиством појављује се у више наврата у причи Дражена Ердемовића" (стр. 174). Сада смо стигли до кључних питања: Ко је организовао убиство 153 или више муслиманских заробљеника? Ко је за то платио?
Одговор на то питање се, по свему судећи, крије иза чињенице да тзв. Хашки трибунал није желео да ствар буде разјашњена, већ је произвољно, на основу апстрактне командне одговорности, и флоскула о учешћу у некаквој „великосрпској завери", оптужио војни и државни врх Републике Српске, односно Србије. А могао је да истражи шта се стварно десило. Још током саслушања у Београду, Ердемовић је по имену и презимену навео своје саучеснике. Међутим, не да нико од њих није процесуиран, већ, по свему судећи, није од стране хашких истражитеља ни саслушан. Штавише, један од људи који су, наводно, учествовали у великом ратном злочину, чак је у Америци био ухапшен због илегалног боравка у тој земљи, и на томе се све завршило! Јасно је да је циљ да се истина заташка, а не обелодани! Да је она таква да иде у прилог фалсификовању историје иза кога стоји тзв. Хашки трибунал, нема сумње, сви потенцијални починиоци већ би били иза решетака, а нису. Није било лако искобељати се ни са контрадикторним исказима Ердемовића, а камоли да би било изводљиво да се спречити да се на основу исказа још 7 његових сабораца не открије истина.
КО ОД ЗЛОЧИНА ИМА КОРИСТ? Није тешко сагледати ко је и зашто створио Међународним трибуналом за бившу Југославију. „Ако лаже коза не лаже рог", а по поступцима те квази-судске институције види се у чијој је функцији. Онда када је ломљена Република Српска, конкретно мало пре НАТО агресије на њу, као што смо рекли, подигнуте су оптужбе против Караџића и Младића. У јеку агресије против Србије, 1999. године, оптужен је Слободан Милошевић. Јасно је да тзв. Хашки трибунал није желео да на основу исказа кључног сведока о саучесницима, покрене поступак против њих, не да би заштитио Београд или Пале, већ Вашингтон, Брисел, Париз. Чувени римски судија Луције Касије, како је посведочио Цицерон, увек је полазио од питања: „Ко од злочина има корист"? Пошавши од тога, брзо је стизао до решења у вези са тим ко стоји иза злочина. То ћемо учинити и ми.
Какву је корист Република Српска имала од стрељана заробљеника? Никакву. С друге стране, могла је да их размени, што је по правилу и чинила, за заробљене српске војнике или мушкарце депортоване у муслиманске логоре. Уз то, у околностима када су ресурси били више него оскудни, а новца је једва било и да се купи гориво за оклопне јединице, смешно је и помислити да би командне структуре Републике Српске издвојиле 12 кг злата и уз то још много новца, да би финансирале ликвидацију муслиманских заробљеника! На то све се надовезује и чињеница да је Ердемовић ухапшен у Београду. Да су Пале и Београд били умешани у злочин о коме говоримо, зар би његов кључни сведок био испоручен Хагу? Зар га не би појео мрак? Напротив, када је био рањен у обрачуну са саучесницима у злочину, како је сам устврдио, лечен је на Војномедицинској академији у Београду! Необично је да власт тако „онемогућава" немилог сведока да проговори. Поред тога, да је желела нешто да прикрије, тешко да би покренула истрагу против особе која је у томе имала кључну улогу. А не заборавимо: поступак против Ердемовића је покренут у Србији још 1996. године!
Много логичније делује верзија, на коју је током испитивања Дражена Ердемовића указао Слободан Милошевић (стр. 147-152). А то је да иза онога што се десило, вероватно 16. јула, стоје западне специјалне службе - конкретно француска. Командант 10. диверзантског одреда, потпоручник Милорад Пелемиш, сарађивао је са Југославом Петрушићем, некадашњим припадником легије странаца. „Петрушић тврди да је био у служби француске тајне службе La Direction generale de la securite exterieur (DST), што је веома вероватно, иако то Француска никада није званично потврдила" (стр. 150). У духу питања судије Луција Касија, јасно је ко је од свега имао корист. То су они којима је требао повод за интервенцију против Срба, и потом докази да је она била основана. Да ли су „доказе" паковали Французи или Американци и није битно!
БАЛКАНСКИ САЛВАДОР. Сун Цу (6 век пре н. е.), кинески војно-политички мислилац, аутор изузетног списа о војној вештини („Умеће ратовања"), написао је да је за победу корисно: „Указивати на умешаност представника владајућих слојева противничке земље у незаконита дела и наводити их на њих. Непрекидно радити на поткопавању њиховог угледа и изазивати код њихових сународника презир према њима све док не буду спремни да их сруше". У складу са његовом препоруком, историја древне Кине је пуна примера поткупљивања чиновника и официра непријатељског владара, како би чинили (зло)дела која би нанела штету ономе за кога су званично радили. Слично су поступали, а нема сумње да то и даље раде, Американци, односно њихови савезници којима је поверено деловање у одређеним областима. У неким земаља Латинске Америке (нпр. Салвадор) или у Јужном Вијетнаму, специјалне службе САД су организовале групе плаћеника које су убациване у области наклоњене герили која се борила против квислиншких влада или америчких снага, где су преобучени у припаднике национално-ослободилачких покрета вршили страшне злочине над цивилима. Такве крваве манипулативне игре често су давале резултате, па је у читавим крајевима битно слабила подршка правим герилцима. Оно што се десило у Сребреници, по свему судећи, само је варијација на тему, карактеристична за етничко-верски мотивисан грађански рат.
Да не пропустимо да истакнемо још нешто, о чему говори аутор књиге „Сребреница. Крунски сведок", а што указује да се радило о салвадорско-вијетнамском сценарију. Ердемовић је рекао да су возачи аутобуса, у којима су довежени касније стрељани муслимани, били ужаснути тиме што су они извођени из возила и потом стрељани. Шоферима је, од стране надлежних органа Републике Српске, претходно речено да заробљенике возе на размену. Отуда, Чивиков поставља питања: Није ли наредба руководства босанско-српске војске била да се заробљеници пребаце до места где би били размењени, „а да су, супротно овом наређењу, успут до границе ови аутобуси заустављени и преусмерени на фарму да би заробљеници били стрељани? И, да су управо због тога возачи аутобуса били ужаснути?" (стр. 67). Како у наставку констатује, то би свакако бацило сасвим другачије светло на читаву аферу. „Међутим, за тужиоца није било вредно никакво даље питање зашто су возачи аутобуса били ужаснути, већ је то редовно избегавао и прелазио на наредно питање". Незгодна питања вероватно „нису постављана због тога што тужилац и судија нису желели ништа друго до доказ да се овај масовни покољ догодио по налогу генерала Младића и не желе да знају ништа друго што би могло одвући пажњу од овог доказа?" (стр. 68). Истрага у вези са тиме да ли су аутобуси са заробљеницима, противно наређењу војних власти Републике Српске, у хаотичним околностима које су владале после заузимања Сребренице, заустављени од стране плаћеника из састава 10. диверзантског одреда а муслимани стрељани, вероватно би скинула одговорност са војно-политичког врха босанских Срба. То би био сумрак мисије коју тзв. Хашки Трибунал има. Штавише, од тога до оног о чему смо претходно говорили, а то је утврђивање ко су истински кривци за оно што се десило у јулу 1995 године, само је један корак. То у Вашингтону одлично знају!
МИР ЈЕ ПРОДУЖЕТАК РАТА ДРУГИМ СРЕДСТВИМА. Зато, између осталог, и настоје да ми сами, у Народној скупштини Србије, озваничимо мантру о српској ексклузивној кривици током „ратова за југословенско наслеђе", тј. да усвојимо срамну резолуцију о Сребреници, која потврђује хашко-америчку конструкцију. И није ту у питању само историјски инжењеринг ради преправљања агресорске улоге Вашингтона. Како рече Освалд Шпенглер: „Мир је продужетак рата другим средствима". Док америчка војничка чизма не стане на српско тло, наша земља није до краја окупирана. Једна ствар је виртуелна окупација, а друга је стварна. Једно је вазална зависност, а друго је у пуној мери статус протектората. Зато је, поготово од када је Русија кренула у успешну противофанзиву у Украјини и на Кавказу, Вашингтон решио да заокружи зону своје пуне хегемоније на Балкану, и да тако ојача НАТО лимес. У функцији спољне окупације Србије (увлачења у НАТО) је и јачање унутрашњих фактора окупације. Међу њима почасно место има усвајање „сребреничког комплекса". Ко има толико мало здраве памети да призна оно зашта није крив, угушио је у себи и преосталу искру поноса и националне виталности, и биће убудуће спреман да као топовско месо крвари за рачун оних који брутално газе његове интересе. У светлу тога, такође, треба да гледамо на књигу Жерминала Чивикова.
Он је, у име истине, оптужио тзв. Хашки трибунал, и показао до које мере је бесмислена његова „непобитна истина" о Сребрници, односно да, иако нам то понекада звучи као склоп прејаких речи, методе које се користе у хашкој судској пракси имају средњовековно-инквизициони карактер. У многоме смо и раније то знали, као и велики део Француза да је Драјфус неправедно осуђен, но ко год прочита књигу о којој смо говорили, у вези са тим неће више имати ни трунку сумње. А имаће много јачи полет и опсежније знања да истину о Сребреници, као што је у Француској то био случај после објављивања Золиног текста, преноси даље. Наравно, нису код нас медијске и грађанске слободе, упркос заклињању владајућих структура у тзв. европске вредности, ни налик онима које су постојале у Француској пред крај 19. века. Но, ако будемо упорни, истина ће и поред тога пре или касније избити на површину.
Како рече Христос: „Нема ништа сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати" (Мт. 10:26). На нама је, који увиђамо шта се збило и шта нам сада Американци и њихове овдашње квислиншке структуре чине, да то не заборављамо, и упорно на то друге подсећамо. Онда је само питање времена када ће победа бити на нашој страни, а они који код нас саучествују у жигосању српског народа за то добити рачун. Штавише, ако схвате да нећемо у вези са сребреничким питањем бити кратког даха, као што смо до сада пречесто били, није искључено да ће одустати од срамне работе које су се прихватили, рачунајући, с једне стране, на награду ментора, а с друге, на наше кратко памћење и склоност да се деморалишемо. Још нешто треба имати у виду. Тиме што ћемо систематски радити локално, нема у то сумње, даћемо и глобални допринос борби, у којој учествује и Чивиков, као и многи други поклоници демократије, хуманизма и правде. А то је борба против тога да свима нама на овој плавој планети наметну живот у мрачном свету чије је оличење тзв. Хашки трибунал. Да нас не осуде на „лепи нови свет новог међународног кривичног правосуђа" (стр. 177), који евроатлантски центри моћи стварају готово истоветним методама и са сличним побудама, као и они који су 1. септембра 1939. године гурнули свет у стравичан рат.
