Оставка гувернера Народне банке Србије

Njегов чин је релативно изненађујући посматрано на краћи рок, пошто се то није могло очекивати пратећи медије последњих дана. Ипак, суштина мог виђења овог чина, је да се он може и мора посматрати у оквиру укупне економске ситуације у земљи која је неспорно лоша. Не ради се чак ни о једном или неколико пропуста неког из економског тима људи који су годинама на власти, а персонификација је некако странка Г 17 Плус, која је имала највише моћи и утицаја последњих година на укупно вођење економске политике у земји, на крају и сам Јелашић је између осталог њихов члан.Мислим, да се по мом скромном виђењу, ради о једној лошој економској политици током читвог периода деценије двехиљадитих, суштински неолибералног типа, и готово сигурно диктиране из Америке, која је, нарочито дугорочно посматрано, погубна по грађане Србије. Она се састоји у олакој и сумњиво спроведеној приватизацији, и још више од тога у слабом улагању средстава у инвестиције и оживљавање привреде, нарочито индустрије, што би дугорочно давало резултате и опстајало привредни систем на ногама. Веома је важан, катастрофалан потез самог Динкића у растурању домаћег банкарског система још почетком двехиљадитих чиме је читава наша привреда изгубила важно логистичко залеђе (између 75 и 80 % банака и капитала које данас послују у Србији су стране). Наиме природом ствари страни банкарски систем је увек заинтересован у једној земљи за максимизацију својих, дакле искључиво својих профита, а мало или чак нимало не води рачуна о потенцијалу подршке привреди и грађанима тог простора. Не ради се о томе да су домаће пословне банке добротворне организације, и оне се руководе превасходно добитком на дуже стазе, али сигурно да имају далеко више слуха за дугорочно стање привреде једне земље и да су као такав амбијент пожељније од оног што смо имали, а то је нагло и системско уништавање домаћег банкарског сектора. Дакле ради се о пословним банкама и сетимо се рецимо да се поред мноштва економиста, том погубном Динкићевом потезу са дугорочним последицама супротставио и тадашњи председник економског савета ДСС професор (Ек. факултета) и цењени економски а пре свега финансијски стручњак Јован Ранковић, потом академик Часлав Оцић, академик Млађан Ковачевић, професор Данијел Цветичанин и многи други. Са друге стране у медијима су ових година стално гурани појединци који су водили економску политику неолибералног типа којих заправо и нема много међу самим стручнајцима, али су фаворизовани то је некоме одговарало, а плашим се да то нису грађани Србије који ће испаштати и то дугорочно. Дакле, моје замерке не иду толико ка самом вођењу фискалне политике гувернера, већ за лоше вођенеј привреде, по систему продај, потроши, задужи се.

Народна банка је вероватно у појединим периодима последњих година, можда могла да обара динар у складу са реалним стањем ствари, јер прецењена валута не погодује спољнотрговинском билансу, тако да смо имали веома лош биланс и увозили све и свашта, а извоз делом и прејаким динаром је био дестимулисан. Међутим то понављам није суштина приче, ако се не улаже у производњу, олако продају капитални индустријски и привредни објекти (случај Сартида, дуванске индустрије, цементара и многи други), без јасно прецизиране обавезе по питању запослених радника и наставка производње, а у исто време та средства ненаменски троше, најмање за инвестиције у проширење и обнављање производње, онда је јасно да се води једна суштински лоша, можда чак можемо рећи неоколонијална политика која није у интересу, нарочито не дугорочном интересу грађана Србије.Када сам рекао неоколонијална политика, мислио сам да добро мишљење, велика подршка коју имају рецимо Г 17 Плус и групица која је годинама на власти и око ње, неолибералних "експерата" од стране рецимо америчке политике, није у складу са учинком који та иста економска политика има по грађане и привреду Србије. У пољопривредном сектору, који је стратешког значаја за Србију, имајући у виду изузетне погодности које за развој примарног привредног сектора имамо (клима, квалитет педолошког покривача, морфометријска структура рељефа и др.) она је била изузетно лоша, нарочито за време мандата министарке Дулић-Марковић која је опет случајно из Г 17 Плус. Сво ово време вођена је тзв. неолиберална економска политика. Али ни она није вођена у правом смисмлу, ако имамо у виду суштину ове идеологије у свету, која је наравно лоша сама по себи која се урушила закључно са 2008. годином, и у свом економском центру по Валенштању (Валенштајн је светски привредни систем у овом перидоду поделио на центар - САД, Јапан и неке западне земље, - полупериферију где су Русија, бивше социјалистичке државе и периферију - трећи свет. Од неолибералне економије како је конципирана корсти има центар, а штете највеће периферија, али је неолиберални систем био толико лош у сржи да се чак и Америка која је имала користи од њега на крају опекла и он се срушиио примарно у њој са структуралним последицама које су дугорочне.). Наиме једна од суштина либерализма је индивидуалан рад, и изнад свега одрицање, штедња. Код нас је фаворизовано задуживање грађана и привреде као једна општа идеологија. То није случајно. Наиме од релативно, и за наше прилике солидних средстава које смо добијали од приватизације, различитим поводима из иностранства - помоћ после 2000, дознаке наших радника на западу и сл, а изнад свега директним задуживањем правних лица и државе при чему је овај дуг нагло увећан па нам прети и дужничко ропство, дакле од свих тих средстава девизних мало тога је уложено наменски у инвестиције (у индустрију, пољопривреду, стратешке саобраћајнице) добар део је утрошен и стимулацијом нереално високих примања запослених, потрошачким менталитетом и опет кад то повежемо са стимулацијом увоза свега и свачега, а између осталог то је омогућено и монетаристичком мером из саме НБС креиерања нереално прецењеног динара, што има за последицу превелики и ничим оправдани увоз (свега и свачега) а мали извоз.

Све ово грађани нису могли у довољној мери да примете из више разлога. Прво, добијавши нереално висока примања чинило се да живимо у благостању и да је то реципрочно економском стању земље и привреде, а друго сами медији су били под контролом сем ретких изузетака, и давали су пангерике нашој дугорочној економској пропасти.
Ако посматрамо заједно политику у Србији поред ове економске и оне по најважнијим политичким питањима у истом периоду (разбијање заједничке државе Србије и Црне Горе, гушење Републике Српске, отимање Косова и Метохије, гурање статута Војводине, и сад планови за стварање региона изнад уобичајене децентрализације), онда је јасно да америчка политика и у економској сфери наставља укупан концепт деструкције Срба, само што је то у пракси економије изведено синтезом својих експонената у области политике и највећег дела медија. Наравно овде нисмо разговарали о реформама у војсци , култури и неким другим областима, али то је заправо све повезано. Заједно са исхитреним притисцима за доношењем онаквог Статута Војводине, резолуцији о Сребреници и тд. Закон о информисању који је прогуран са "опозиционим" ЛДП у августу је био само један од предуслова за реализацију свега овога.
Дакле изоловано посматрати чин оставке гувернера, ван свих ових токова где се налазимо није могуће. При томе он сам мислим да и није водио катастрофалну монетарну политику, изузев по питању сувишног прецењивања курса динара током највећег дела перидоа када је био гувернер, што је имало лоше последице за наш спољнотрговински биланс, али и на неподстицање производње у земљи. Сумњам да је то био његов хир, већ део општег концепта економске деструкције Србије који је смишљен споља, а преко својих експонената реализован овде. Шта ће даље бити остаје да се види, али за иоле озбиљне економске познаваоце звучи неозбиљно преваљивање изузетно лоше економске ситуације у земљи само на ефекте (који додуше свакако постоје) светске економске кризе на наше просторе.

др Драган Петровић,
Виши научни сарадник
www.petrovicdragan.com