ПОКАЈАЊЕ ПА КОСОВО 

,,Покајање, а не промјене'', насловио сам текст објављен непсредно послије петооктобарских политичких промјена у Србији, мој осврт на револуционарну острвљеност Срба на све своје. Данас, посматрајући свијет и Србе око себе, истом хришћанском и историјском логиком долазим до одговора на питање Косова и Метохије. Рјешење није у промјени политичких околности и војној надмоћи, него првенствено у моралном и вјерском препороду, превладавању духовне, а не политичке и економске кризе.

Књига, па Косово, али не у доситејевском него у библиском смислу, Књига великим словом, света књига, Свето Писмо. Прво покајање, па Косово, душевно и морално очишћење па искање земаљског царства и добара. Али, не политичко покајање или идеолошко ревидирања историјиских истина, већ хришћанско покајање. Испред Немањићке државе и богатства стајао је подвиг покајања, моралног самосвладавања и хришћанског одрицања од таштине и сујете овога свијета, да би чиста срца задобили и наслиједили царство земаљско.

Посматрајмо ствари библијски; ако толико помињемо Косово и Метохију, Пећку Патријаршију, Девич, Дечане, Грачаницу, ако правимо библијска поређења - Косово српски Сион и Света земља, Српски Јерусалим, барем једанпут недјељно покушајмо свијет и догађаје око нас сагледавати хришћанском логиком.

Заборављамо колика је осуда у празнословљу помињати Светињу и име Божије, Косово, Светог великомученика кнеза Лазара, православне манастире и здужбине, а жудјети живјети као сав савремени, растерећен моралних, историјских и патријахалних предрасуда, ''нормалан свет''. Заклињати се у Косовски Завјет и опредјељење за Царство Небеско, а отимати се не за царство земаљско, него за чисто личну рачуницу и корист материјалне добити.

Заиста, велико је проклетство живјети у духовној обмани, самоубјеђењу о својој моралној чистоти и побожности, правовјерном ревновању и заступништву пред Богом и свијетом; ускратити себи и потомству слободу и могућност покајања, могући духовни и морални препород, заправо осудити се на непокајање.

Израиљ, народ божији, бива прогнан у ропство и расијани, напушта своју свету земљу, и док није изгубио све осим Књиге, Предања, док се није окренуо Књизи и Завјету пророка, почео читати и свједочити завјете предака, није имао благослов за дјело повратака у земљу отаца.

Послије Христа јеврејска света књига је Талмуд, а не Јеванђеље, она говори криво о Јеванђељу и оповргава га, она је дјелимично испуњење ријечи старозавјетних пророка. Али, она је идеја сабрања, предања и историје једног народа, што је боље од судбине људи и народа који су одбацили и заборавили свако Предање и немају никакву књигу; оних, који су одрекли историју и претке, па ,,нити су врући, нити хладни, него млаки'', за које и блага Христова уста рекоше испљунућу вас из уста својих.

Српска страдања међутим у 20. и 21. вијеку, која су била не мања него јеврејска, и у сваком рату покушај биолошког уништења народа, Србе нијесу просветила мучеништвом; распеће православне Цркве их није окренуло Књизи, небројене невине жртве за вјеру и отачаство, у прошлим и последњим ратовима, нијесу опредијелиле историјски пут Србије ка извјесној политици православног духа, напротив, Срби су кренули у супротном духовном и политичком смјеру.

Сагледајмо зато стварно стање ствари, са позитивне тачке гледишта, без напетости, кроз историјске и културне процесе, а не потрошачко-дневно-политичке, поставимо их другом логиком. Рецимо, У задњем моменту је дошло до прекидања ''суживота'' на Косову и Метохији, јер су Срби на Косову и ван Косова били лишени сваког културног, религиозног и националног ''имунитета'' као залога идентитета и интегритета; нијесу имали било какву националну и културну цјеловитост, која би их временом издвојила као посебан културно-историјски тип и заштитила од брзе асимилације. Православне манастире и православље Срби нијесу доживљавали као основу своје религиозне идеологије и националне политике, њихов историски, културни и религиозни значај Србима још увијек није у потпуности јасан.

Срби изашли из социјализма нијесу били спремни за културно-религиозни међунационални ''суживот'', они су једини или у највећем броју у међунационалним односима самозвано баштинили југословнску наднационалну и надрелигиозну идеологију. У том погледу, прије двијехиљадите године Срби на Косову су били у незавиднијем и неизвјеснијем духовном, стратешком и политичком положају, него данас. Не заборавимо, колико је Срба већ у Југославији еуфорично напуштало Косово и Метохију, продајући своју свету земљу Албанцима - не желећи да се супроставе шиптарском насиљу, организује и жртвује у одбрани своје Светиње и националног интереса, а на рачун прохтјева бољег и угоднијег, користољубиво-потрошачког, ''монденског модела'' живота.

И послије окупације Косова и Метохије 2000.године, многи Срби су одбијали да прихвате стварно стање ствари, не желећи да напусте осамдесетогодишњу имагинацји југословенског идеолошког братства. Многи су на Косову фаталистички страдали у име идеолошке илузије интернационализма, пркосећи политичкој стварности и не желећи да прихвате релност рата. Многи су отети и убијени услед протестног покушаја да демонстративно наставе живот, као да ништа није било, ''као сав нормалан слободан свет'' - од историјских, културних, религиозних, националних и политичких подјела. И зашто отворено не рећи, нијесу хтјели да се ''крију и живе у гету у 21. вијеку'', одбили су да живе у затвору историје, манастира и православља, попут њихових предака, као робови прошлости и заточници Косова, као ,,заточници мријет навикнути''.

Да ли је потребно потсјећати на''постотак'' грађана Београда и политичких странака о учешћу у протестном пронатовском пиру због ,,сукоба са светом'' због Косова, комунизма, србизма, национализма, православља... Или на изјаве појединих ''проевропских'' црквених и опозиционих представника, за вријеме и непосредно послије НАТО напада, о''нехуманом'' поступању српских бораца у одбрани земље од војне алијансе 20 земаља то јест готово пола земаљске кугле... Сјетимо се за тренутак, ради жртве јунака и мученика, отворене сарадње једних са непријатељем или тињајућег неуротичног стреса других због сукоба са Западним свијетом то јест њиховим смислом живота.