Украјинска реалност: танак лед у пукотинама

ПРЕДСЕДНИК Украјине Виктор Јанукович ће укинути наредбу о додељивању звања хероја Украјине Степану Бандери. Извор у окружењу шефа државе је изјавио агенцији Ројтер да ће таква одлука бити усвојена уочи 9. маја – 65. годишњице Победе над фашизмом, коју Кијев намерава да слави заједно с Москвом. У окружењу Јануковича кажу да је реч управо о укидању наредбе претходног председника Виктора Јушченка. Он је доделио звање хероја Бандери, који је руководио Организацијом украјинских националиста од 1941. до 1959. године. Ту је наредбу подржало мало људи у Украјини, а Пољска и Русија су је оштро осудиле. Израелски центар Симона Визентала је оценио то дело Јушченка одвратним, док је Европарламент крајем фебруара изразио жаљење због одлуке Јушченка и позвао новог председника да је укине.

Украјина је на прагу промена. Тога да су оне неопходне свесни су и политичари и друштво у целини. Од нових власти у Украјини очекују се промене у односима са Русијом, који последњих година нису доживели само стагнацију, већ деградацију. Данас је реч не о побољшању тих односа, већ о њиховом препороду, реанимацији уз помоћ јаких средстава. Пре свега је то важно за Украјину, чија се економија суочава с веома озбиљним проблемима - знатним падом индустријске производње и трговине. Само протекле године се робни промет између две земље смањио за 40 одсто. Стога је сарадња Украјине и Русије прави пут за савлађивање економских тешкоћа.

Једно од најважнијих питања за Украјину, чија је државна благајна практично празна, јесте цена руског природног гаса. Кијев би хтео да плати за трећину мање него сада. Руски Гаспром, јасно, за то није заинтересован. Зато ново украјинско руководство треба да предложи Москви нешто у замену. Несумњиво, Украјина представља погодан, кратак транзитни мост који не захтева велике трошкове у свим енергетским и саобраћајним коридорима који преко ње везују Русију и ЕУ. Али то је недовољно. Треба обухватити шири спектар неслагања која су се нагомилала последњих година између две државе.

У Русији се, за сада незванично, алудира да је попуст за суседну земљу могућ, на пример, у замену за приступ унутрашњем гасном тржишту Украјине.  Међу другим могућностима за ценкање наводе се учешће у модернизацији украјинског система за транспорт гаса, базирање руске Црноморске флоте и стварање јединственог економског простора.

Москва је заинтересована да се украјинска економија развија успешно, те да на територији суседне државе влада политичка стабилност. У скоријем времену  предстоји разрада конкретних праваца сарадње и заједничких пројеката. Русија неће оставити братску земљу саму пред данашњим изазовима. Нема сумње да то озбиљно повећава шансе тима Јануковича у савлађивању кризе у тој земљи.

Тим председника Виктора Јушченка је за пет година практично довео земљу у ћорсокак. У низу индустријских грана пад производње износи 50%. Половина предузећа је или затворена, или не ради пуном снагом. За последње три године међународни кредитни рејтинг Украјине смањио се шест пута. А милијарде спољних зајмова, по одређењу украјинског премијера Николаја Азарова, једноставно су биле развучене. Како би се ситуација преломила, од Виктора Јануковича и његових сарадника се захтевају ванредне мере. Ван сваке сумње, политички курс и у унутрашњој и у спољној политици ће се променити доласком новог председника.

Парола Јушченковог тима: што даље од Русије, то ближе Европи и САД, показала се погрешном. Од Русије су се удаљили, а у Европу нису ушли. Тим Јануковича мора да спроведе озбиљну инвентаризацију околног света, да схвати шта и како се у њему дешава. И да изгради политику практично од почетка. Новој украјинској власти предстоји велики и сложен посао на грађењу цивилизованих односа са Русијом. Очигледно је за сада само једно: повлачи се онај лик Русије који су у Украјини брижљиво формирали представници претходне власти – лик две државе које не иду једна другој у сусрет већ се разилазе. Русија и Украјина треба да остану пријатељске државе које поштују једна другу и сарађују. На то Русију и Украјину обавезује њихова заједничка вековна историја, интереси народа, па и изазови са којима се суочавају обе државе.

Избори 2010. представљају банкрот „наранџасте“ концепције, која је посебно код омладине у почетку изазвала толико наде. Своја обећања наранџаста власт није испунила. Земља је утонула у прави хаос: политички скандали, корупција, економска криза. Декларисана тежња ка променама остала је на речима. Непромишљени потези власти који не одговарају интересима Украјине (гасни конфликт са Русијом, демонстративни кораци ка ревидирању историје, између осталог давање фашистичком сараднику Бандери звања Хероја и слично) нису донели политичке дивиденде, а додатно су изазвали недомице у интелектуалним круговима и окрњили међународни углед земље. Гласање на изборима одало је слику дубоког разочарања већег дела друштва у идеале проглашене пре 6 година на Мајдану – мада је људи који су им остали привржени такође доста, и то не само у Галицији, тачније на Западу Украјине. Консолидовати такво друштво и заслужити лојалност оних који за тебе нису гласали врло је сложен посао. Али други пут Виктор Јанукович једноставно нема. Њему ће бити потребна виртуозна политичка вештина.

Али како консолидовати земљу која је фактички идеолошки подељена на два дела? Једни, условно говорећи, гледају на Исток, други на Запад. Какву ће политику у тој ситуацији морати да спроводе највише власти?

Виктор Јанукович сматра реформу власти и стварање способне владе својим најважнијим задатком. Он је уверен да је само тим професионалаца способан да изведе земљу из дуже кризе и стимулише њен убрзани развој. То је украјински лидер изјавио одмах после инаугурације у апелу упућеном народу.  Он је истакао да је ради економског напретка неопходна ефикасна сарадња председника, владе и парламента и превазилажење сукоба између политичких снага. У једној од својих првих наредби, Виктор Јанукович је преименовао секретаријат шефа државе у администрацију, и њено особље ће ускоро бити смањено за 20 одсто. Председник је такође усвојио одлуку о преполовљивању своје плате. Уследила је и наредба којом се Виктору Јануковичу додељују ингеренције  Врховног команданта оружаних снага. Међутим, чини се да су кључне наредбе оне усмерене на борбу против сиромаштва, спровођење структурних економских реформи и стварање система за ликвидацију корупције. Оне су за Виктора Јануковича практично постале програмске. Председник Украјине сматра да ће антикризно реформисање економије омогућити оно најважниј: пружити људима достојно запослење и плату. Ликвидација корупције ће бити први корак у темељитом преуређењу читавог државног механизма.

Кораци новог председника Украјине су логични из два разлога. Прво, он мора да формира свој тим, и да за себе изгради вертикалу органа власти и у центру и у регионима. Друго, то је почетак испуњавања барем једног дела његових предизборних обећања, чији је већи део усмерен не на спољну политику, већ на решење актуелних социјалних и економских проблема.

Уочи председничких избора, спроведена је анкета о мишљењу становника земље о присутности Црноморске флоте Русије на Криму и о руском језику. Током претходних 5 година је спровођена политика истискивања руског језика на свим фронтовима, и где је могло и где се није смело, и зато је данас тема заштите права рускојезичних грађана веома актуелна. Међутим, украјински народ је схватио да без добре сарадње са Русијом нема будућности, и да Запад нуди само шаргарепу на дугачком штапу. Анкета је показала да је већина становника Украјине за даљу присутност Црноморске флоте Русије у њеним територијалним водама и за давање руском статуса другог државног језика. Показало се да присталица двојезичности има нешто више од оних који немају ништа против присутности руских морнара.

Виктор Јанукович може да одложи разговор о судбини руске црноморске флоте, пошто рок боравка флоте у Криму истиче тек 2017. године, а то је ван граница његовог мандата. Али очигледно је да, што пре буду решена питања о флоти, то сигурније и мирније може да се осећа Москва са тачке гледишта геополитике Црноморског региона. А то је важан фактор. Може такође бити постављено питање о интересима руског бизниса у Украјини, о повољностима које могу да добију руске компаније, које се прилично занимају за проблематично украјинско тржиште.

Питање о руском језику било је једно од кључних у предизборном програму Виктора Јануковича. Он је обећао да ће учврстити статус руског језика, између осталог у медијима. Последњих година су била уведена ограничења која нису наилазила на разумевање већег дела становника земље. Виктор Јушченко је пред крај свог мандата потписао указ о концепцији државне језичке политике. У документу пише да сви држављани земље морају без изузетка да знају украјински, али да могу да комуницирају на било ком другом језику. Међутим, руски језик је сврстан на листу језика националних мањина, иако више од половине становника говори руски и исто толико га сматра матерњим језиком. Јанукович је више пута истицао да је за владавине пређашњег руководства у државној језичкој политици дошло до прекорачења који су водили понижавању и кршењу права не само рускојезичних становника земље, већ и говорника других језика. Неке од тих је парламент већ одлучио да поправи. На пример, Рада намерава да ревидира наредбу из 2007. године о обавезном преводу филмова на украјински језик, што је током последње две године ускратило биоскопску публику за око 150 познатих филмова. Штавише, забрана приказивања филмова на руском (чак и уз текстове) резултирала је затварањем око 30 биоскопа. С друге стране, очигледно је да ни парламент ни председник не планирају насилну русификацију Украјине. Језички проблем тражи веома деликатан прилаз. Нова власт је добила исувише тешко наслеђе да би решавала акутне проблеме, између осталих и језичке, системом јуриша.

Главна интрига око Украјине је ипак њена евроинтеграција. Најмудрије за украјинске политичаре сада је да воде вишевекторску политику, развијајући добре односе са свима. Русија објективно заузима овде посебно место. Ако Украјина жели да се очува као индустријска земља, са сопственим војно-индустријским комплексом и ваздухопловном и космичком индустријом, једини могући пут лежи у сарадњи са партнерским предузећима из Русије – иначе следи маргинализација економије која ће кренути као лавина.

На конференцији за штампу у Москви, на јавну понуду Путина да се придружи Царинском савезу Русије, Белорусије и Казахстана, украјински лидер није реаговао, мада је у децембру, иступајући као председнички кандидат, говорио да се спрема да иницира потписивање договора према формули 3 плус 1 (Јединствени економски простор плус Украјина). Вративши се у Кијев, Јанукович је дао уверавања да допушта ступање Украјине у Јединствени економски простор само под условима СТО.  Образложење: већ смо ушли у СТО, што поставља ограничења за учешће у неким интеграционим пројектима на постсовјетском простору. Очигледно кретање у том правцу за време Јануковича биће тачно онолико колико је потребно да не нанесе штету европској интеграцији Украјине.

Али је Јанукович истовремено јасно назначио и следећу реалност: да Украјина у скорије време неће ступити ни у НАТО ни у ЕУ. За то једноставно нису спремне ни једна ни друга страна. Украјина ће очувати свој статус, означен између осталог у њеном Уставу, где је црно на бело написано да је она ванблоковска, неутрална држава. Кко се, пак, такво питање постави, о њему ће одлучивати народ, на референдуму. Корист коју би НАТО имао од украјинског ппрвенствено се мери  следећим циљем – могућношћу да англо-француска флота доспе у Црно море и реши задатке које је Запад себи поставио још у време Кримског рата. Међутим, при таквом распореду Украјина ће пре или касније изгубити Крим. Стога су насилна дерусификација становништва Крима и наде у помоћ Запада - пут је који не води никуд. Запад ће можда помоћи кримским Татарима да постигну своје циљеве. Али за то цена може да буде косовска варијанта за полуострво.

Програми сарадње са ЕУ и НАТО ће ипак опстати. Наставља се припрема споразума о придруживању, а на преговорима Јануковича у Бриселу изговорене су речи наде у погледу „мапе пута“ и безвизног режима. И опет, рокови нису одређени. Занимљиво је, међутим, нешто друго. Европљани су јасно позвали Украјину да нормализује односе са Русијом, зато што су веома заинтересовани за поузданост испорука руског гаса. А ту постоји још и меркантилни моменат: кредити ММФ. Европи су потребне реформе украјинске привреде, како би земља могла да врати гомилу својих дугова. Кредити се на крају крајева не дају на лепе очи, већ рачунајући на повратак са каматом. И за оних пола милијарде евра које је Барозо обећао Кијеву у виду макрофинансијске помоћи, Украјинци ће још морати добро да се потруде!

ЕУ, може се рећи, пуца по шавовима. Криза је показала да је тако многочлана формација прилично неефикасна. Са великим тешкоћама се „вари“ пријем источноевропских земаља: многохваљени европски економски оквир једноставно не излази на крај са овим теретом, тако да би се уједињена Европа просто загрцнула Украјином, са њених 53 милиона становника и привредом на ивици колапса.

По речима самог Виктора Јануковича, ЕУ за сада не предлаже Кијеву ништа ново, а ни ближа перспектива није обећавајућа – ЕУ је фактички блокирала улазак Украјине у уједињену Европу. Неће бити никаквих споразума о слободној трговини: јефтина украјинска роба Европи једноставно није потребна. Осим кредита уз врло високе камате, Украјина од Запада добити ништа.

Интеграција у ЕУ и НАТО носи са собом озбиљне трошкове, које земље ЕУ, када је реч о Украјини, не желе да сносе. Оне (по тржишном принципу!) уз минимална улагања желе да добију максималну добит. Због кризе Украјину оне сад једноставно не могу себи да приуште. Али, чим наступе боља времена, питање ће постати поново актуелно. Јер главно интересовање Запада за Украјину је геополитичко, треба је држати у сфери свог утицаја. Зато се украјинском друштву упорно улива мисао да зближавање са Русијом носи претњу губитка државне независности.

Актуелна украјинска реалност је танак лед, прекривен пукотинама. Доносећи одлуке у спољној и унутрашњој политици у контексту Исток-Запад, новом шефу државе ће очигледно бити потребно умеће јунака из руске бајке, који је дошао пред двор „и у кочијама, и пешке“.

Божидар Трпковић