Турци, извините за Сребреницу!
Александар Павић
(Печат, бр. 107. 26.3.2010.)

Они који прате дешавања везана за најављену скупштинску резолуцију о Сребреници сетиће се да се Тужилац за ратне злочине Републике Србије Владимир Вукчевић пре неког времена огласио у недељнику „Време" и тражио да Скупштина Србије упути „извињење свим члановима породица жртава зато што Србија 1995. године није учинила довољно да спречи геноцид у Сребреници" („Декларација о Сребреници - јединствена прилика за поруку помирења", 11.2.2010.). Осим што се усудио да још увек нерасветљена дешавања у Сребреници покуша да стави у исту раван са усташким злочинима у Јасеновцу, Тужилац је оваквом формулацијом практично осигурао да ће Србија бити у будућности изложена вишемилионским (милијардским?) захтевима за обештећење. Јер, недуго после његовог обраћања јавности, на округлом столу посвећеном резолуцији о Сребреници, у организацији „Центра за културну деконтаминацију", „представници Хелсиншког одбора, Моје иницијативе и холандске организације 'Импјунити воч' су истакли да би осудом, како су оценили, геноцида почињеног у Сребреници, Србија страдалима признала статус жртава и тако зауставила даљу негацију почињених злочина и броја убијених. Они су оценили да породице жртава имају право, не само на симболичку, већ и на материјалну накнаду штете, напоменувши да Србије има обавезу да утврди истину о почињеном злочину и прихвати одговорност" („Млади за осуду Сребренице", Глас јавности, 22.2.2010.). Настојања свог шефа је нешто касније, као што је и ред, подржао и њетов портпарол, Бруно Векарић. „Нема смисла да се доноси та декларација ако у њој не пише да је то био геноцид. Треба поштовати одлуку Међународног суда правде и њихову дефиницију нашег нечињења у односу на Сребреницу," изјавио је Векарић за Телевизију Б-92 („Бруно Векарић: Сребреница мора бити дефинисана као геноцид", 10. март 2010.).

Овде је неопходно, још једном истаћи следеће: да Векарић уистину жели да „поштује одлуку Међународног суда правде", он уопште не би ни помињао доношење некакве декларације о Сребреници у Скупштини Србије, јер Међународни суд правде нигде није поменуо обавезу Србије да донесе такву резолуцију - нити да се „одреди према злочину", како непрестано понављају спонзори и пропагатори предложене резолуције о Сребреници. Дакле, оно што Вукчевић, Векарић и остали раде и захтевају иде далеко изван оквира које је и сам Међународни суд правде одредио. У питању је, дакле, још један „једнострани" поступак од стране пост-петооктобарских власти - поступак који нигде није правно дефинисан и преточен у облигацију, тј. обавезу. И, приметиће се, државни званичници Србије, за разлику од званичника у „нормалном свету" којем Србија наводно тежи, упињу се из све снаге да нађу не најповољнију већ најнеповољнију конструкцију за државу чије интересе наводно заступају. Док се „сав нормалан свет" при вођењу било каквих преговора труди да у свакој запети нађе повољност за сопствену ствар и извуче максималну корист, државни званичници Србије се труде да ураде управо супротно. Другим речима - нема везе што Међународни суд правде нигде не тражи од Србије да се самоосуди: ми ћемо то урадити сами, и „учитати" ту непостојећу обавезу у одлуку Суда, наравно, на неизмерну штету државе Србије и будућих генерација. За овакво понашање, преседана једноставно нема („једнострана" примена Споразума о стабилизацији и придруживању јесте преседан, али се његове, мада по привреду погубне, последице ипак не могу поредити са овим).

А, поучени искуством непрекидног пропагандног рата који се против Србије води већ скоро две деценије, можемо бити сигурни да ће било каква скупштинска резолуција у којој Србија на било који начин „присваја" дешавања у и око Сребренице у јулу 1995. у свету бити тумачена на, по Србију, најнеповољнији и најштетнији начин, а да ће неке евентуалне „ограде", „ублажавања" декларације и слично од стране заинтересованих мас-медија и држава једноставно бити игнорисане. Најновију потврду тога нам је дао заступник државе која и те како уме да води рачуна о сопственим интересима, Ахмет Давутоглу, Министар спољних послова Турске (онај исти који сматра да је Балкан своје најсветлије тренутке доживео управо под отоманском окупацијом). Како преноси јерменски новински портал news.am, према Давутоглуу, следећи резултат турске дипломатије на Балкану биће (дословце!) „српско извињење за убијање Турака у Сребреници" (чланак, иначе, носи за Јермене изузетно „охрабрујући" наслов: „Турски министар спољних послова: Јерменима можемо учинити исто што и Србима", 3.19.2010. http://news.am/en/news/17035.html). Сада, дакле, знамо да је најављена резолуција „заслуга" не само Јелка Кацина, већ и Ахмета Давутоглуа, а посланици Скупштине Србије сада имају црно-на-бело да би било каква резолуција која се односи на Сребреницу била, бар у Турској (али сигурно не и само тамо), протумачена као „српско извињење за убијање Турака". Притом нико од „резолуционаша" не размишља, попут Мирослава Лазанског („Ко је режирао Сребреницу", Политика, 20.3.2010.), да би „Србија могла да тужи Турску због геноцидне радње одузимања деце" јер је, „по дефиницији, и то био геноцид". То би, ипак, било одступање од зацртане државне политике „једностраности" (увек на штету Србије).

А како би се поменута „једностраност" могла згодно користити у следећим етапама уништавања Србије и њене државности - на пример у Рашкој области - може се видети на веб-страници Мешихата исламске заједнице у Србији (http://www.islamskazajednica.org/index.php?option=com_ezine&Itemid=780), тј. у извештају „Предавање о геноциду над муслиманима Балкана". Наиме, „делегација Института за истраживање злочина против човјечности и међународног права из Сарајева у саставу проф.др. Смаил Чекић, проф.др. Мухамед Шестановић и проф.др. Расим Муратовић боравила је у суботу 26.12.2009. године на дан Јевму-Ашуре у Санџаку. Приликом својег боравка у Новом Пазару ова делегација је посјетила Интернационални универзитет и са руководством Универзитета договорила научну и сваку другу сарадњу у погледу истраживања и публиковања сазнања о геноцидима који су се догодили над муслиманима на Западном Балкану... Након обиласка Универзитета у Новом Пазару уважени професори су у препуној Великој сали Мешихата исламске заједнице у Србији, за студенте ФИС-а, ученике Медресе и запослене у Исламској заједници, као и за друге грађане, одржали предавање о геноциду над муслиманима Балкана, превасходно над Бошњацима. Професор Смаил Чекић је у својем излагању рекао да је на позорници континуитет дисконтинуитета и да се говори о 11 геноцида почињених над Бошњацима, а да је у ствари то само један геноцид који се дешава у наставцима као плод Великосрпске политике и доктрине. Први геноцид над Бошњацима-муслиманима десио се крајем седамнаестог стољећа, након Бечког рата у областима од Будима до Задра и од Беча до Херцег Новог, гдје су живели муслимани који нису били Турског већ су били Словенског поријекла. У каснијим стољећима су се ти геноциди настављали, да би у 19. а посебно крајем 20. стољећа и геноцида у Сребреници доживјели своју ескалацију."

Да случајно не буде неке забуне о „индивидуализацији кривице" постарао се Професор Мухамед Шестановић, који је, између осталог рекао:
„Геноцид је најтеже кривично дјело које је правно дефинисано. Да би се геноцид третирао као геноцид мора постојати ментална спремност неког колективитета, државног, националног, етничког, вјерског или расног, да потпуно или дјелимично уништи неки други колективитет." А Слободан Антонић нас је већ претходно подсетио („Изворна и пројектована 'Друга Србија'", Печат, бр. 104-105) на речи Соње Бисерко у загребачком „Фералу" (17. август 2002), у којој оптужује „србијанско друштво" тј. „његову елиту", „да све организованије чини напор да се злочин не само релативизује већ и деетнификује". Наиме, према С. Бисерко, реч је о „'српским злочинима' који се тако морају и називати, а сваки покушај да се они индивидуализују (тј. осуђују кроз индивидуалне кривце) јесте њихова 'релативизација' и 'деетнификација'".

Дакле, нека знају председник Србије и „резолуционаши" у Скупштини Србије - ако уопште размишљају о било чему - да ће било каква њихова формулација везана за Сребреницу бити тумачена на најгори могући начин, од стране медија и група на које ни они ни држава Србија ни на који начин не могу да утичу, а који ће бити и те како згодно оружје у рукама оних са даљим опасним намерама према овом простору. Ако се „извињавају" за „једанаести геноцид" над Турцима-муслиманима-„Бошњацима" - онда се посредно извињавају и за „претходних десет", одузимајући, притом, Србима као „колективитету", морално и свако друго право да врше власт свуда тамо где живе „жртве геноцида", укључујући и Рашку област.

Али, зашто се више претварати да иницијатори овог (само)убилачког пројекта не знају шта раде. Знају. Још пре више од месец дана, свим посланицима у Народној скупштини подељена је брошура „Шта се стварно догодило у Сребреници", штампана у (засад) 30.000 примерака и бесплатно дељена широм Србије, у којој су на 80-ак страница сажети сви аргументи које су читаоци овог цењеног часописа имали прилику да прочитају у последњих пар месеци. Писац ових редова је лично доставио брошуру у седиште ЛДП-а у Симиној улици у Београду, седиште новоосноване Социјалдемократске партије Србије Расима Љајића у Дечанској, и седиште „Фонда за политичку изузетност" Соње Лихт, такође у Дечанској, заједно са примерцима своје књиге „Забрањена истина о Сребреници", са посветама челницима све 3 организације. Нико од поменутих - као ни било који други спонзор-пропагатор резолуције о Сребреници - није се од тада огласио са било чим што би личило на против-аргумент. Једноставно, „јавност" ван „посланичких клубова" и новоуспостављених „радио и тв-Бастиља" једноставно не постоји - или бар тако мисле они који су у њима забаракадирани.

Заправо, очигледно је су се забаракадирали управо зато што контра-аргументе и немају и, мада наводно имају храбрости да се „суочавају" са исфабрикованим „истинама", немају петљу да се суоче са истином - без наводница. Уместо тога, портпарол Демократске странке, Јелена Триван, нас извештава да су се у њеној странци „потрудили да политички лидери странака у претходних месец дана живо и интензивно комуницирају, као и ми у посланичким клубовима, како бисмо дошли до најбоље могуће декларације за Србију и њене грађане" („Скупштина о Сребреници 30. марта": Политика, 20.3.2010.). Проблем је у томе, међутим, што „њих у посланичким клубовима" нико није овластио да дођу до „најбоље могуће декларације за Србију и њене грађане". О томе, једноставно, није било ни речи у изборном програму било које странке која чини садашњу владајућу коалицију, тако да ни једна од њих нема мандат од народа за доношење било какве резолуције о Сребреници. То би требало портпарола Демократске странке и те како да занима, јер ће свака узурпација кад-тад бити кажњена, колико год невероватно то сад изгледало.
Но, једини који уствари има јасан мандат у вези ове ствари, и то у смислу утврђивања истине и примене правде, јесте већ поменути српски Тужилац за ратне злочине Вукчевић, који се, у међувремену управо на ту тему поново огласио, овог пута у недељнику „НИН" („Правда је достижна", 18.3.2010.). У свом ауторском чланку се г. Тужилац похвалио како његово тужилаштво и Хашки трибунал имају један заједнички именитељ: „надлежност за ратне злочине на територији целе бивше СФРЈ, без обзира на националну и верску припадност. И - спречавање некажњивости: нико неће бити поштеђен одговорности, без обзира на функцију коју обавља или је обављао пре десет година". С озбиром на изражену спремност тужиоца Вукчевића на Србији припише непостојећу одговорност за још увек нерасветљени злочин у Сребреници, а у контексту своје свеобухватне надлежности за целу територију бивше Југославије, нека Тужилац објасни следеће: како је могуће да до дан-данас није дигао оптужницу против саучесника које је именом и презименом обзнанио једини досад правоснажно осуђени непосредни починилац злочина у Сребреници, босански Хрват Дражен Ердемовић? Прошло је, наиме, скоро 14 година откако их је Ердемовић први пут именовао, а Вукчевић и његов агилни портпарол Векарић још нису нашли времена да дигну оптужнице против њих.

Да им помогнемо, следећу седморицу је Ердемовић у неколико различитих исказа именовао као саучеснике у стрељању „између 1000 и 1200 људи" на пољопривредном добру Брањево код Пилице: Брано Гојковић, Александар Цветковић, Марко Бошкић, Зоран Гороња, Станко Савановић, Властимир Голијан, Франц Кос. Где је оптужница против њих, господо тужиоци? Исто се већ неко време пита и бугарски новинар и хашки истраживач Жерминал Чивиков. И то не само у својој књизи „Сребреница - Крунски сведок", већ и у недавном интервјуу немачком листу „Neues Deutschland" (15.3.2010). Према наводима Дојче велеа, који преноси делове разговора, „Чивиков пише да је Ердемовић прије 14. година пред Хашким трибуналом потврдио да му је 16. јула 1995. године у Сребреници у убиству 1.200 мушкараца помогло још седам људи. Чивиков наводи да је скандалозно што до данас ни једна од тих особа, које је Ердемовић навео именом и презименом, није одговарала пред трибуналом у Хагу." А, додајмо, ни пред Судом за ратне злочине у Србији - управо зато јер Вукчевић и Векарић никад нису дигли оптужницу против њих. Као ни против Милорада Пелемиша, којег је у неким верзијама (а има их више, и то контрадикторних) Ердемовић именовао као налогодавца злочина. Наиме, преко Дојче Велеа сазнајемо и то да „Жерминал Чивиков у разговору са новинаром листа „Neues Deutschland" наводи да је само мјесец дана након представљања своје књиге, у Новом Београду извршен претрес стана Милорада Пелемиша који је према Ердемовићевом свједочењу издао наредбу за убиства извршена 16. јула 1995. године". Да овде напоменемо да је Чивиков своју књигу српској јавности представио у јесен 2009. И да је том приликом дао интервју Политици који, за разлику од интервјуа немачким новинама, до дан-данас није објављен. Али, мимо тога, остаје питање: зашто се Вукчевић и Векарић никада нису сетили да подигну оптужницу против Пелемиша, иако је он последњих 10 година провео у Београду, на познатој адреси, и притом давао интервјуе разним новинама?

Одговор може бити само један: зато што знају да би сведочење свих ових људи - за које се овде нипошто не тврди да су ни саучесници ни починиоци, већ да су само као такви именовани од једног-јединог осуђеног починиоца - могло да буде врло незгодно по „званичну верзију" Сребренице, по којој Срби као „колективитет" морају јасно и недвосмислено да буду етикетирани за сва времена. Другог објашњења једноставно нема - а за свако објашњење, после толиких година нечињења, одвећ је касно. Зато је Вукчевићу и Векарићу толико и стало да се злочин у Сребреници декларативно етикетира управо тако да та бука (додатно) заглуши захтеве за сазнавањем пуне истине.
Узгред - мада уопште није узгредно - Тужилаштво БиХ је 26.2.2010. ухапсило тројицу од торе-поменутих лица: Властимира Голијана, Зорана Гороњу и Станка Савановића. Зашто баш сада, а не много раније? Биће да је то ипак због јавности која се узбунила и активирала после првих наговештаја доношења резолуције, и то као никад у претходних 15 година. Но остаје да се види шта ће с њима да се учини, и дешавања око њиховог привођења ћемо сигурно помно пратити, док Вукчевић, Векарић и скупштински „резолуциинаши" настављају са својим покушајима одвараћања пажње од свих још-увек неразјашњених питања везаних за јули 1995. у Сребреници. И остаје да се види шта ће бити са још неким именованим саучесницима, чија су кретања такође позната. Ево, уосталом, шта је о томе, током дводневне Међународне научне конференције "Геноцид у БиХ - посљедице пресуде Међународног суда правде", одржане 10. и 11. јула 2009. у Поточарима у Творници акумулатора (бази припадника Холандског батаљона УН-а" током 1995.г), рекао Авдо Хусеиновић, аутор књиге Џелати народа мог (доступно, са незнатим изменама на сајту „Патриотске лиге" - http://www.plbih.info/cms/Vijesti-detaljno.209.0.html?&cHash=9245af72f0&tx_ttnews%5Bpointer%5D=6&tx_ttnews%5Btt_news%5D=626): „Желим да овом приликом скренем пажњу и да са овог мјеста пошаљем 'вербалну и писмену потјерницу' која ме често прогања. Та потјерница се односи на људе који данас слободно шетају БиХ, Србијом и Црном Гором, Европом..., а лично су притискали обараче у крвавом подухвату стријељања хиљада сребреничких Бошњака током кравог јула, прије 14. година. О њима се данас не прича. Као да су нас 'натјерали' да их шутњом амнестирамо за највеће европске злочине, након Хитлерових. Они су припадали јединици која се називала Десети диверзантски одред... Од неколико десетина припадника ове злочиначке јединице... до сада су ухапшена само два злочинца, и то двојица босанских Хрвата. Прво, Дражен Ердемовић који је у Хаагу осуђен на 5 година и Марко Бошкић, који је ухапшен крајем августа 2004. године у Америци, а 22. новембра 2006. године осуђен такођер на 5. година пред америчким судом. Тужиоци су рекли да је Бошкић признао да је био припадник војске босанских Срба и да је помогао у погубљењу 1.200 муслиманских мушкараца у Сребреници. Они такођер кажу 'да вјерују да је Бошкић лично одговоран за убиство 100 људи'., што значи да је за сваког стријељаног добио по 18 дана затвора... Егзекуторе тај дан је предводио Брано Гојковић. Гојковић се данас слободно шета Власеницом, Бијељином, Братунцем, Сребреницом... Словенац Франц Кос, био је такођер један од истакнутих припадника овог 'одреда смрти'. Овај крволок - плаћеник из Цеља, данас слободно живи и ради у Новом насељу код Бијељине. Има аутолимарску радњу, лажне БХ документе на име Бранимир Манојловић...

Активни припадник Десетог диверзантског одреда био је и стручњак за експлозиве Зијад Жигић Жига из Бијељине. Донедавно је користио лажне документе на име Живко Мићић. Данас живи у Бијељини..."
У наставку текста Хусеиновић наводи још неколико десетина имена људи за које тврди да су били припадници 10. диверзантског одреда, јединице која је, према „званичној верзији" коју заступају Вукчевић и Векарић, одговорни за „најтежи злочин на тлу Европе после Другог светског рата". У свом ауторском тексту, Вукчевић се потрудио да цитира и познату изреку да „правда не само да мора да буде спроведена већ мора и да се види како се спроводи". Он и његов помоћник Векарић не само да су на том испиту пали, већ активно учествују у спречавању извршења правде, тј. утврђивању истине о једном тешком злочину. А, треба поновити, њихови саучесници су сви који, без непобитно утврђене истине, желе да доносе некакве „резолуције".

Има, разуме се, још много тога што тек сад излази на видело. Као на пример, чињеница да је, како наводи Ратио-телевизија Републике Српске („Сребреница: потврђене манипулације жртвама", 19.3.2010.) „Директор Меморијалног центра Мерсед Смајловић потврдио да је у Поточарима укопано око 50 особа које нису страдале јула 1995. године уз образложење да је то рађено 'из сентименталних разлога' те да је ријеч о сродницима сребреничких жртава". Или да се, према изјави Руководиоца Оперативног тима за тражење несталих Републике Српске Горана Крчмара за бањалучку телевизију „Бел", „више од 200 лица страдалих у Зворнику или Братунцу 1992. води као да су страдали у јулу 1995. у Сребреници, иако су за те догађаје из 1992. године Срби већ одговарали, а списак страдалих пребацује се на 1995. годину" („Нема истине без тачног списка имена страдалих у Сребреници" 12.03.2010, Срна). У истом чланку Директор Центра за истраживање ратних злочина РС Јанко Велимировић рекао је „да се не зна број нити списак имена људи који су у јулу 1995. изашли из Сребренице у Тузлу, а посебно оних међу њима који су касније погинули у борбама, највећим дијелом у западнокрајишким општинама.

'У списковима страдалих у јулу 1995. налазе се и они који су из Сребренице тада изашли и послије погинули у Санском Мосту у јесен 1995. године', навео је Велимировић. Према његовим ријечима, огроман простор за манипулације давали су подаци о броју становника сребреничке енклаве којих је било 35.000, али на самом том документу је препорука да се међународној заједници треба говорити да ту живи 45 000 људи. 'Подаци о броју људи у колонама од 10.000 до 15.000 или о броју људи на некој ливади између 1.500 и 4.000 такође су отварали огроман простор за манипулисање', нагласио је Велимировић додајући да на тај начин постаје разумљив утисак међународне јавности о наводно страдалих 8.000 дјечака или цивила. Он сматра да је у причи о Сребреници све могуће. 'Могуће је да су се скупљали лешеви са терена и да су представљани као лешеви из јула 1995. године', нагласио је Велимировић." А у истом чланку, члан Оперативног тима за тражење несталих РС Слободан Шкрба рекао је да „постоје докази о бројним малверзацијама жртвама из Сребренице и да те податке имају и хашки истражиоци, али да о њима не говоре".

Можда Шкрба мисли, између осталог, на скандал са спаљивањем око 1000 личних докумената и посмртних остатака људи који се воде као сребреничке жртве, о чему је писао сарајевски Дневни аваз („Удружења Сребреничана: Тужба против ICTY због спаљивања доказа", 20.07.2009.). Према чланку, „сви уништени предмети, њих око 1.000, пронађени су у масовним гробницама које су ископаване непосредно након рата, а ископавања су рађена под надзором представника Хашког тужилаштва". О овоме се сазнало „након што је Одбрана Вујадина Поповића, бившег шефа безбједности Дринског корпуса Војске Републике Српске, затражила поновно отварање свог доказног поступка... Аргумент за овај захтјев била им је тврдња да су дошли до информација о уништавању доказних предмета пронађених у масовним гробницама на подручју Сребренице, који су, тврде, током поступка уведени у судске списе."

Дакле, можда г. Шкрба мисли на ово, а можда на сијасет других појединости које целу „званичну верзију" доводе у питање, а којих има довољно да испуне не само странице овог броја већ тома који би се по дужини могао равнати са „Ратом и миром". Не објашњава ли све ово журбу људи који су очигледно решили да, пошто су то урадили материјално, сада и морално ликвидирају Србију као државу и Србе као народ? Док не изађу још неки извештаји, попут извештаја Срне од 16. 03. 2010:
„У манипулацији са идентитетима и бројем убијених Бошњака у Сребреници, у јулу 1995. године, користе се разне технике - од двоструких рођендана до двоструких дана смрти?! Срна је добила увид у део случајева који показују да су нека лица проглашена за нестала или убијена у Сребреници, а заправо су жива. Адмира Сејдић, рођена 1. јануара 1972. у Скеланима код Сребренице, која је наводно нестала 12. јула 1995. године на путу од Сребренице ка Тузли живи данас у Ариљу као Славица Стефановић!..." („Злоупотреба броја жртава у Сребреници"). И тако даље...

Шта чинити? Укратко: посреди је покушај још једног атентата - овог пута атентата на истину, на морални темељ свих нас. Аргументи су изнети. На њих није одговорено - јер одговора очигледно нема. Само тупа решеност да се изврши задатак, иза утврђених зидина више десетине медијских и институционалних бастиља које су у Србији изникле у последњих десет година. Остаје нам сада да, ако дође до гласања о резолуцији о Сребреници која би била штетна по садашњост и будућност српске државе и народа, урадимо једино што нам у овом тренутку преостаје: да лично покажемо колико нас има који нисмо спремни да овај злочин прихватимо, и да подвучемо црту преко које се више не може прећи.