Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији од 1898. до 1899.

Дипломатске ноте -крвава сведочанства

Председник српске краљевске владе др Владан Ђорђевић, посланик Србије у Цариграду Стојан Новаковић и турски министар иностраних послова, Тефик-паша, настојали су крајем 19 века да спрече бројна насиља Арнаута над нашим становништвом у граничним подручјима са Турском у Старој Србији. У намери да европској јавности представи трагичне прилике Јован Ристић, министар иностраних послова одлучио је да за руску владу што пре сачини „исцрни елаборат "

Подстакнути громогласним тврдњама неких заговорника, односно политичара, аналитичара, политиколога, да је косметски проблем настао тек појавом Слободана Милошевића на српској историјској сцени и погубном политиком коју је водио, у наредних неколико бројева биће објављени најзанимљивији делови дипломатске преписке из 1898. године - немом сведочанству о тадашњем страдању српског народа на Косову и Метохији, који оповргавају такве констатације. Дело„Преписка о арбанским насиљима у Старој Србији од 1898. до 1899." угледало је светлост дана , пре стотину година. Београдско Издавачко предузеће „Никола Пашић", једино се потрудило пре више од деценију, репринтом издања, да нам ова књига буде доступна. Ову преписку објављујемо у знак сећања на Љиљану Танић, великог прегаоца и родољуба, која нажалост није више међу нама, уз дужно поштовање за све што је несебично чинила за свој род, борећи се до последњег даха и да сачува књижару„Никола Пашић", драгоцени кутак и стециште свих слободоумих личности српске престонице.

Поговор је написао 1998. године др Ђорђе Борозан. „Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији од 1898. до 1899. године створена је на основу међусобне размене дипломатских писама и нота, којима су тадашњи председник српске краљевске владе др Владан Ђорђевић, посланик Краљивине Србије у Цариграду Стојан Новаковић и турски министар иностраних послова, (дела) Тефик-паша, настојали да обуздају, спрече бројна насиља Арнаута, односно Албанаца над хришћанским становништвом у ивичним подручјима српско-турске границе у ондашњој Старој Србији.

Борозан указује да је преписка , на француским и српском језику, прилично уверљиво представила, одсликала , тада по српско живље- трагично стање.Приказан, описан терор Арбанаса, зулуми, отмице, погроми и бешчашћа на самом крају 19 века указује на само један сегмент жестоке и необуздане репресије Арбанаса, која је интензивирана у време стврарања Прве призренске лиге 1878. године.

Прва „бела књига" о арнаутским насиљима

- Околност да се појави ова својеврсна - прва „ бела књига" о арнаутским насиљима над хришћанским становништвом у Старој Србији везује се за настанак нове такозване Пећке лиге после ираде (уредбе) султана Абдул Хамида Другог 1896. и грчко-турског рата 1897. године.Наиме, пораз Грчке у рату са Турском 1897. охрабрио је охоле и добро наоружане арбанске добровољце.Они су новонасталу ситуацију у Косовском вилајету настојали да искористе као добру прилику да појачају терор и зулуме према православном живљу.Одметничком, качачком акцијом настојали су да по сваку цену присиле Србе на исељавање и тиме демографски ојачају своје политичке захтеве за аутономијом на читавој територији „Арнаутлука" којег су чинили , према концептима лиге у Призрену, косовски, битољски, скадарски и јањински вилајет.Суочена са невољама свог становништва у суседству, Влада Краљевне Србије је од првог продора српске војске до Грачанице на Косову , преко јужног Поморавља и топличког краја ( у јануару 1878.), настојала дипломатским путем да заштити своје сународнике у још неослобођеним јужним крајевима.Тиме се Влада Краљевине Србије припремала да просторе Косова и Метохије и рашке области као духовно-политичку, националну и историјску баштину , поврати и прикључи сопственој државној територији.Како су одлуком Берлинског конгреса, којим је Србија стекла пуну назависност, поменути простори остали Турској у тзв. Косовском вилајету, дипломатско-политичка акција Краљевине Србије отпочела је упознавањем европске јавности са правим стањем , тешкоћама, и невољама хришћана у овом делу Турске.Тамо су досељеници са територија припојених Србији (нарочито топличког и врањског округа) такозвани мухаџири створили несносно стање за Србе на Косову и Метохији и Рашкој области- написао је, између осталог, у свом поговору др Ђорђе Борозан.

Историја се, очигледно понавља, или боље рећи, наставља, јер сценарио упознавања светских сила са тешким приликама и злостављањима које је у 19 веку трпео српски народ, и данас је- исти.

За руску владу„ документа о погрому"

Како указује др Борозан, у намери да европској јавности представи трагичне прилике на поменутим територијама , Јован Ристић, тадашњи министар иностраних послова Србије, одлучио је да се за руску владу што пре сачини „исцрпни елаборат о територији Старе Србије" и на предлог Матије Бана, тај посао поверио је врло образованом , озбиљном и одговорном раднику Ђорђу Поповићу-Даничару. Поповић је педантним одабиром грађе из архива тадашњег Министарства иностраних дела, уз много историјских, географских, етнографских, филолошких података и чињеница, направио драгоцену збирку сазнања чије је публиковање у новинама „Стара Србија" покренуло расправу у „Српским новинама" и у великој мери, привукло пажњу јавног мњења, нарочито у околним државама.На тај начин Србија је документовано бранила своје право на Стару Србију, односно на територију Косовског вилијета, који је тада представљао крајњу западну границу турског царства на балканским просторима.

Главни задатак владе- заштита свог народа

Од 1885. године, када српска Краљевска влада почиње организовану национално-политичку акцију у том делу Турске , на основу упутстава за одржање утицаја српске државе на територији Старе Србије, поставила је Стојана Новаковића за посланика Краљевине Србије у Цариграду 1886. У исто време влада ради озбиљно на отварању конзулата у Скопљу и Приштини. Заштита угроженог српског народа представљала је прворазредни задатак који су тада са успехом водили Стојан Новаковић, Ђорђе Поповић-Даничар, Петар Манојловић и Бранислав Нушић.Документација, нема сведочанства, извештаји садрже на стотине поруке, жалбе, молбе и вести о трагичним страдањима, погрому над српским становништвом које вапи за заштитом од несносних албанских злочина.На основу тих података српска влада располагала је мноштвом чињеница о арбанашким злочинима услед којих је у периоду од 1889. до 1899. са поменутих простора нестало преко 60.000 Срба. Покушаји српске владе да заинтересују велике силе , нажалост, нису наилазили на разумевање дипломатских и политичких кругова светских, европских моћних држaва, чије активности нису ишле даље од прагматичног понављања потребе да султан реформама у духу танзиматског законодавства поправи положај хришћана у Турској.

Султанова власт- насиљем помагана

Заслугом Портине политичке акције , која је на својој територији подстрекивала међусобна разрачунавања, стварана је срачунато зла крв на Косову између српског становништва и албанских племена

Како је у реформама ондашњи феудални политички слој видео промену свог друштвеног положаја и настојао по сваку цену да одбрани интегритет османлијске империје прихватањем идеологије панисламизма, Арбанаси су од времена владавине Абдул Хамида Другог постали главни поборници одбране турске власти у европском делу царства.

Султан Абдул, наиме, помоћу „албанског феудализма" испунио је сопствену владавину својеврсним насиљима, терором, незаконитошћу.Управо, уз њихову помоћ одбрана територијалног интегритета теократске Турске засновала се на верској, а не националној кохезији.И док су Срби своју препознатљивост настојали да очувају у духу раније, старе културно-историјско-просветне традиције, за разлику од њих, Арнаути-муслимани су путем политичких привилегија у власти, под видом очувања царства, политиком насиља, притисака биолошки истискивали хришћанско српско становништво и управо на територији Косовског вилајета починили бројна насиља, којима се, наравно у великој мери мењала демографска слика поменутог простора.

Снажни зид према хришћанским државама

Према констатацији тадашњих аустријских конзула:„Заслугом Портине политичке акције , која је подстрекивала међусобна разрачунавања, на својој територији стварана је зла крв на Косову између српског становништва и албанских племена".Суштина арбанашког терора састојала се у противљењу било каквом изједначавању друштвеног положаја муслимана са хришћанима.

У томе је предњачио пећки првак Хаџи Зека који се 1896. године вратио из Цариграда као султанов повереник , обасут признањима, и као моћан повереник Порте са својим Арбанасима отпочео пропаганду за одбрану „Арнаутлука" као дела царства који се претварао у снажни зид ислама према хришћанским државама -Србији, Црној Гори, Грчкој, Бугарској.Стварајући изнова Лигу која би територијално и етнички на нивоу аутономије била део османлијског царства, Мула Зека и бројни арбанаски утицајни људи тога времена, у договору са Портом , али и мимо ње, учинили су простор Косовског вилајета неподношљивим за живот хришћана.

Председник српске краљевске Владе и министар иностраних послова др Владан Ђорђевић, полазећи од таквог стања,обратио се 15. априла 1898. године писмом Стојану Новаковићу, нашем посланику у Цариграду , упозоравајући га да је у последње време , просто засут, цитирамо:„ множином података о разним насиљима арбанаским, чије последице озбиљно прете да доведу до расељења и уништења нашег племена у тим покрајинама Турске".Министар иностраних дела др Ђорђевић, још напомиње да се добри односи Краљевине Србије са Турском приличној мери нарушавају.Поготово, због сукоба на граници што „узрокује потребу да бегунце треба похватати и у злочинствима предухитрити".

Тефик-паша глув за српска страдања

Преписка даље потврђује веродостојно да се посланик Стојан Новаковић обраћао због тога од 14. до 26. маја 1898. године у више наврата Тефик-паши, министру иностраних послова Турске, нотама у којима су описана бројна албанска насиља и зверства „управљена искључиво против хришћанског становништва српске народности , и изгледа да им је сврха да наш народ истребе из тих крајева".

Новаковић је такође, наглашавао , сигнализирао да „Краљевска влада не сме и не може бити равнодушна"и сматрајући да јој је дужност да се „ избегну заплети ", тражила је да се зајемчи „ свима поданицима Његовог Царског Величанства Султана правда у безбедност"
У представкама које је упорно подносио Новаковић приказује се стање узрујаности које резултира сукобима , жртвама и на једној и на другој страни .Он даље, констатује да је током „ прошлога лета и зиме у санџацима, Приштевском, Ново-Пазарском, Пећком и Призренском , било више од 400 злочина као што су убиства, паљевине, пожари, разбојништва, скрнављења православних хранова, цркава, силовања, отмица, пљачки, крађа" те стога је предложио да се под хитно оформи комисија која би извршила увид и починиоце, кривце предала правосудним органима. Такоће је ставио до знања да треба да се именују енергични, поштени чиновници, који би натерали Арбанасе да се покоравају законима и поштују животе и имовину хришћанског српског становништва.Према подацима Стојана Новаковића, турска влада је избегавала да среди, нормализује стање у овом вилајету.А све, наводно предузете мере, остајале су без „ икаквог дејства".Због свега тогa бићe прилично занимљив садржај дипломатских нота у којима су изнети бројни подаци, дешавања. Али, и политички разлози и потези обеју страна.

Несрећни сплет околности, или нешто друго?

Српска влада била је уверена да околности у тадашњој европској дипломатско-политичкој јавности, пред сазивање прве конференције у Хагу о миру и разоружању 1899.године треба искористити као згодну прилику за презентовање албанског насиља која чине неодрживим стање на српско-турској и црногорско-турској граници.У тој намери и са тим задатком настала је ова књига, драгоцена преписка , са циљем да председник српске Краљевске владе представи на Оснивачкој конференцији у Хагу, где је српска делегација , међу 26 држава била једна од учесница.

На сесијама одржаним од маја до јула 1899. међу тада усвојеним документима свакако је најзначајнији онај о установљењу међународног арбитражног суда.У одсуству тада болесног председника владе др Владан Ђорђевића, Краљевину Србију на поменутој конференцији представљао је посланик у Лондону и заступник у том својству за Холандију Чедомиљ Мијатовић.

Прилика да се ова књига о службеној преписци са Цариградом која је обављена у временском размаку од 1898. до 1899. предочи учесницима Хашке конференције , на жалост, пропуштена је, због захтева краља Александра Обреновића да се сачека док се др Ђорђевић, председник владе не опорави.Које су околности, поред поменуте, утицале да вредно дело, које је приредило и штампало Министарство иностраних дела, не дође у руке европске дипломатско-политичке јавности може бити само разлог наших нагађања, или евентуално, историјских истраживања.Суштина је, ипак, у томе да књига о арбанаским насиљима у Старој Србији ни тада, нити икада касније, није представљена.Тиме је, наравно, пропуштена драгоцена прилика да се у материјалима прве Хашке конференције нађе, до данас готово непознат, а изузетно значајан акт о злочинима и терору који су предмет Хашког трибунала.Данас , више од стотину година касније, опет смо ту, у политичкој реалности која у многоме подсећа на ондашње прилике, упркос другачијој међународној политичкој ситуацији.

Овековечена зверства Албанаца

„Учините корак ка Порти, а ако устреба , и код самог Султана, тражите да се мерама од стварног дејства прекину злочиначки изгреди једног необузданог племена према нашим сународницима" пише др Ђорђевић , председник српске владе посланику Новаковићу у Цариград

Пласираћемо најинтересантније делове из , како многи историчари тврде, „прве беле књиге " о страдању српског народа на Косову и Метохији и зверствима која су у 19 веку чинили Албанци. Да подсетимо, дело „Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији од 1898. до 1899" штампано је 1899. године на француском и српском језику о трошку и на иницијативу тадашњег Министарства иностраних дела. Циљ је био да се тај вредни документ што пре нађе на столу светских моћника , а у нади да се спасу Срби.

Вредна поштовања јесте чињеница да је 1998. године београдско Издавачко предузеће „Никола Пашић" поновило штампање књиге, у неколико хиљада примерака ,и тако се потрудило да аутентична преписка буде, колико толико, доступна јавности.

Сусрешћете се са дипломатским писмима, нотама и одговорима , које су својевремено, штитећи интересе угњетеног нашег становништва у ондашњој Старој Србији од злочина Албанаца, потпомогнутих лицемерним „затварањем очију" царске Турске, упућивали др Владан Ђорђевић, председник Српске Краљевске владе и Стојан Новаковић, посланик српске краљевине у Цариграду, турским дипломатама, њиховом министру спољних послова Тефик-паши и Порти.

Оправдан страх председника Краљевске владе

Др Владан Ђорђевић 15 априла 1898. из Београда пише Стојану Новаковићу у Цариграду.„ О насиљима које врше Арбанаси муслимани над становништвом наше вере и народности у Косовском вилајету има у архиви повереног Вам Посланства исувише извештаја , како из ранијег, тако и из скорашњег времена.За ових последњих неколико месеци нови извештаји просто ме засипају множином података о насиљима арбанаским , чије последице прете да доведу до расељења и уништења нашег племена у тим покрајинама Турске. У прилогу Вам шаљем четири таква извештаја из којих можете најлакше стећи уверење о истинитости.

Према таквом стању ствари ја не могу равнодушан остајати, а да вас не умолим , да учините корак ка Порти,а ако устреба, и код самог Султана, и да тражите да се мерама од стварног дејства прекину ови злочиначки изгреди једног необузданог племена према нашим сународницима, који без поговора предстаљају у поменутим крајевима елемент реда и мира".

Порука је коју је упутио др Ђорђевић, уз напомену да солидни односи Србије у турске царевине налажу да се скрене пажња Високој Порти на лоше стање, које је у првом реду, штетно по саму Турску и уједно доводи Србију и њену владу у мучан положај због непрестаних нереда и сукоба на граници .Све то, напомиње Ђорђевић Србији наноси огромну штету због жртава „ утолико што и обзири просте човечности налажу нашим пограничним властима , да бегунце наше прихвате и на помоћи им буду".

Тефик-пашина ћутња

Након непуних месец дана стиже одговор од Новаковића, др Владану Ђорђевићу.
„Јуче је довршена и Тефик-паши у руке предана наша нота о арбанаским насиљима по Старој Србији.Препис те ноте , чији Вам је текст већ познат, шаљем Вам данас.У прилозима изложен је известан број тежих случајева, изабраних из множине података који су достављени Краљевском Посланству.Унесено је у њих оно што је најзначајније и најпротивније реду једне организоване Државе.Наш списак набраја равно 91 случај такве природе , од преко 400 нама пријављених насиља.Тефик-паша је , по читању ноте , одговорио нашем драгоману , да не може ништа казати пре него што се споразуме с надлежним министрима , којима ће жалбу и тражење наше одмах саопштити"

Следи и дипломатска нота коју је Стојан Новаковић ,посланик Србије у Цариграду 14. маја 1898. упутио Тефик-паши, министру иностраних дела Турске.

„Господине Министре, у току последње четири године Краљевска Влада била је више пута приморана скренути пажњу Царској Влади на нереде , невероватна и безбројна насиља, која непрестано чини непокорно и недисциплиновано арбанаско становништво, како на српско-турској граници, тако и у пограничним санџацима.Ови злочини и напади управљени су искључиво против хришћанског становништва српске народности, и изгледа да им је сврха, да наш народ истребе из тих крајева.

Необуздана мржња и фанатизам

Незгоде које су последица овог злог стања и тешкоћа - Царска Влада зна за њих -с којима се краљевске власти боре, да би очувале ред и мир на граници и у земљи, тако су велике да Краљева Влада не може остати равнодушна и сматра да јој је права дужност да се постара да се избегну заплети, који морају произићи , ако се не похита да се енергичним и истинским озбиљним мерама, и наће брзог лека томе стању".
Написао је, измећу осталог,Новаковић, напомињући да Србија признаје добру вољу Турске да зајемчи свим султановим поданицима правду и безбедност. Међутим, он указује да, иако је царска влада формално налазила за потребно да нареди да се предузму одређене мере према починиоцима , да се пронађу и казне, остале су без икаквог дејства и никад нису извршене:„Царски погранични комесар пуковник Алибеј, о томе се могао и сам уверити прошле јесени у Приштини, где је био да прегледа и провери шта је учињено по захтевима Краљевских власти услед догађаја на граници".

Новаковић, увиђајући сву тежину положаја српског живља у Косовском вилајету и могућност да се ситуaција погорша образлаже шта је све у позадини:„Откако су се арбанаски добровољци, по свршеном рату са Грчком, вратили кућама, нереди, убиства, паљевине и сваковрсна насиља толико су узела маха , да је узрујаност захватила сву околину, прешла нашу границу, на којој су се , ваше Превасходство се добро опомиње - свакодневни крвави сукоби низали једни за другим, један од другог озбиљнији, доносећи многе жртве. Иследна комисија одређена од обе владе констатовала је , што се види из протокола састављеног у Врању, августа 1897. године, да су сукоби били изазвани нападима Арбанаса, који су прелазили на српско земљиште и мучки убијали наше жандарме. Власти у Србији казнили су по заслузи виновнике и одбиле их од граница наше Краљевине".

У овој дипломатској ноти упућеној министру спољних послова Турске стоји да албански злочини не јењавају, напротив , и да на њихову адресу свакодневnо стижу извештаји да српско становништво у пограничним санџацима и даље изложено нападима и „нечувеним свирепостима".Он то и аргументује:„Арбанаси добро наoружани и потпуно сигурни да неће бити кажњени дали су потпуну слободу својим свирепим нагонима, пошто њиховим фанатизму и необузданој мржњи ништа не стоји на путу.Злочини и пљачке дешавају се свакодневно, а кривци не само да нису кажњени, већ их власти и не гоне.Број прогнаних Срба , који прелазе нашу границу да би животе спасили, огроман је и расте из дана у дан".

Приредила Биљана Живковић

Други део на страни