«Храм Христа Спасa је грађен пред мојим очима»
Беседа са кнезом Владимиром Голициним

Кнежевски род Голициних је једна од најстаријих племићких лоза у Русији и постоји већ скоро 600 година. Представници те лозе су били министри, амбасадори, губернатори, челници племства, научници, музичари, писци, мецене  и колекционари… Октобарски преврат их је расејао по разним земљама и континантима, али где год да су живели, Голицини су настављали да служе Отаџбини и Цркви, Богу и људима.

38 година је настојатељ Знаменског синодског храма у Њу Јорку- кнез Владимир Кирилович Голицин. Саборни – један од два храма,који се налази у здању Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве, у иточном делу Менхетна на углу Паркa Авенија и  93-е улице. На његовој фасади је постављена меморијална плоча – «Меморијал Семененко». За пола века,колико се овде налази  Архијерејски Синод РПЦЗ, ово здање је постало значајан део руске културе у Њу Јорку. 

– Владимире Кириловичу, 38 година сте настојатељ Знаменског саборног храма. Шта је у том здању сачињено вашим рукама?

– Првобитно здање је изграђено као стамбена зграда и припадало је једном од богатијих људи Њу Јорка, финансијеру Џорџу Бејкеру-млађем, а после његове смрти-његовој супрузи Едит Бејкер. Кaда је 1958. године здање специјално за Архијерејски Синод оставио као задужбину велики финансијер руског порекла, добротвор Сергеј Јаковљевич Семененко, из обичне куће у 77-ој улици је овде пресељена Синодска канцеларија и првојерарх РПЦЗ Митрополит Анастасиј (Грибановски). Мени је тада било тек 18 година. Правили смо рамове за иконе, уводили струју, правили вешалице за архијерејске  одежде, а често и припремали трпезу за  митрополита Анастасија и његове госте.

Самом здању је такође била потребна реконструкција: некадашња балска дворана је постала саборни храм иконе Богородице «Знамење», главна трпезарија је преуређена у храм преподобног Сергеја Радоњешког и ту се сада свакодневно одржавају богослужења. У салону некадашњих домаћина је намештена канцеларија Синода и ту се сада одржавањеу заседања Архијерејског Синода.

– Здање Синода – то је и резиденција првојерарха Руске Православне Заграничне Цркве. Ви сте, Владимире Кириловичу, познавали и служили код свих првојерарха. Кажите нам по чему памтите сваког од њих?

– Митрополит Анастасиј је био интелигентан, спокојан човек свестраних интересовања. Догађало се да се код мене распитивао о банкарским пословима и о у то време, већ актуелним - компјутерима. Он је увек имао милион питања!

Често се сећам једног од важних момената у животу наше породице. Када сам се венчао са својом супругом Татјаном Владимировном, владика Анастасиј нас је позвао код себе и благословио иконама које ми са посебним поштовањем чувамо до данашњих дана.

После блаженог упокојења митрополита Анастасија, архијереји дуго нису могли да изаберу главу Цркве између два предложена кандидата: архиепископа Јована Шангајског, данас прослављаног као светог, и архиепископа Никона (Рклицког). И тада је владика Јован на место првојерарха предложио најмлађег међу архијерејима – архиепископа Филарета (Вазнесењског), викарног епископа Аустралијске епархије.

Митрополит Филарет је био строги аскета, али се при томе интересовао за проблеме младих, сам је радио са младима, много је помагао руској школи при Синоду. Владика Филарет је веома много волео музику и био талентовани црквени композитор.

Митрополита Виталија такође памтимо као строгог монаха, који је волео да у храму буде лепо, са укусом уређено, а у олтару није трпео неред. 

Митрополита Лавра сам познавао још као  архимандрита. Он је често долазио код нас у кућу; моји синови Кирил и Григориј су га послуживали и пратили на путовањима по  храмовима. Неретко  је владика Лавр остајао код нас да би се одморио. Сматрали смо га чланом своје породице , много волели и његова смрт је за нас била тежак лични губитак.

– Владимире Кириловичу,  како се ваша породица нашла у иностранству?

– Моји преци са очеве и мајчине стране су из Русије отпутовали за Југославију 1920. године. Тамо је мама, Марина фон Енден, ишла у гимназију и упознала мог оца.

Родио сам се у Београду 1942 године, а крајем те године смо као избеглице отишли у Немачку. Мама је завршила Оксфордски универзитет, знала је седам језика. Немци су захтевали да она ради као преводилац у суду, да преводи пресуде ратницима, што значи смртне пресуде. После тако страшног искуства, мама је касније категорично одбила било шта да преводи, а пошто су у Америци били потребни преводиоци, она је имала све шансе да тамо нађе добро плаћен посао.

За време рата смо кроз Берлин бежали у америчку окупациону зону и стигли до Минхена. Живели смо у логорима.

 1951. године смо допутовали у Њу Јорк и настанили се у Бруклину. Живели смо бедно, али је мама ипак успела да ме упише у добру школу како бих добијао пуну стипендију. Сваке године сам полагао испите и потврђивао право на стипендију.

По завршетку школе, истовремено су ме два универзитета позвала на студије као њиховог стипендисту: био сам добар фудбалер, а играчи су у образовним установама увек на цени.Проблем је био у томе што нисам имао новца ни за пут. И  1960. године у 18-ој години сам почео да радим у Bank of New York и истовремено студирао дописним путем. У почетку сам радио као благајник, а после шест месеци ме је моја шефица препоручила на своје место. На  послу ми се окупило добро руско одељење, а једна од сарадница је била и моја будућа супруга Татјана Владимировна Казимирова. 1963. године смо се венчали.

– Како се даље развијала ваша каријера у области банкарства?

– Радио сам у међународном сектору Bank of New York. У почетку сам се бавио питањима финансирања сировина у Америци: злата, серебра, памука; сарађивао сам са банкама у Италији, Грчкој, на Малти. Деведесетих година сам управљао Источноевропским сектором и активно освајао за нас нове територије: Румунију, Мађарску, Бугарску, Пољску, Источну Немачку. То је било веома интересантно време и у бившим социјалистичким земљама  сам до сада сачувао пријатељства.

Убрзо смо почели сарадњу са Русијом и бившим совјетским републикама. У Ашхабаду, Алма-Ати, Јеревану, Тбилисију, и другим престоницама држава ЗНД смо помагали банкама да изађу на међународно тржиште.

Често људи нису могли да схвате зашто ја волим да путујем у тако удаљена места где се догађало да нема горива за авион и не може на време да се полети. Али то је било интересантно, плодно време, време историјских промена. Можда је то најуспешнији, најефективнији, најпријатнији период моје каријере  уз нјавише стеченог искуства.

– Сумирајући утиска са ваших путовања у историјску отаџбину, кажите, да ли је то та Русија о којој сте слушали од својих родитеља? Да ли је то та отаџбина у коју су они хтели да се врате?

– Када сам први пут допутовао у Русију 1990. године, чудно и страшно је било видети да је већина храмова разрушена или преуређена у гараже, складишта. При сваком новом доласку сам почео примећивати да гараже постепено излазе из храмова, почели су да се обнављају манастири.

За време једног боравка у Москви, живео сам у хотелу «Балчуг», и пред мојим очима се уздизао Храм Христа Спаса. Људи су радили и ноћу, и свакодневно је храм растао за још неколико метара. Тешко је утиске исказати речима.

Већ тада су у црквеном животу биле приметне огромне промене. Обично смо ишли на  вечерњу службу и литургију у један мали храм у центру Москве. И тамо се нису молиле само старице, него и млади људи при чему је било довољно много мушкараца.

 Ваш одлазак у пензију се практично подударио са обнављањем канонског јединства Руске Заграничне Цркве и Цркве у Отаџбини. Сада ви много више времена проводите у храму. 6 фебруара по благослову Светог Патријарха Кирила у Знаменски саборни храм је донета свештена глава васељенског учитеља и великог светитеља Јована Златоустог, која се чува у московском Храму Христа Спаса. У синодском саборном храму је светиња била изложена на поклоњење верујућих.

– То је веома важан догађај и посебан моменат у црквеном животу руског расејања. И то је постало могуће захваљујући томе што смо ми сада јединствени, заједно се молимо, заједно приступамо светим тајнама.

Ношење  иконе на поклоњење у земље где живе Руси свих таласа емиграције, а такође и они који раде или студирају у иностранству је веома важно за све нас православне. Такође је важно и то што сада многобројни верујући који долазе у Њу Јорк , могу, не осврћући се и без страха да ће бити подвргнути осудама да се поклоне светињама које се чувају у нашем  Знаменском синодском храму. Светињама, које су се за верујуће Русе чиниле изгубљеним.После много година, поново су их пронашли… преко океана.

Наша највећа светиња је –  чудотворна икона «Знамење» Курско-Корена. Пошто је икона већи део времена на путу по епархијама руског расејања по целом свету, њу замењује препис, који је урадио познати иконописац из Свето-Троицког манастира у Џорџданвилу архимандрит Кипријан (Пижов), ког су назвали – «иконописцем целог расејања».

У храму је изложен и у Русији направљен ковчег са десницом преподобне мученице велике кнегиње Јелисавете и честице моштију монахиње Варваре. То је прва светиња расејања која је 2006. године, још пре уједињења била ради поклоњења ношена  по Русији у пратњи епископа Женевског Михаила (Донскова).

За прослављање светих  1978. године, архимандрит Кипријан је иконописао иконе блажене Ксеније Петербуршке (њене копије се деле по целом свету) и праведног Јована Кронштатског. Уз икону се чува и риза светитеља.

Од самог оснивања храма, још пре прослављања царске породице, у нашем храму је био почасни царски свети угао – икона светитеља Николаја у ормарићу са сликама светих– покровитеља чланова царске породице, а овде је и – део мантије императора-страстотерпца, у којој је он био у време крунисања.

Хтео бих посебно да кажем о једној савременој икони, коју је храму даровала делегација из Курска. То је икона Богородице Курско-Корена са епизодама из историје свете слике. По Божијем промислу, на једном од фрагмената у десном углу је насликан брод, који плови од солитера ка храмовима са руским куполама, а на броду је свештеник са Курско-Кореном иконом. Тако је иконописац бојама пренео своју наду да ће се светиња вратити у отаџбину. Та икона нам је дарована још пре успостављања канонског јединства када о преносу свете иконе у Русију нико није могао размишљати. То што је иконописац насликао, десило се веома брзо гледано историјским мерилима. То још једном доказује да је Богу све могуће: у лето прошле године чудотворна икона је ношена на поклоњење у Москву и Курск где су је дочекале стотине хиљада верујућих.

Са Владимиром Голициним разговарала Татјана Веселкина (Њу Јорк)

http://www.pravoslavie.ru/guest/34225.htm