„Пенали" светских поверилаца

по грбачи грађана Србије

Пише: Иван Нинић

Недавно су повериоци из Светске банке, без имало околишења, указали на неспособност и неефикасност владајућег режима у Србији, и претећим тоном наговестили строге економске санкције те финансијске институције према нашој држави. Међутим, то као да никога из извршне власти није забринуло, нити се било ко осетио прозваним.

Ако је веровати најави Сајмона Греја, шефа Канцеларије Светске банке у Београду, осим 200 милиона долара за подршку буџету, ова институција током 2010. године Србији неће одобрити ниједан инвестициони зајам. И не само то, Греј указуће да ће Светска банка размотрити да ли ће Србији смањити већ одобрена, а неискоришћена средства зајмова или ће их у целости дати другим државама! Пема Грејовим речима, Србија треба да започне са повлачењем и коришћењем раније одобрених зајмова, а не да се Светској банци обраћа захтевима за нове зајмове.[1]

У том смислу најављено је да ће у априлу месецу Џејн Армитиџ, директорка Светске банке за југоисточну Европу, посетити Србију како би стекла увид у начин трошења новца по одобреним пројектима. Госпођа Армитиџ је непосредно пре Сајмона Греја изразила незадовољство Светске банке по питању спорости коришћења средстава из зајмова те институције, који износе 850 милиона долара, а који се третирају као инвестиције у домаћу инфраструктуру, енергетику и пољопривреду.[2]

Дакле, намеће се питање који су то разлози због којих режим у Србији није способан да адекватно и благовремено утроши новац који позајми и зашто га онда позајмљује, гурајући притом народ и државу у дужничко ропство.

Политиканство режима без икакве „визије"

Разлози праве „политике хаоса" која влада у сфери задуживања наше државе код међународних финансијских институција, можда се на најбољи начин могу сагледати објашњењем Горана Радосављевића, саветник потпредседника Владе Србије Божидара Ђелића (ДС):

„Ми се задужимо на пројектну идеју, а када се новац одобри и урадимо пројекат, испостави се да не може све да иде како се замислило. Због таквог односа, задужујемо се за свашта, а касније се испостави да нам нешто и не треба. Међутим, кључни проблеми су чести избори и промене власти па један министар мисли да је нешто важно и потребно, а онда следећи мисли другачије. Дешава се да нови чак и не зна да постоји одобрени кредит".[3]

За разлику од Ђелићевог саветника, чије речи илуструју тезу да „демократски" режим у Србији нема јасно дефинисане стратешке циљеве економског развоја и инвестиционог улагања, „стручњаци" из странке Г17 плус, за нијансу другачије дефинишу ову проблематику: „Тачно је да у претходном периоду нисмо користили сва средства која су нам била на располагању, зато што немамо довољан потенцијал кадрова ни на локалном, а ни на централном нивоу", каже Верица Калановић (Г17 плус), министарка за НИП.[4]

Дакле, министарка Калановић на један индиректан начин потврђује чињеницу да актуелни режим кадровски није способан да се „носи" с реализацијом пројеката који се финансирају новцем из кредита. Упркос томе, министарка Калановић не даје објашњења шта у извршној и локалној власти раде силни „експерти" из странке Г17 плус, зашто режим „паушално" задужује државу, и на крају крајева, ко сноси одговорност за такву, непромишљену политику!

Уколико се ова проблематика посматра на практичан начин, онда је најбоље цитирати изјаву Сајмона Греја, првог човека Светске банке у Београду. Греј каже да Србија „годишње искористи тек 10 одсто расположивих средстава", тј. кредитних позајмица које су уговорене и одобрене од стране Светске банке: „То практично значи да пројекти који се обично завршавају за четири године, овде трају двоструко дуже", оцењује Греј.[5]

Како би поткрепила своје тврдње о неспособности актуелног, „демократског" режима у Србији да ефикасно управља финансирањем уговорених и одобрених пројеката, Светска банка користи један од репрезентативних примера. Реч је о пројекту обнове система за наводњавање и одводњавање, а за шта се наша држава код Светске банке 2005. године, задужила са чак 17,7 милиона евра! Од ове кредитне суме, до јануара 2010. године, повучено је свега 4 милиона евра, док од новијег дела кредита који износи 36,8 милиона евра, није повучен ни један једини евро.[6]  

Плаћа ли држава „пенале" због неповлачења средстава или не?

Оно што је свакако највише забрињавајуће, када се говори о неефикасном коришћењу кредита, које су српске власти задужиле код Светске банке, јесте дилема да ли грађани Србије и држава Србија има додатни „трошак" због тога. Другим речима, намеће се оправдано питање да ли се из државног буџета плаћају тзв. „казнени пенали" због неповлачења (некоришћења) уговорених и ратификованих кредитних средстава! Одговор на ово питање, аутор је покушао да сазна у надлежном Министарству финансија.  До каквих података је дошао?

На питање да ли је држава протеклих девет година плаћала казнене пенале Светској банци или било којој другој међународној финансијској институцији, у Министарству финансија тако нешто негирају: „У уговорима о кредитима које држава закључује није предвиђено плаћање пенала и казни за уговорена, а неповучена средства, тако да вероватно таквих плаћања није било. Таквих плаћања свакако није било у 2009. години", наводи се у званичном одговору који је аутор добио од Министарства финансија.[7] У истом одговору објашњавају и то да се „камата плаћа искључиво на средства у коришћењу, а никада на неповучена средства, тако да ни Република Србија не плаћа камату на неповучена средства ни по једном кредиту"!?  И поред чињенице да је аутор Министарству финансија, уз постављена питања, приложио и информацију из медија која потврђује супротно, да Србија ипак плаћа казнене пенале, надлежни у тој институцију су остали при ставу да се пенали не плаћају. 

Према писању листа „Блиц" наша држава је 2004. године од Светске банке добила кредит од 25 милиона евра за Фонд ПИО и то под „повољним" условима. Кредит ће се отплаћивати без икакве камате, са грејс периодом од чак 10 година. Међутим, како ни две године по одобравању овог кредита, ни један једини динар није повучен, наша држава је морала да плати невероватних 75.000 евра казнених пенала.[8] Дакле, у конкретном случају неко лаже! Или је информација „Блица" нетачна, или у Министарству финансија скривају чињеницу да је наша држава Светској банци платила казнене пенале!?  

Како ЕБРД зарађује у Србији...

За разлику од Светске банке, где домаћа јавност не зна да ли и колико годишње плаћамо на име казнених пенала, ситуација са Европском банком за обнову и развој (ЕБРД) знатно је другачија. Пракса ове међународне институције је да у уговоре о закљученим кредитима са корисницима кредита обавезно унесе и клаузулу која се тиче наплате тзв. „провизије" на одобрени, а неискоришћени део кредитних средстава. Ова провизија („commitment fee") коју зајмодавац, односно ЕБРД наплаћује кориснику кредита, обично се креће у распону од 0,25 до 0,5 одсто годишње на салдо неискоришћених кредитних средстава и обрачунава се тромесечно или шестомесечно.[9] А независно од споменуте провизије, зајмопримци плаћају зајмодавцу (ЕБРД) и редовну каматну стопу на одобрени кредит, која је ближе дефинисана уговором.      

У том смислу, с обзиром на то да у Министарству финансија категорички тврде и одговарају да Србија није плаћала пенале међународним финансијским институцијама, између осталог ни ЕБРД, аутор је одговор потражио на другој адреси. Према подацима затраженим и добијеним из Секретаријата за финансије Града Београда[10], произилази да је у периоду од 21. 1. 2002. године, закључно са 21. 1. 2010. године, на име казнених пенала, тзв. „провизије", из градског буџета ЕБРД исплаћено невероватних 2.387.166 евра! Реч је о казненим пеналима због некоришћења кредитних средстава из два зајма које је „демократска" градска власт узела од ЕБРД. То је зајам у износу од 60 милиона евра за инвестиције у реконструкцију градске инфраструктуре[11] и зајам у износу од 69,6 милиона евра, за радове на изградњи моста Чукарица-Нови Београд, преко Саве.[12]

Висока цена нерада градске власти

Из доступне документације произилази да је од 21. фебруара 2002. године градска власт на сваких шест месеци, на рачун ЕБРД уплаћивала казнене пенале који су достизали цифру од око 150.000 евра. Тако је, само по основу првог зајма, закључно са 21. јануаром 2010. године, извршено чак 17 шестомесечних уплата, а што укупно, кад се подвуче црта, износи 1.461.490,47 евра! По основу другог зајма, од 21.7.2006. године, извршено је 8 шестомесечних уплата које су достизале и до 172.000 евра, док збир уплата пенала на други зајам износи 925.675,53 евра! Примера ради, само је 21. јануара 2010. године, по основу казнених пенала за други зајам, ЕБРД је из џепа Београђана узела 93.287,55 евра! Дакле, када се за последњих осам година саберу трошкови исплаћене провизије по основу оба зајма, произилази да је, из буџета Града Београда, плаћено невероватних 2.387.166 евра у корист ЕБРД!!!

Јасно је да су због неспособне и неодговорне градске власти Београђани морали да плате овај астрономски „харач" ЕБРД. А право је питање у шта је све овај новац могао да се уложи? Примера ради, могло је да се купи око 70 једнособних станова у Београду за социјално угрожене категорије становништва или да се саграде 2 дечија обданишта. У најсиромашнијој Белој Паланци, где је просек плате 13.932 динара, од овог новца би око 17.000 људи могло да прими по једну месечну плату. Упркос томе градска власт је показала да јој је милије, да без икаквих пројеката, планова и стратегија уговори зајмове, а затим плати пенале својим повериоцима у ЕБРД, него да новац усмери у побољшање животног стандарда грађана Србије.

Због тога и даље остаје отворено питање: Kолико је држава укупно потрошила новца на плаћање тзв. „пенала" међународним финансијским институцијама од 2001. године до данас!?   

[1] Блиц, 18.1.2009.

[2] Економист, бр.490, 9.10.2009.

[3] Блиц, 27.10.2009.

[4] Танјуг, 18.1.2010.

[5] Б92, 7.10.2009.

[6] Политика, 19.1.2010.

[7] Министарство финансија, бр.4-00-134/2009, 13.1.2010.

[8] Блиц, 18.1.2009.

[9] И.Нинић, Ревизија демократије, СРС, Београд 2009, стр.206.

[10] Секретаријат за финансија Града Београда, бр.031-13/2010, 5.1.2010. и бр.031-119, 23.2.2010.

[11] Уговор бр.4-1036/2001-ИО, 27.8.2001.

[12] Уговор бр.4-1221/06, 19.6.2006.

На овом линку се може скинути комплет књига аутора Ивана Нинића: Ревизија демократије