Зашто је свакодневна вест кретање курса динара у безначајном проценту? Како се десетине милиона евра претварају у неколико динарских пара? Може ли се од рибље чорбе поново добити акваријум? Како да српске породице постану богате? Ево одговора.
Било је то осамдесетих година, када је један потоњи (nota bene сјајан) редитељ музичких спотова, у својству представника струке и колега запослених у телевизији, отишао да избори неке захтеве код генералног директора. Овај му је ноншалантно пошто је исте саслушао, одговорио: ''Знате ли шта ви и ваш програм за мене представљате? Рупу коју треба да попуним између два ТВ Дневника!'', и тако на практичан начин показао шта је заиста важно, а шта није.
Следећи тај педагошки пример, можемо закључити, унаточ гледишту како је важно пратити траг новца (што је најчешће немогуће у условима када се не знају стварни власници предузећа), да је највећи извор сазнања, од културно-вредносних до политичких, пратити ко, о чему, колико и на какав начин говори у медијима. Будући да је у тржишној економији време исто што и новац, а новац наравно све, утрошак телевизијског времена чије се секунде мере троцифреним евро износом, пружа занимљиве увиде. У Србији данас, јединствено у целом свету, сви медији, и електронски као и штампани, свакодневно извештавају о једној теми која се пробија између земљотреса и цунамија, ратова и криза, црне хронике и дипломатије, заузевши своје гарантовано место у headlines - вредности домаће валуте. Чак и када су дневна варирања готово неприметна и потпуно безначајна у процентима, уредници налазе за сходно да нас о тој безначајности известе те тако укажу како безначајност нама, има итекако значаја за некога другог.
Да бисмо разумели шта се и зашто догађа данас, потребно је да се осврнемо у прошлост, најбоље је до самог извора ствари. А тамо, на извору, према опажању Емила Влајкија које је изнео у свом знаменитом делу Антихуманизам - студија о овцама, пастирима и смислу њиховог постојања (1) креће беспоштедни рат, не између људи или народа, већ борба између пастира око људског стада. Много касније, у будућности коју ми живимо, најпаметнији од пастира закључили су како је најучинковитије управљање оно које се не види јер му се не пружа отпор, а да је рат без линије фронта и позадине у којем је нападач невидљив, рат који он сигурно добија. Оно једино што може омогућити преокрет је спознаја о агресору те методологији и циљевима његовог војевања.
Сећам се сцене из филма Пси рата (The dogs of war) Џона Ирвина, у којој се одиграва лондонски састанак наручилаца будућег државног удара у једној афричкој земљи са оним који је предвиђен за улогу новог председника у њој, као и представником плаћеника који оружјем треба да га доведу на власт. Када му је изложено шта се за узврат од њега очекује, Африканац изговара злокобну реченицу ''желим да будем веома богат'', те тако крвљу својих сународника потписује уговор са финансијерима преврата. Стварни агресор на ту ресурсима пребогату али у реалности пресиромашну афричку државу није групица mercenaries, већ огромни капитал који их је унајмио и послао. Трећи рајх је, заправо, био један од последњих покушаја овладавања светом користећи тврду силу споља, дакле само војну моћ. Нови светски поредак данас, кога многи називају и Четвртим рајхом, за исти наум служи се комбинацијом тврде и меких облика моћи који делују изнутра, са перспективом све веће употребе ових других. То је, напросто, много јефтиније и исто толико ефикасније. Купити је много исплативије него ратовати, и то најпре ширу базу - професоре универзитета, угледне интелектуалце, медије, одабране партијске вође... а потом финансирати долазак својих партија на власт уз медијску подршку својих медија и независних интелектуалаца. А када до ''демократских'' промена дође, тада ''демократори'' постају двоструко одговорни. И својим менторима односно пријатељима из земље или иностранства, али и народу од кога су биолошки потекли, који им, по правилу, упућује отровне стреле свога гнева ради неиспуњених обећања и изневерених нада. То је, заправо, ''демократорска'' намена, да они, а не њихови налогодавци буду ти на којима ће се ''сломити кола'' када до лома дође. Њих, као истрошене менаџере, који по начелу benefit-cost доносе мање користи него што коштају, тада замењују нови, често нова лица која обећавају нову политику, на новим принципима, са, за ту прилику створеним новим странкама. Тако се народ замајава са сваким новим изборним циклусом, после ког је у све већој апатији и малодушности, што илуструје све слабији одзив на биралишта и све мањи углед који носиоци функција па и институције државе уживају у друштву. Не видећи бољу будућност у својој држави, млади потпуно рационално и без емоција уписују оне факултете који им могу омогућити каријеру у некој просперитетнијој земљи, док старији, скрхани што им деца одлазе да се најчешће више не врате или што су поред њих али без посла, умиру пре времена, не дочекавши старост њихових родитеља. Политичке расправе о томе ко је, уместо шта је кривац, иду у круг, обогаћене аферама које се непрекидно стварају да би се заборавиле оне пре њих. Политика у буквалном смислу постаје естрада, па се тако једнога дана, често на истој телевизији, одвијају жестоке свађе страначких ривала на положај, док сутрадан у веселој атмосфери певају ''уживо'' и плешу у неком забавном програму. Има ли ту система и неке логике, јер логике и у нелогичном мора бити?
У протеклој, тужној деценији, у Србију је према проценама економиста, на овај или онај начин ушло десетине милијарди долара, неки тврде и читавих седамдесет милијарди. Можемо бити присталица било које политичке странке или концепта у Србији, али се морамо сложити да су три кључна показатеља у каквом је стању њен номинални власник, дакле народ, крајње забрињавајућа. Ти покатељи нису привредни раст, богатство, културни или какви други домети који су такође поражавајући, већ егзактна наука која се зове демографија, наука о становништву, која постоји као и све друго, ради становништва. У Србији се, наиме, много више умире него рађа, тренд унутрашње миграције и емиграције је катастрофалан, а довољно је у пролазу погледати истакнуте умрлице да би се видело у којој животној доби људи умиру. Овде престаје свака политика и свако странчарење. У друштву, као и у природи, важи правило да када постоје повољни услови, живот, биљни и животињски, буја, у супотном одумире. Како то да је становништво Србије у одумирању и поред богомданих географских, па као што видимо и финансијских предуслова? Да ли је проблем у људима који је воде или у томе што она није на добром путу, ма ко да је води? Има ли народни душманин првога реда, своје име? Има, наравно. Његово име је капитал, сконцентрисан у приватним рукама, било да је домаћи или страни.
Да видимо, шта се у економској сфери догађало од 2001. године наовамо. Странке које у континуитету владају Србијом од 5. октобра 2000., чија је једина идеологија тзв. бољи живот (који, nota bene, никада не може постати идеологијом) у свој највећи домет, служећи се простом аритметиком, редовно убрајају висину просечне плате изражену у еврима. Када су они дошли на власт просечна плата је износила тек 80 немачких марака (око 40 евра), док је у зениту бољег живота она била девет пута већа. Тако гласи проста аритметика. Излишно је поставити питање да ли је и производња, продуктивност те извоз порастао у истој пропорцији или чак и више. Није, наравно. Како се онда дошло до ове цифре, пошто знамо да се из ничега не може добити нешто?
Дошло се прецењеном вредношћу домаће валуте. Ово није битно стога да би се властодршци хвалисали наводним успехом (који би у реалним условима био колосалан), него да би се створио слој платежно способног становништва, тзв. средња класа, кадра да апсорбује робе и услуге које се нуде на тржишту. Ту настаје наш проблем. Шта је баби мило, то јој се и снило, нажалост не важи у економији, још мање у реалном животу. На место упражњено гашењем четири домаће банке, као и продајом преосталих, улазе стране банке и њихов капитал. Благодарећи прецењеном курсу динара (прве две године девизни курс био је фиксиран, иако је само у 2001. званична инфлација према подацима НБС износила око 40%!), и армији новостворених потрошача, углавном буџетских корисника, Србија постаје земља коју преплављује роба из увоза, на којем послу су заједнички интерес пронашли увозници и банке које су давале кредите становништву за куповину такве робе. Ова кобна симбиоза, а не ''светска економска криза'', створила је стање које више није одрживо и за чије превладавање више нема доброг решења. Десетине милијарди долара које су у деценији на измаку ушле у Србију највише кроз кредите, плаћање купљене српске имовине и кроз различите донације, отишле су, тако, уместо у стварање нове вредности, у потрошњу, највише куповином увозних производа, те поново напустиле земљу. Српска влада не само да није спречила овакав развој догађаја, него га је додатно и подстицала, јер је у годинама које су прошле на овоме градила привид привредног раста (банкарског сектора, трговине, различитих услуга) са једне стране, а са друге, наплаћивала ПДВ и царину на увозну робу. ''Привредни раст'' је, по кејнзијанском економском моделу, покушаван подстицањем тражње у сиромашном друштвеном окружењу, и то стране робе, уместо на једино разуман начин, из повећане производње домаће робе, која би се извезла на страно тржиште, и тако зарађеним новцем, онда могло трошити. Ми смо требали да се понашамо онако како се Запад понашао према нама. Али, у трагедији је тако како јесте, јер да није тако не би било ни трагедије.
Она се огледа у томе што су пресахнули извори финансирања потрошње која није зарађена. Становништво тешко да више има простора да се задужује, јер се оно и задуживало зато што је било сиромашно; да је имало свог новца не би га од другог позајмљивало. Сада су углавном најтраженији кредити за отплату (рефинансирање) већ узетих кредита. А привреда, шта је са њом? На овом месту се враћамо на сам почетак приче. Кредити које су највећи привредници, истовремено и увозници, узимали за изградњу катедрала потрошачког друштва, тзв. шопинг молова, које су сервисирали продајом (своје) увозне робе у њима, постају са неминовним порастом курса евра, неиздржив камен око врата. Читава економска конструкција, могло би се рећи и читав економски концепт онога што се назива привреда (поглавито заснована на увозу), виси на тананој нити коју сваки динар повећања вредности евра додатно тањи до кидања. Потпуно је, дакле, јасно, зашто је у Србији, као нигде другде у свету, кретање курса тако значајна и судбоносна вест. Која је горња граница која означава банкрот, није познато. Тек, према писању Политике (2), привредници су још крајем 2008. тражили да држава пошто-пото брани курс на нивоу од 82-83 динара, а почетком 2009. су изнели још радикалнији предлог, да се држава додатно задужи у иностранству како би омогућила ''стабилан'' динар (3). Истовремено, према рачуници саме НБС, септембра 2008. године, динар је реално вредео 108 одсто више него 2000. године! (4) У интервјуу дневном листу ''Блиц'', економиста Млађaн Ковачевић најављује Аргентински банкрот пред нашим вратима, објашњавајући да је толика прецењеност домаће валуте довела до енормног увоза и гашења домаће производње (5) (тада се, наиме, до појаве грчке трагедије, Аргентина узимала као синоним економске пропасти). Држава једноставно није могла, упркос томе што је дневно продавала и по 60 милиона евра девизних резерви (3. децембар 2008.) да спречи неминовно, а то није у стању ни данас.
Дакле, ако нас здрав разум није научио да сиромашан човек не може на волшебан начин постати платежно способан припадник ''средње'' класе, нарочито (у случају буџетских корисника) уколико зависи од онога што други створи који је такође сиромашан, искуство ће нас томе убрзо поучити. У том смислу, наша ''криза'' у којој живимо, заправо, већ деценијама, нема ама баш никакве везе са оном ''светском'', али итекако има са грчком. Деца не морају имати појма о томе одакле њиховим родитељима новац који им дају за џепарац, једнако тако немају право ни да се буне када им га родитељи ускрате. Код родитеља је, међутим, обрнут случај. Они не прихватају и не могу прихватити када им држава каже да нема. То се ових дана догађа у Грчкој, у којој су запослени у јавном сектору (буџетски корисници) годишње приходовали чак 15 плата, које, сада се види, нису биле зарађене. Међутим, објашњењем да мора да се штеди, како наводи један аутор (6), обично не завршавају ''грчке трагедије''.
А ни код нас, изгледа. Из владе припремају нове стимулансе за потрошњу, која је, тобоже, а не раст производње и извоза, услов за привредни раст. Тако се систем који је произвео катастрофалан учинак и на крају урушио сам себе, поново ставља у погон. Нема жеље да се модел немаш паре - не трошиш - привреда не послује - држави мањак у каси - узми зајам - троши - тајкуни срећни - држава узима ПДВ замени једино одрживим моделом рад - инвестирање - штедња - потрошња. Све до горког краја.
Модел ''Суперхик'' економије (по истоименом лику популарног стрипа Алан Форд, који отима од сиромашних да би давао богатима) под маском различитих субвенција домаћем и страном приватном капиталу мора сместа бити замењен реалним облицима привређивања, производњи конкретних, реалних добара, ради извоза који покрива увоз онога што је Србији неопходно а не производи се у њој. То је оно што је нужно учинити. Лоша вест гласи да је за такав преокрет већ прилично касно. Премијер Србије Зоран Ђинђић остао је упамћен по изјави која је своје место нашла и у шпици Пешчаника, о томе како се ''од акваријума може скувати рибља чорба, али се од рибље чорбе више не може добити акваријум''. Србија се 2010. године по свим показатељима, од економских до демографских, налази у много горем положају него 2000. године. Уз суштинску разлику да је распродала (а новац потрошила) или се спрема да то учини, највреднији део своје привреде. Нова власт је знала за само три економске мантре - приватизацију народне имовине, привредно везивање уз ЕУ и нарочито стране инвестиције. У наопаком систему вредности, узима се да је држава тим успешнија ако је успела да привуче што више страног капитала. Када би то заиста било тако, тада би Србија била земља са изузетно успешном привредом (и одговарајућим животним стандардом), јер је готово целу препустила (продала) странцима. Од тога трајна штета превазилази једнократну корист. Ако је, на пример, ''Сартид'', сада U.S. Steel, највећи (до скора) српски извозник, његов извоз се рачуна као извоз државе Србије, иако он то уистину није, јер средствима оствареним извозом не располаже Србија него приватна компанија по свом личном нахођењу. Страни инвеститор долази у неку земљу под условима који њему, а не дотичној земљи одговарају, поготово ако је земља у невољама. Страном инвеститору се, за разлику од домаћег, пружају бројне привилегије, од бесплатне инфраструктуре до ослобађања од опорезивања. Када те привилегије истекну, инвеститор обично тражи неку другу жртву, пардон, земљу. Држава убире углавном само порезе и доприносе на бедне наднице које примају српски радници принуђени да раде како би прехранили породицу.
Чак нас и гангстерски филмови могу поучити томе да се своја територија не препушта другоме. На својој територији, у својој земљи, народ те земље има првенство над било ким. Стране компаније су добродошле једино уколико су регистроване по класичном offshore принципу, плаћајући минимални порез држави или годишњу таксу, уз услов да не послују на српском тлу.
Карл Маркс, изненађујуће популаран ових дана, анализирајући капиталистички модел производње, писао је још у XIX веку о феномену вишка вредности. То је она вредност коју најамни радник створи своме послодавцу, капиталисти, након подмирења свих трошкова производње, укључујући и плату радника. То је онај део који капиталисту чини богатим. То је циљ и смисао рада, а не рад по себи. Неспорно је да су радници у Србији, док су, стварно или номинално били власници фабрика и свега осталог у њој, живели неупоредиво боље него данас. Радећи за себе човек присваја и резултате свога рада, радећи за другога, он му их препушта. Драги читаоци, на овом месту потребан закључак донесите сами. Најважније је да схватите да ли ће пука смена партија на власти решити ваш проблем, или је потребно да се замени концепт који је Србију довео ту где се налази. Приватни, бескрупулозни, неограничени капитал нигде и никоме, осим његовим поседницима, није донео добра. Нека нас томе поучи, ако властити већ није, руски пример. Шта је транзиција у пропаст донела руском народу показује управо објављена студија Светске банке (7) по којој је животни век Руса данас краћи него пре педесет година, чија је очекивана дужина за мушкарце 58,9 година, уз катастрофални талас преурањених смрти који углавном односи мушкарце средње доби, тако да сваки други не доживи пензију. Док је број новорођене деце 1950. износио 3 милиона, данас он износи свега 1,5 милион, с тим што се очекује даљи пад па се процењује да 2020. неће износити нити 1 милион годишње.
Да не би остала недоумица око тога је ли аутор овог осврта за једнакост, не дај Боже ону у сиромаштву, а против приватне иницијативе, морам рећи како бих волео да Срби могу себи да приуште нове Зонде или Ламборгиније, а своје жене обрадују гардеробом најбољих креатора и егзотичним путовањима. Да би то могли, неопходно је да буду газде, а да над собом немају газду, поготово не из иностранства. Залажем се за два облика својине - колективну, народну, која би представљала ''велику'' привреду, велика предузећа и привредне системе, где би радили они који немају предузетничког духа, и за оно што се некада називало ''малом'' привредом као комплементарним наставком велике, али која мора бити законски ограничена како се појединци у њој не би обогатили до те мере да помисле како сунце ради њих сија, и како да обарају или постављају владе... Отприлике све другачије него данас...
(1) Емил Влајки: ''Антихуманизам - студија о овцама, пастирима и смислу њиховог постојања'' (Нова, Београд, 1993.) (2) ''Предлог предузетника: бранити курс 82 динара за евро'', Политика, 4. 12. 2008. (3) ''Привреда тражи стабилан динар и да се држава задужи'', Политика, 10. 1. 2009. (4) ''Аргентински банкрот пред нашим вратима'', Блиц, 5. 4. 2009. (5) Исто. (6) Дезмонд Лехман: ''Зашто ће Грчка морати да напусти Еврозону'', Фајненшел тајмс, Нова српска политичка мисао (7) ''Животни век Руса краћи него пре пола века'', Танјуг, Политика, 28. 3. 2010.
Зашто је свакодневна вест кретање курса динара у безначајном проценту? Како се десетине милиона евра претварају у неколико динарских пара? Може ли се од рибље чорбе поново добити акваријум? Како да српске породице постану богате? Ево одговора.
