Светлана Стевић Вукосављевић песмом предачком дозива векове

Истина добија све битке!

Попеваћу док постојим, да пробудим сећања, да предачком светом искром спајам народе истог корена - давно заборављеног

Волим свој народ. Немам друди, бољи и лепши.То је и најприродније.Сматрам да човек рођењем бира своје место. Да та душа Светим Духом одабира тренутак, место. Даје знак да би се баш ту - родила. Ако сам, дакле, пожелела да се родим у српском народу , онда треба ваљано да извршим свој задатак до краја. Сматрам, такође, да се човек увек рађа са одређеним задатаком. Повезани смо у овом животу нама недокучивим нитима, и само у сугласју можемо све да завршимо.Често кажем:„ Донела сам пуну торбу. И није лака"- речи су Светлане Стевић Вукосављевић, познатог певача српских предачких песама. Кажу - она гласом далеке векове дозива!

Светлана Стевић са заносом прича о нашем народу, о песми, њеном значају, људима, сусретима... И тек по нешто о себи. Светланине очи крупне, поглед отворен, а ипак некако недокучив, тајанствен, очи ни плаве ни зелене. Засијају чим почне прича о предачкој песми. Када је краси аутентична народна ношња - Светлана увек стоји, из великог поштовања.

Како доживљавате ова времена ?
- Рекла бих да живимо у пресудним временима, које је врло тешко, одлучујуће за постојање нашег народа.То се већ види! Мора да се мери свака реч, поступак, корак, мисао. Мисао је почетак дела. Ако је лоша, води човека и његово дело у погрешном правцу.Ово су времена великих промена.Све невоље које се дешавају у човечанству, немаштина, ратови, трагедије, све поменуто, према мом мишљењу, долази због мањка љубави. Ако немамо доброте једни за друге, ако један народ нема љубави за други, пуца веза, она карика у ланцу. Али, процењујем да ће се десити преображај. Имам, такође, осећај да долази - нови човек, побожнији. Можда се некоме чини да ово што казујем није истина,али дубоко у срцу верујем у то. Знате, посматрам људе у пролазу, младе када прилазе цркви, када пролазе поред цркве возећи се у аутобусу. Видим младиће и девојке од 17, 18 година - у том моменту, потуно су изоловани од свих нас.Они се дубоко поклоне и прекрсте, ту у аутобусу, искључе се од околине. Величанствен је то тренутак! Они су својим духом потпуно у складу, споју тог часа, са вишим законом, са верикалом, са божанством. Савршено их не занима атмосфера и амбијент око њих.Сви данас тешко живимо. Много људи нема хране, не могу да обуку своју децу, да им купе књиге, уџбенике. А, ипак преживе. Питам се понекад, како нам Бог даје могућност да живимо ни од чега. Мало људи заради онолико колико треба да да, али ипак, нешто се збива са нама- надљудски. И тако идемо из месеца у месец !. Дакле, упркос том невремену, у доба кризе која је изазавана- нешто се догађа. Можда се рађају корени неке будуће генераације, која изгеда, има узвишенију мисао.

Појасните!
- Много путујем. Разговарам са људима, старима, са средњом генерацијом, младима. Приметила сам да известан број младих људи има огромну жељу за сазнањима која им не пружа данашња наука. Трагајући за истином они се не задовољавају нити системом, нити школством.Траже нешто снажније, јаче. Ау центру свега је божански закон.Све те стеге, омаловажавања постојања васељенских закона полако падају у воду и немогуће их је више спровести у зацртаном облику. Обезбожење празни човека, и када га испразни или ће он нестати, умрети, или ће се дићи против тих истих закона.

Колико су Срби обезбожени?
- Мислим да наш народ никада није био у великој мери далеко од Бога. Можда је у одређеном периоду био у „ћутњи" , све се у тајности дешавало. Највећи део Срба се никада није одрекао своје славе, макар и поставио губер на прозор.Он је славио крсну славу, Божић, Васкрс. Све се чувало у дому. Наше село је, заправо, одржало веру, обичај, народ. Никада нису заборављали на славски колач, заветину, свећу, кандило, породичну икону.То је наша срећа. Због тога смо могли да преживимо све оно што нас је сналазило кроз историју. Могу поново да се појаве стеге, разне невоље, и то се не догађа жељом земаљског човека! Јер божанска сила пуна је љубави и она се по томе разликује од силе зла, која сеје мржњу и страх. Потичем из српског народа и онда је сасвим природно што знам и срце и душу свог народа. Због тога себи и дајем за право да кажем да никада нисмо били обезбожени. Није се из пркоса чувала слава, него из љубави!

Често се говори о српском инату.
-То је новотарија. Прича настала у новије време. Није ми блиско осећање ината. Можда је наш народ хтео да докаже нашу упорност, јер су Срби упорни у очувању своје вере, традиције. Српски народ има јак корен, јако наслеђе. Када ви заиста знате нешто, како онда неко може да вам каже да то није истина.

Шта све подразумевате под наслеђем?
-У мом родном Хомољу постоји веровање да је храст, или како га зову- горун, цар горе- најјаче дрво. Храст има велику крошњу, дрво је високо, разгранато, дугог је века, огромно стабло, гране. Зашто је храст толико поштован? Зашто увек може се одржи и на страшним хладноћама и великим сушама, и поново да роди? Зато што му је корен јак и дубок. Црпи храну из највећих дубина и тако може да живи. Иако га бију ветрови, кише, зиме, ломе, одсецајуу му гране - поново буја крошња. У неком далеком времену, када је владала ужасна суша и ништа живо није рађало, горун је родио-жир, а онда су Срби крунили и млели жрвњима, стругали кору, правили кашу и тако су преживели. Зато је поштован. Он казује - као што мој корен досеже до неслућених дубина, такав је Срби, и ваш корен и чувајте га! Значи, да имамо богато наслеђе и много даље од немањићког. Хвала Богу да су постојали наши цареви, краљеви, Немањићи, али ми врло стар народ, па и Немањићки корен досеже до древног! Када се то наслеђе годинама, столићема , слаже у нашој подсвести, нашем бићу, деца се рађају са одређеним како духовим тако и родитељским наслеђем- наслеђем својих предака. Поседују сазнање које треба тек да открију- кроз своју крв, гене, наследне факторе. Значи у свима нама тече далеко неко време и оно нам даје снагу. Чак у одређеним треницима добијамо невероватну снагу да не поклекнемо пред непријатељем, да сачувамо нешто - то је предачка мудрост. Предачко наслеђе, како у божанској вери, тако и у предању, језику, песмама, причама, играма, обичајима - све је то велика наука.

Тврдите да садашња цивилизација није најсавршенија! Како то ?
- То се види скоро на сваком кораку. Да је најсавршенија не бисмо дозволили да влада у свету оволика мржња. Да се киње мали, недужни народи. Спроводи сила, страх и мрак!Високоумна цивилизација, она савршенија ближа је Богу и у себи садржи много више љубави за потомке, генерације које долазе. У овом времену људи су грамзиви, похлепни, и не размишљају о томе да на такав начин троше божанску љубав и тање ту дарагоцену, златну нит „јефтиним", себичним, безочним животом . Неће, плашим се, због таквих много остати за наше потомке. У извесној мери Бог нам је дао сазнајна ограничења, јер шта мислите када би „таквима" све било познато колико би тек зла нанели другим људима? Свакако да су постојале цивилизације које су биле на много вишем ступњу од нас. Колико год се светски научници отиснули дубоко у науку, и нешто изучавали, доказивали, на крају се истостави да баш не знају много. Једног дана, све ово што површно знамо о египатским пирамидама, Лепењском виру, поменуто научно знање- пашће у воду!Постоји толико много споменика које наша цивилизација уопште није у стању да протумачи. Не знамо да протумачимо ни српске народне песме. И не слутимо шта све крију, шта у себи носе, шта поручују!

Шта поручују наше предачке песме?
- Далеко време и вечне законе. Велику љубав божанску. Велику истину крију наше песме, легенде, приче. А ми све тумчимо да је било јуче. Стихови су толико савршени да могу да се примене на свако време. Ми, ето, мислимо да су то само давно заборављене приче за децу. А оне су права наука- за оног ко је свестан и ко зна. Та ризница је истинско, огромно наше богатство. Онај ко не зна значај, наравно да би све уништио.

За Вас кажу да певате „памћењем" далеким !
-Има много дивних стихова. Плашим се, када бих издвојила нешто да би то било на рачун других песама. Ево, на пример, предачка песма „Света судбина Срба". Казаћу вам завршне стихове и покушаћу да вам одговорим зашто -света судбина Срба.
„ Буд будује на Истоку Сунце,
Буд будује Месец на Западу,
Бед будује звезде на небеса,
Буд будују Срби у Србији".
Или, како је и ппросвећени владика Артемије једном рекао: „Срби на Космету". Ово је једна од најстаријих српских песама, много старија од Косовског боја! У нашој предачкој историји било је много битака, попут оне на Газиместану. Говорим о прехришћанском времену. Ова песма је својеврсна матрица о томе како треба да се владамо и опомиње, поручује:„ Од када Сунце постоји, звезде... од тада Срби постоје- одвајкада. То је величанствен крст! Дакле, постојите да поштујете законе љубави, неба, а не да пузите и плачете. То је закон ОНОГ који нас је „спуштио" овде, а он има узвишену намеру. Нисмо народ који треба да буде бедан, јадан, нити да мрзимо, ленчаримо. Живот је за нас много узвишенији. Ми морамо да будемо свима пример, а то није лако.

Шта то значи?
- Треба да пробудимо самосвет. Да пробудимо наше срце, наше биће и да не прилазимо стазама мржње, јер би то изазавало велику несрећу. Све у васељени има свој смисао, поредак и ако то схватимо, онда ћемо постати свесни нашег смисла, постојања, и знаћемо одговоре, куда, како даље. Да упростим, када сам човек нешто из љубави ради, он припада стваралаштву и део је божанског бића. Сећам се, када је било бомбардовање, слушала сам људе у Београду, у Србији како се питају: „ Па зашто нас толико мрзе? Зашто нас не воле?" Ми као народ нисмо способни да уђемо у путању мржње, већ љубави и због тога не схватамо толику мржњу. Јер само љубав ствара!Мржња руши! Због тога сам вам рекла да је велика наша тешкоћа, али је лепа и узвишена. Морамо да будемо пример, да се подигнемо из мрака, прогледамо, и друге поведемо у будућност- чак и оне који су нас мучили. И сада нас киње, омаловажавају. Потиру нас Србе као народ! А ми смо прастари народ, ако је тако, онда смо дужни да учимо друге љубави.Уз то, ми смо и заветни народ.

Одакле предачка песма у Вашем животу и Ви у песми?
- На моју велику срећу, рођена сам у Милатовцу код Жагубице, и све оно што бих назвала „савременом цивилизацијом" било је изван мог Хомоља. Човек се рађа по божанској промисли, и ако треба нешто да одради , више од дригих- за њега се „стварају" услови. Не говорим да сам нешто много учинила, ипак сам од заборава отргла, сачувала предачку песму. И приче, наше легенде. Никада нисам успела да их избројим.

У разговору често користите израз попевање. Има ли разлике између попевања и певања?
- Попевање значи осмишљено развијање арије. То значи да онај који гласом води арију мора да зна суштину песме.То је слично као када се свештеник обраћа молитвом из дубине душе и са великим знањем. Он тада дела на присутне. Такав певач вас потпуно уводи у један сасвим другачији свет, и ви слушате песму која вас тог момента чисти, одбацује све оно што би било лоше, сваки рђав утицај. Имала сам драгоцене учитеље. Све те жене и мушкарци у мом селу изузетно су поштовали песму. Некада је песма била много уважавана. И није била јефтина забава. Служила је у раду, да се лакше преброди тешка косидба, копање њива, сетва, жетва, ткање, или да се развије снага у људима за вазрше започето. И у ратовима. Или је то било за време благдана када се призива светитељ. Присуство Божје. Таквог карактера су биле некада и игре. Имале су сличну улогу. Много се, по предачком предању, видило рачуна да се ни када се дела- не прекида веза са божанским. У тој служби је коло, песма- наши обичаји. Сви наши обичаји , сем посмртних, везни су за песму, игру. Истовремено песма је била молитва у пољу. Ни један рад није започињао без песме. Да појасним, на тај начин наши преци су песмом говорили: „ Боже, јављамо ти се да започињемо са радом, благослови нас". Јер, није се могао доводити свештеник на сваку њиву.

Кажу Ваши поштоваоци, када певате дозивате векове!
- Глас је дар који није мој и не зависи баш увек од мене. Можда другачије размишљам о песми, њеној улози, задатку. Оног часа када запевам све оно што је моје окружење постаје далеко, јер се мислима пренесем, одем далеко, можда се преселим у време када су ове песме и настале. И то онда више нисам ја- само песма! Због тога све што знам песмом да пренесем, желим да оставим будућим генерацијама.То већ одавно радим , наравно када се укаже прилика, било да снимим за звучну арахиву радио Београда, или ЦД. Први ЦД изашао је 1999. Снимљен је и нови посвећен нашим јунацима Карађорђу, хајдук Вељку, Васи Чарапићу. Онда на ред долазе обичајне, ђурђевданске, жетелачке, славске песме ...

Ви сте један од оснивача Центра за митолошке студије Србије у крагујевачкој Рачи.
- Само сам један од покретача Центра. Ту су још Живојин Андрејић, Вида Томић и други. Било нас је свега десеторо у почетку. Лане смо обележили 12 година нашег рада . Очекујемо много од радова младих научника. Поводом годишњице организовали смо у Обреновцу научни скуп посвећен др Рељи Новаковићу, једној грандиозној личности, којој, нажалост, нисмо посветили довољно пажње. Он је оставио велика дела, својим радом нас је задужио, приредио је књиге др Олге Луковић Пјановић „ Срби, народ најстарији". Усудио се, иако је имао пуно проблема да напише, објави ту књигу. Ми смо занемаривали нашу историју, историчаре, заборављали наше умне људе, посебно у периоду после Другог светског рата. Баш тај период нам је просто замутио ум. Утопили смо се у неке чудне токове и поверовали онима који су нам сервирали причу да смо у 7, 8. веку „стигли" са неке планине. Дакле, порука је : „заборавите што пре ви Срби, да сте овде од памтивека. Ви, Срби, одједном сте пали са гране, а потом су настали они ваши манастири , прелепе фреске, цареви, па законици којима мора да се поноси цела Европа!"! Ко ће у то да поверује? Закон цара Душана је цивилизацијска тековина. И много говори на ком у културном, историјском , цивилизацијском степену се тада налазила Србија- будући да наш цар својим Закоником и себе ставља под суд, јер он каже:„ Да ми судите за неваљалство". Да ли такав закон има неки други народ? И календар је српка цивилизацисјка тековина! Свему се томе треба вратити, морамо дотаћи нашу древну историју, и све повезати, не дозволити да нам неке западне „цивилизације" потру наше древно постојање у васељени.

Путовали сте много. Где Вам је било најлепше?
- Где год да сам ишла било је лепо. Идем нашим Србима у походе у Републику Српску, Хрватску, а најчешће одлзим на КиМ. Путеви по иностранству водили су ме у Русију, Берлорусију, Грчку... Али ја много волим Космет, посебно Метохију и када одем у Велику Хочу код куће сам!Тамо су ми сви рођаци, некако чудно блиски. Није то због тога што у Хочу често одлазим - то је сама љубав. Знају да је покажу човеку, и мада су у ужасно опасном окружењу, они не знају да мрзе! Имају своје древно виногорје. А вино је олтарско! Код њих тече божанска капља. Када сте ме питали које путовање носим у срцу одмах сам помислила на Белорусију. Белорусија ме је додирнула и ту љубав коју сам осетила дуго ћу памтити. На сваком кораку су је исказивали- људи, жене, деца на улицама, у манастирима, црквама, институцијама, где год смо се појавили. Сећам се, тада сам била са владиком Артемијем на „Фестивалу православног песнопенија", православне песме у музике. Ишли су и монаси из Рашко-призренске епархије, песник Ранко Ђиновић и још неколико културних посленика. Учестовали смо на тој манифестацији. Никада нећу да заборавим- на завршној вечери добила сам дивно признање. На улицама прилазе владици Артемију, клањају му се, љубе га у руку, моле благослов!То огромно поштовање које су показали према српском црквеном великодостојнику је величанствено. У свечаној дворани у Минску те последње вечери, пуно света а они су само нас грлили, вукли.Упућивали су нам такве речи да смо сви плакали ганути. Говорили су нам:„Ми вас Србе не дамо, волимо вас највише на свету. Ви сте најдостојенственији народ. Сами се борите против највећег зла.Чуваћемо вас!"

Напомињете да је ваш одлазак за Русију, а потом, у Грчку проткан са толико симболике - да тада сви емисари међународног путовања, од генерала, уметника, сликара у појединим моментима од чуда- занемели.
- Било је то заиста величанствено путовање у дивну Русију са руским уметницима, вајарима, писцима, песницима, сликарима. Када смо стигли у Москву, је чекао нас наш песник Зоран Костић. Из православне Москве сви смо кренули на најлепше путовање у православну Грчку. Од Москве до Крима, а потом од Крима до Солуна пловили смо прелепим јерењаком. Догађаји су неизбрисиви. Наше путешествије је било организовано уз благослов тадашњег руског патријарха Алексија. По благослову Његове светости, из Москве у Грчку, у Солун , носили смо велики крст, који су радили познати руски вајари.Уследила су чудесна збивања. У Севастопољу су нас сместили у војну луку. Спавали смо у подморници. Када смо се коначно приближили Атосу и Св. Пантелејному , руском манастиру наш брод је требало да се барем мало приближи обали. Међутим, убрзо се зауставио брод, речено нам је да не можемо да приђемо ближе, јер игуман манастира Св. Пантелејмона није присутан. Брод је кренуо назад. И наједном стао!Наступила је нека тутњава по броду. Питала сам се што се догађа. Пришао ми је вајар Глогов и рекао да брзо обучем српску народну ношњу и да изнесемо знамења. Слетела сам низ степенице, брзо сам се обукла. Ја сам носила моју- српску заставу коју сам добила од владике Дабро-босанског Николаја на Видовдан. Изнели смо наше заставе , које су лепршале на атоском ветру. Онда су нам рекли нешто од чега су наша срца добила крила, а душа полетела. На наш брод стижу мошти Св. Пантелејмона. Шта се десило? Када је игуман руског манастира стигао, рекао је да једна таква мисија православља, уметника словенских замаља, Русије, Србије, Бугарске заслужује такву пажњу. Одлучили су да пренесу мошти светитељске на брод. Призор за сузе ганућа, усхићења. На броду смо имали свештеника, црквени хор, свакога дана се служила литургија. Пој хора, уз хук морских таласа. И целивање моштију великог руског светитеља. Доношење моштију на наш брод велика је радост и част која припада малобројним.

Били сте и на Пелопонезу!
- Био је то Фестивал сателитских ТВ станица, на Пелопонезу сам представљала нашу земљу. Како ми је касније рекао наш професор Реља Новаковић- била си тамо да обиђеш трагове својих предака Пелазга! На завршној вечери фестивала који је био испод неке древне тврђаве указана је велика част нашој земљи. Ја сам тада попевала нашу предачку песму „Девојка се Сунцу противила". Када сам завршила песму, око мене се окупио огроман круг од људи. Дошли су да се поклоне српској предачкој песми.У њиховим срцима „нешто" се пробудило, пробудила су се прастара, у генима записана сећања. Међу њима било је и неколико свештеника. Они не разумеју језик, али душе су препознале заједнички предачки пој. Када се завршила свечаност, пришла ми је једна млада студенткиња- Пољакиња. На лицу јој сузе. Рекла ми је тада:„ Не знам зашто сам вашом песмом толико потресена. Мислим да ми је потресло нешто исконско што у мени, Пољакињи постоји".

Ето зашто човек мора да чува, љуби и негује предачку песму, зашто то радим неуморно. Попеваћу док постојим. Да пробудим сећања, да љубављу, том светом искром спајам људе, исти корен - давно заборављен.

Разговарала Биљана Живковић

http://www.youtube.com/watch?v=ARCD2ydooug

http://www.youtube.com/watch?v=7bqhGvpnh6Q&feature=related

http://www.youtube.com/watch?v=5u3FqBfqqSU&feature=related

http://www.youtube.com/watch?v=W16Ze85RB3o&feature=related