Видовданско огледало
• Подсећање на извориште духовне вертикале српског народа • У циљу брисања историјске свести ангажовано је више историчара и културолога него што је у косовском боју било турских ратника • Европа и српска колаборационистичка власт тргују светом српском територијом • Страначке незналице и удворице довеле војску до ништавила • Док српском народу прети уништење и прогон, удворице се залажу за учешће у мировним операцијама • Народ ће у видовданском огледалу препознати нове ратнике
Пише: генерал Милен Симић
Видовдан, један од најзначајнијих српских историјских и верских празника, само што није. Ћутња о њему никада није била гласнија, скоро да би се могла описати песниковим стиховима од пре стотинак година, који кажу да “Косово ћути, Ситница јечи, гроб зија давно ископан. Ал’ кога чека? Знаће тек рећи још један Видовдан.”
Сигурно је да се о значају Видовдана за српски народ може говорити са различитих аспеката – политичког, историјског, верског, културолошког, војног и других, мада је изузетно тешко издвајати делове од целине која је, само као таква, вековно упориште очувања националног идентитета Срба.
Овом приликом разматраћемо војну димензију видовданске приче, имајући у виду да је пре 618 година српски народ, жртвујући своје најбоље ратнике, у страховитом сукобу на Косову пољу успео да за читав век заустави поход Османлијског царства на Европу, а да је већ седам година на истом простору распоређена нека друга војска, бројнија и опаснија од османлијске, јер не поробљава, већ убија и затире трагове српског постојања.
Косовска битка је била последњи велики и најжешћи окршај Срба и Турака у том периоду, али и последња нада да се снагом оружја може зауставити ондашња млада и моћна османлијска империја, која се као лавина обрушавала на европско тло.
После тешких пораза својих одреда код Плочника и Билеће, Турска се дуго припремала за коначни обрачун са Србима. Прикупивши најелитније војне снаге из азијских и европских делова империје, турски султан Мурат је у пролеће 1389. године, са синовима Бајазитом и Јакубом, кренуо у поход на српске земље и у другој половини јуна избио на Косово поље. Иако нема поузданих историјских извора о бројном стању војске, помиње се број од 40.000 турских ратника, што је, за услове оног времена, представљало застрашујућу војну силу.
Српски кнез Лазар није био изненађен појавом велике турске војске на челу са султаном. Знајући да је одлучујући сукоб неминован, он је претходних година извршио низ дипломатских, политичких и војних припрема како би ојачао одбрамбену снагу државе. У помоћ су му притекли Вук Бранковић, господар Косова и Влатко Вуковић, војсковођа босанског краља, тако да је на Косово поље кнез Лазар извео око 25.000 ратника. Велику предност противника кнез је ублажио избором места и времена битке и оперативним распоредом сопствених снага, који турска војска никаквим маневром није могла заобићи. Моралну снагу малобројније српске војске најбоље је описао песник стиховима: “Све се крете, све што часно беше, небом сунце крваво изгрева, силна војска Самодрежи ступа, страшни завет знамења јој купа, страшни завет – клетва Лазарева.”
У судару две војске погинула су оба владара. Прво се Милош Обилић, са групом српских витезова, пробио до султана Мурата и убио га, а при самом крају битке, турска је војска посекла кнеза Лазара. Претрпевши страшне губитке, обе су се војске повукле са Косова поља, а турска и са српских земаља. Први извештаји емисара су говорили о српској победи, па је хришћанска Европа то и прославила. Међутим, ни тада није учинила ништа да помогне Србији да се ова опорави од страшних губитака и тако спречи вишевековно ропство српског народа под османлијама.
Косовска битка је преточена у легенду која је, преносећи се са нараштаја на нараштај, очувала национални идентитет Срба и била, у одсудним временима опстанка српског народа, упоришна тачка наде у ослобођење. Речи светог Лазара уочи битке “Боља нам је у подвигу смрт, него са стидом живот, боље нам је у боју смрт од мача примити, него плећа наша непријатељима нашим подати”, постале су морални кодекс понашања српских војника у рату и односу према роду и отаџбини. Надахнут њима, српски народ је читавих сто година непрекидно ратовао како би протерао турску војску са своје територије и ослободио Косово поље као свето бојиште натопљено крвљу српских јунака.
Сигурно је да сви који су српског рода, па чак и они који би желели да то промене, знају далеко више о косовском боју, легенди и завету, од наведених неколико реченица са почетка текста. Због тога се може поставити питање чему и оне када је све познато? Иако је обавеза и владара и чиновника, патријарха и свештеника, официра и војника, учитеља и ученика и свих других грађана да на Видовдан, као најзначајнији народни историјски датум, сећањем, молитвом и протоколом одају пошту светим косовским ратницима, без обзира на време њиховог сврставања у Лазареву војску, то није једини разлог за настанак овог текста, мада ће он, вероватно, бити један од ретких посвећен Видовданском боју и завету.
Свакако да је најзначајнији разлог то што већ двадесетак година, а посебно од када су поново окупирани Косово и Метохија, и физичко и духовно поприште славне битке, постоји снажан притисак на српски народ који иде у правцу брисања националне историјске свести, у којој несумњиво најзначајније место припада косовском завету. Тај је завет, како је већ наглашено, створио посебан морални кодекс односа према отаџбини, роду и слободи и жртвовању за њих. Докле год тај морални и свети завет постоји очуван и поштован у колективној и институционалној меморији српског народа, немогуће је Србе претворити у поданичку масу. Јасно је да са живим косовским митом и заветом нема “новог или модерног патриотизма” који апсолутизује глобални поредак, на штету националног корпуса. С друге стране, косовски мит је снажна прича о српској ратничкој части која је потврђивана и учвршћивана вековима после њега, без обзира што су ратни противници ратовали на нашој територији примењујући зло без граница. Све док нам је косовски завет идеја водиља, биће безуспешни покушаји обезчашћивања и бестијализације српског народа, све у циљу правдања зла које му је учињено и у прошлом веку, и данас и, изгледа, сутра.
Ђенерал Јован Мишковић
“Ето, то показује прошлост нашег народа- његова историја. Ако желимо да нас она поучи у садашњости те да створимо светлу будућност, треба да имамо чврсту државну организацију, да имамо довољну, добро организовану, дисциплиновану и одушевљену војску и да међу собом развијамо слогу, љубав, религиозност и патриотизам до фанатизма.”
Сигурно да оне који добро разумеју значај историјске свести и посебно косовске духовне вертикале, не чуди што је на пројекту наметања заборава ангажовано више “модерних културолога” и “историчара”, но што је било турских војника на Косову пољу. Ови први квалификују Видовдан као рецидив паганства, а сам косовски мит означавају као ограничавајући фактор у развоју српске културе, док ови други говоре о косовском поразу и у вези са тим проблематизују структуру или психолошку грађу српске нације која га се, као тако поразног, уопште и сећа па још и не дозвољава после толико векова да га прекрије заборав. На основу досадашњих ефеката, а имајући у виду време као ограничени ресурс, може се закључити да је мала вероватноћа да ће остварити свој наум, баш као што ни турске уходе нису успеле да поколебају српске ратнике пре саме косовске битке причом о бројности, снази и непобедивсти турске војске. За српски народ је најболније данашње подаништво власти и интелектуално вазалство према појектима “рашчишћавања са прошлошћу”, где је косовски мит главна тачка напада. Њихово ћутање је поодавно јасно народу, с тим што је овогодишња видовданска ћутња гласнија и од глувих црквених звона за време ропства под Турцима.
Други разлог за овакав помен косовским ратницима лежи у убрзаном процесу отимања Косова и Метохије ради стварања “независног Косова”, прве терористичке државе на свету, па још у “цивилизованој” Европи. После успешне хрватизације Крајине методом протеривања већине српског становништва и католичења остатка, унитаризације Босне и Херцеговине свођењем Републике Српске само на име које у суштини не значи ништа, па онда стварања “независне Црне Горе”, Европа је спремна да, као и пре косовске битке, надирућем радикалном исламу уступи српске националне територије, како би успорила продор ислама у њен централни део. У лицемерним и фарсичним “преговорима” о коначном статусу Космета, више нико не помиње суверенитет и територијални интегритет Србије над косметском територијом, што су категорије верификоване Резолуцијом 1244, и главни су допринос двогодишње противтерористиче борбе и тромесечне одбране од НАТО агресије од пре седам година. Иначе, да је било по рамбујеовском ултиматуму, на Косову и Метохији би одавно била формирана друга шиптарска држава, а остатак Србије би био под окупацијом, у пуном значењу тог појма. Наравно, више се не пласирају ни лажна обећања, преко слогана “Косово за развој” и “Или Косово или Европа”. Како сада изгледа, после отимања Космета, нити ће бити развоја, нити ће бити Европе, јер није успешно завршен процес фрагментације српског националног простора, а није извршена ни “демитологизација” косовске приче, па је изостало стварање поданичке свести код српског народа. Анализом разлога оваквих поступака Европе и њеног моћнијег прекоокеанског полубрата, лако је одредити који ће њихови интереси из политичке, економске, војне и других сфера бити остварени преко трговине српским националним територијама, међу којима је косметска најзначајнија. Међутим, најбитнији задатак им је “обрачун са косовским митом”, јер трговци туђим територијама верују да ће, ако српском народу буде одузето поприште косовске битке и материјални трагови о њој, време избрисати сећање на косовске јунаке, и, на сећању и поштовању њихове жртве, изграђен вредносни систем, а онда ће све бити лакше.
И само видовданско помињање удворичке власти и свих оних који су “продали веру за вечеру” учествујући у трговини са светом српском земљом Косметом натопљеном крвљу вечних српских јунака, било би скрнављење и једног и другог. Поставља се питање шта је са онима за које се са сигурношћу може претпоставити да у себи носе живи косовски завет, а који данас ћуте. Јесу ли због тога они уопште достојни видовданског препознавања? Где су данас интелектуалци који су донедавно истицали значај светости косовске земље? Зашто владике витлају кандилима у дворцима пљачкаша народне имовине, уместо да свом несретном стаду помогну у очувању духовног идентитета? Зашто ћуте и они који су крајем прошлог века били на Космету и учествовали у борбама против шиптарских терориста, исламских фанатика и натовских специјалаца? Зар су већ заборавили саборце који су се сопственом жртвом сврстали у Лазареву свету војску? Ако су то учинили њима, зар то неће учинити и вишевековном историјском наслеђу? А шта је са самим српским народом? Да ли је још увек актуална песникова опомињућа дилема постављена још пре сто година: ”Што ћутиш Србине тужни? Протрљај очи, слава те зове на црно гробље, на оно тужно Косово поље?”
Трећи и најважнији разлог опредељења за анализу војног аспекта видовданског помена, је тренутно стање српске војске. Страначке незналице, официри натуршчици и удворице без националне и професионалне части, довеле су је до ништавила. Они, који у срцима још увек носе косовски завет, онемели су од силних претњи. Ако давно написани стих: “од Косова плач је, Богу се вапије, ал’ нигде помоћи, свуда срца тврда” осликава садашњи положај преосталих Срба на Космету, било би нормално да им њихова војска буде макар нада која их мотивише да бране животе, јер су хорде, горе и од турских, све остало уништиле. Такође би било нормално да се српска војска припрема за онемогућавање реализације планова о насилном отимању Косова и Метохије и уништавању и протеривању преосталог српског становништва. Уосталом, планови о томе су јавни и није потребан посебан труд како би се прикупили подаци о њима. Смисао постојања војске јесте да се ономе што угрожава народ и државу супротстави свим средствима. Али, управљачка и руководећа структура остатка српске војске не сме ни да помене Косово и Метохију, а у последње време ни остале територије планиране да за отимање од српске државе. Уместо тога, војни натуршчици, потпомогнути армијом самозваних војних аналитичара, и наравно ригорозно контролисани од страних војних тимова, причају о учешћу у “ратовима ради мира”, односно у мировним операцијама, заборављујући мисао српског великана да “мач сме ићи само докле су народне границе.”
Кнез Лазар
“Боља нам је у подвигу смрт, него са стидом живот, боље нам је у боју смрт од мача примити, него плећа наша непријатељима нашим подати.”
Дакле, заборав је услов “пацификације” српског народа и растројства његове војске, не због тога што угрожава мир и слободу других, већ зарад онеспособљавања да брани себе од других. Биће интересантно пратити да ли ће управљачка структура војске и “реформски опредељени” генерали и официри, уопште смети да на Видовдан потраже своје лице у видовданском лицу српског народа. Хоће ли стати пред своје команде и јединице, и говорити о косовским јунацима и завету који се, све до њих, преносио генерацијама? Хоће ли смети да помену оне који су пре седам година жртвовали своје животе на територији Космета? Да ли ће на овај Видовдан успети да надвладају сопствени страх од господара и коначно рећи шта су последице свега што су нам учинили пре седам година? Хоће ли, макар преваре ради, смети да помену паклени план за уништавање и протеривање српског народа са Космета, и јасно рећи шта ће они у том случају предузети? Хоће ли смети да помену и хашке сужње, који су у тој неправедној позицији само зато што су, придржавајући се војничке заклетве и косовског моралног кодекса, бранили српски народ и његове светиње од разуларених терористичких фаланги смрти и њихових натовских савезника? Једини прави одговор на ова питања био би потврдан. А уколико тако не буде, онда ће бити потпуно јасно какву ће улогу убудуће играти војска и њен руководећи и управљачки кадар. Срамота ће бити само њихова и неће обезвредити ниједну жртву за косовска знамења, јер су оне већ дубоко и неизбрисиво урезане у сећању народа.
Подсећања ради, српски народ и његова војска су и у блиској прошлости имали сличних проблема са одбраном косметске земље. У завршној поруци беседе поводом петстогодишњице косовске битке, ђенерал Мишковић је записао “Ето, то показује прошлост нашег народа-његова историја. Ако желимо да нас она поучи у садашњости, те да створимо светлу будућност, треба да имамо чврсту државну организацију, да имамо довољну, добро организовану, дисцилиновану и одушевљену војску, и да међу собом развијемо слогу, љубав, религиозност и патриотизам до фанатизма. То је дијагноза, а то је прогноза целе наше државне и народне снаге. Сваки друкчији политички експерименти са државним уређењем и народним управљањем, само ће нас ослабити и уназадити.”
Монахиња Јефимија
“Сада у заборав не остави вазљубљена ти чеда, Која сирота оставио јеси преласком својим. Јер кад ти отпочину у небеским весељима твојим вечним, Многе туге и бољке обузеше вазљубљена ти чеда, И у многим тугама живот проводе, Јер њима владају Исмаилићани, И требамо сви помоћи твоје.”
Војска, о којој је мудри ђенерал говорио, почетком прошлог века нас је ослободила од ропства под Турцима, ослободивши и српске светиње у Рашкој области и на Косову и Метохији. На почетку овог века, војска која би требало да негује традиције својих предака и претходника, налази се пред изазовом очувања онога што су ти исти преци крвљу платили. Међутим, изгледа да су “друкчији политички експерименти са државним уређењем и народним управљањем”, унапред онеспособили војску за било какво реаговање, а камоли одбрану у војничком смислу. Имамо ли ми у овом тренутку уопште “довољну, добро организовану, дисциплиновану и одушевљену војску” способну да се супротстави претњама? Одговор је, нажалост, негативан, јер поданичка власт и удворичко војно руководство седам пуних година предано и ревносно раде на њеној разградњи.
Дакле, српски народ, барем онај његов део у којем још живи видовданска идеја и косовски завет, мораће сам пред видовданско огледало и пред Лазара, надајући се да је он услишио Јефимијину молитву да “у заборав не остави вазљубљена чеда, која сирота оставио јеси преласком својим. Јер, кад ти отпочину у небеским весељима твојим вечним, многе туге и бољке обузеше вазљубљена ти чеда, и у многим тугама живот проводе, јер њима владају Исмаилићани, и требамо сви помоћи твоје.”
У видовданском огледалу, српски ће народ препознати нове ратнике, али и све оне који су већ у војсци светог Лазара. •
Српско огледало
