Видовданско огледало
• Под­се­ћа­ње на из­во­ри­ште ду­хов­не вер­ти­ка­ле срп­ског на­ро­да • У ци­љу бри­са­ња исто­риј­ске све­сти ан­га­жо­ва­но је ви­ше исто­ри­ча­ра и кул­ту­ро­ло­га не­го што је у ко­сов­ском бо­ју би­ло тур­ских рат­ни­ка • Евро­па и срп­ска ко­ла­бо­ра­ци­о­ни­стич­ка власт тр­гу­ју све­том срп­ском те­ри­то­ри­јом • Стра­нач­ке не­зна­ли­це и удво­ри­це до­ве­ле вој­ску до ни­шта­ви­ла • Док срп­ском на­ро­ду пре­ти уни­ште­ње и про­гон, удво­ри­це се за­ла­жу за уче­шће у ми­ров­ним опе­ра­ци­ја­ма • На­род ће у ви­дов­дан­ском огле­да­лу пре­по­зна­ти но­ве рат­ни­ке

Пише: генерал Милен Симић

Ви­дов­дан, је­дан од нај­зна­чај­ни­јих срп­ских исто­риј­ских и вер­ских пра­зни­ка, са­мо што ни­је. Ћут­ња о ње­му ни­ка­да ни­је би­ла гла­сни­ја, ско­ро да би се мо­гла опи­са­ти пе­сни­ко­вим сти­хо­ви­ма од пре сто­ти­нак го­ди­на, ко­ји ка­жу да “Ко­со­во ћу­ти, Сит­ни­ца је­чи, гроб зи­ја дав­но ис­ко­пан. Ал’ ко­га че­ка? Зна­ће тек ре­ћи још је­дан Ви­дов­дан.”

Си­гур­но је да се о зна­ча­ју Ви­дов­да­на за срп­ски на­род мо­же го­во­ри­ти са раз­ли­чи­тих аспе­ка­та – по­ли­тич­ког, исто­риј­ског, вер­ског, кул­ту­ро­ло­шког, вој­ног и дру­гих, ма­да је из­у­зет­но те­шко из­два­ја­ти де­ло­ве од це­ли­не ко­ја је, са­мо као та­ква, ве­ков­но упо­ри­ште очу­ва­ња на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та Ср­ба.

Овом при­ли­ком раз­ма­тра­ће­мо вој­ну ди­мен­зи­ју ви­дов­дан­ске при­че, има­ју­ћи у ви­ду да је пре 618 го­ди­на срп­ски на­род, жр­тву­ју­ћи сво­је нај­бо­ље рат­ни­ке, у стра­хо­ви­том су­ко­бу на Ко­со­ву по­љу ус­пео да за чи­тав век за­у­ста­ви по­ход Осман­лиј­ског цар­ства на Евро­пу, а да је већ се­дам го­ди­на на истом про­сто­ру рас­по­ре­ђе­на не­ка дру­га вој­ска, број­ни­ја и опа­сни­ја од осман­лиј­ске, јер не по­ро­бља­ва, већ уби­ја и за­ти­ре тра­го­ве срп­ског по­сто­ја­ња.

Ко­сов­ска бит­ка је би­ла по­след­њи ве­ли­ки и нај­же­шћи окр­шај Ср­ба и Ту­ра­ка у том пе­ри­о­ду, али и по­след­ња на­да да се сна­гом оруж­ја мо­же за­у­ста­ви­ти он­да­шња мла­да и моћ­на осман­лиј­ска им­пе­ри­ја, ко­ја се као ла­ви­на об­ру­ша­ва­ла на европ­ско тло.

По­сле те­шких по­ра­за сво­јих од­ре­да код Плоч­ни­ка и Би­ле­ће, Тур­ска се ду­го при­пре­ма­ла за ко­нач­ни об­ра­чун са Ср­би­ма. При­ку­пив­ши нај­е­лит­ни­је вој­не сна­ге из азиј­ских и европ­ских де­ло­ва им­пе­ри­је, тур­ски сул­тан Му­рат је у про­ле­ће 1389. го­ди­не, са си­но­ви­ма Ба­ја­зи­том и Ја­ку­бом, кре­нуо у по­ход на срп­ске зе­мље и у дру­гој по­ло­ви­ни ју­на из­био на Ко­со­во по­ље. Иа­ко не­ма по­у­зда­них исто­риј­ских из­во­ра о број­ном ста­њу вој­ске, по­ми­ње се број од 40.000 тур­ских рат­ни­ка, што је, за усло­ве оног вре­ме­на, пред­ста­вља­ло за­стра­шу­ју­ћу вој­ну си­лу.

Срп­ски кнез Ла­зар ни­је био из­не­на­ђен по­ја­вом ве­ли­ке тур­ске вој­ске на че­лу са сул­та­ном. Зна­ју­ћи да је од­лу­чу­ју­ћи су­коб не­ми­но­ван, он је прет­ход­них го­ди­на из­вр­шио низ ди­пло­мат­ских, по­ли­тич­ких и вој­них при­пре­ма ка­ко би оја­чао од­брам­бе­ну сна­гу др­жа­ве. У по­моћ су му при­те­кли Вук Бран­ко­вић, го­спо­дар Ко­со­ва и Влат­ко Ву­ко­вић, вој­ско­во­ђа бо­сан­ског кра­ља, та­ко да је на Ко­со­во по­ље кнез Ла­зар из­вео око 25.000 рат­ни­ка. Ве­ли­ку пред­ност про­тив­ни­ка кнез је убла­жио из­бо­ром ме­ста и вре­ме­на бит­ке и опе­ра­тив­ним рас­по­ре­дом соп­стве­них сна­га, ко­ји тур­ска вој­ска ни­ка­квим ма­не­вром ни­је мо­гла за­о­би­ћи. Мо­рал­ну сна­гу ма­ло­број­ни­је срп­ске вој­ске нај­бо­ље је опи­сао пе­сник сти­хо­ви­ма: “Све се кре­те, све што ча­сно бе­ше, не­бом сун­це кр­ва­во из­гре­ва, сил­на вој­ска Са­мо­дре­жи сту­па, стра­шни за­вет зна­ме­ња јој ку­па, стра­шни за­вет – кле­тва Ла­за­ре­ва.”

У су­да­ру две вој­ске по­ги­ну­ла су оба вла­да­ра. Пр­во се Ми­лош Оби­лић, са гру­пом срп­ских ви­те­зо­ва, про­био до сул­та­на Му­ра­та и убио га, а при са­мом кра­ју бит­ке, тур­ска је вој­ска по­се­кла кне­за Ла­за­ра. Пре­тр­пев­ши стра­шне гу­бит­ке, обе су се вој­ске по­ву­кле са Ко­со­ва по­ља, а тур­ска и са срп­ских зе­ма­ља. Пр­ви из­ве­шта­ји еми­са­ра су го­во­ри­ли о срп­ској по­бе­ди, па је хри­шћан­ска Евро­па то и про­сла­ви­ла. Ме­ђу­тим, ни та­да ни­је учи­ни­ла ни­шта да по­мог­не Ср­би­ји да се ова опо­ра­ви од стра­шних гу­би­та­ка и та­ко спре­чи ви­ше­ве­ков­но роп­ство срп­ског на­ро­да под осман­ли­ја­ма.

Ко­сов­ска бит­ка је пре­то­че­на у ле­ген­ду ко­ја је, пре­но­се­ћи се са на­ра­шта­ја на на­ра­штај, очу­ва­ла на­ци­о­нал­ни иден­ти­тет Ср­ба и би­ла, у од­суд­ним вре­ме­ни­ма оп­стан­ка срп­ског на­ро­да, упо­ри­шна тач­ка на­де у осло­бо­ђе­ње. Ре­чи све­тог Ла­за­ра уочи бит­ке “Бо­ља нам је у под­ви­гу смрт, не­го са сти­дом жи­вот, бо­ље нам је у бо­ју смрт од ма­ча при­ми­ти, не­го пле­ћа на­ша не­при­ја­те­љи­ма на­шим по­да­ти”, по­ста­ле су мо­рал­ни ко­декс по­на­ша­ња срп­ских вој­ни­ка у ра­ту и од­но­су пре­ма ро­ду и отаџ­би­ни. На­дах­нут њи­ма, срп­ски на­род је чи­та­вих сто го­ди­на не­пре­кид­но ра­то­вао ка­ко би про­те­рао тур­ску вој­ску са сво­је те­ри­то­ри­је и осло­бо­дио Ко­со­во по­ље као све­то бо­ји­ште на­то­пље­но кр­вљу срп­ских ју­на­ка.

Си­гур­но је да сви ко­ји су срп­ског ро­да, па чак и они ко­ји би же­ле­ли да то про­ме­не, зна­ју да­ле­ко ви­ше о ко­сов­ском бо­ју, ле­ген­ди и за­ве­ту, од на­ве­де­них не­ко­ли­ко ре­че­ни­ца са по­чет­ка тек­ста. Због то­га се мо­же по­ста­ви­ти пи­та­ње че­му и оне ка­да је све по­зна­то? Иа­ко је оба­ве­за и вла­да­ра и чи­нов­ни­ка, па­три­јар­ха и све­ште­ни­ка, офи­ци­ра и вој­ни­ка, учи­те­ља и уче­ни­ка и свих дру­гих гра­ђа­на да на Ви­дов­дан, као нај­зна­чај­ни­ји на­род­ни исто­риј­ски да­тум, се­ћа­њем, мо­ли­твом и про­то­ко­лом ода­ју по­шту све­тим ко­сов­ским рат­ни­ци­ма, без об­зи­ра на вре­ме њи­хо­вог свр­ста­ва­ња у Ла­за­ре­ву вој­ску, то ни­је је­ди­ни раз­лог за на­ста­нак овог тек­ста, ма­да ће он, ве­ро­ват­но, би­ти је­дан од рет­ких по­све­ћен Ви­дов­дан­ском бо­ју и за­ве­ту.

Сва­ка­ко да је нај­зна­чај­ни­ји раз­лог то што већ два­де­се­так го­ди­на, а по­себ­но од ка­да су по­но­во оку­пи­ра­ни Ко­со­во и Ме­то­хи­ја, и фи­зич­ко и ду­хов­но по­при­ште слав­не бит­ке, по­сто­ји сна­жан при­ти­сак на срп­ски на­род ко­ји иде у прав­цу бри­са­ња на­ци­о­нал­не исто­риј­ске све­сти, у ко­јој не­сум­њи­во нај­зна­чај­ни­је ме­сто при­па­да ко­сов­ском за­ве­ту. Тај је за­вет, ка­ко је већ на­гла­ше­но, ство­рио по­се­бан мо­рал­ни ко­декс од­но­са пре­ма отаџ­би­ни, ро­ду и сло­бо­ди и жр­тво­ва­њу за њих. До­кле год тај мо­рал­ни и све­ти за­вет по­сто­ји очу­ван и по­што­ван у ко­лек­тив­ној и ин­сти­ту­ци­о­нал­ној ме­мо­ри­ји срп­ског на­ро­да, не­мо­гу­ће је Ср­бе пре­тво­ри­ти у по­да­нич­ку ма­су. Ја­сно је да са жи­вим ко­сов­ским ми­том и за­ве­том не­ма “но­вог или мо­дер­ног па­три­о­ти­зма” ко­ји ап­со­лу­ти­зу­је гло­бал­ни по­ре­дак, на ште­ту на­ци­о­нал­ног кор­пу­са. С дру­ге стра­не, ко­сов­ски мит је сна­жна при­ча о срп­ској рат­нич­кој ча­сти ко­ја је по­твр­ђи­ва­на и учвр­шћи­ва­на ве­ко­ви­ма по­сле ње­га, без об­зи­ра што су рат­ни про­тив­ни­ци ра­то­ва­ли на на­шој те­ри­то­ри­ји при­ме­њу­ју­ћи зло без гра­ни­ца. Све док нам је ко­сов­ски за­вет иде­ја во­ди­ља, би­ће без­у­спе­шни по­ку­ша­ји обез­ча­шћи­ва­ња и бе­сти­ја­ли­за­ци­је срп­ског на­ро­да, све у ци­љу прав­да­ња зла ко­је му је учи­ње­но и у про­шлом ве­ку, и да­нас и, из­гле­да, су­тра.

Си­гур­но да оне ко­ји до­бро раз­у­ме­ју зна­чај исто­риј­ске све­сти и по­себ­но ко­сов­ске ду­хов­не вер­ти­ка­ле, не чу­ди што је на про­јек­ту на­ме­та­ња за­бо­ра­ва ан­га­жо­ва­но ви­ше “мо­дер­них кул­ту­ро­ло­га” и “исто­ри­ча­ра”, но што је би­ло тур­ских вој­ни­ка на Ко­со­ву по­љу. Ови пр­ви ква­ли­фи­ку­ју Ви­дов­дан као ре­ци­див па­ган­ства, а сам ко­сов­ски мит озна­ча­ва­ју као огра­ни­ча­ва­ју­ћи фак­тор у раз­во­ју срп­ске кул­ту­ре, док ови дру­ги го­во­ре о ко­сов­ском по­ра­зу и у ве­зи са тим про­бле­ма­ти­зу­ју струк­ту­ру или пси­хо­ло­шку гра­ђу срп­ске на­ци­је ко­ја га се, као та­ко по­ра­зног, уоп­ште и се­ћа па још и не до­зво­ља­ва по­сле то­ли­ко ве­ко­ва да га пре­кри­је за­бо­рав. На осно­ву до­са­да­шњих ефе­ка­та, а има­ју­ћи у ви­ду вре­ме као огра­ни­че­ни ре­сурс, мо­же се за­кљу­чи­ти да је ма­ла ве­ро­ват­но­ћа да ће оства­ри­ти свој на­ум, баш као што ни тур­ске ухо­де ни­су ус­пе­ле да по­ко­ле­ба­ју срп­ске рат­ни­ке пре са­ме ко­сов­ске бит­ке при­чом о број­но­сти, сна­зи и не­по­бе­див­сти тур­ске вој­ске. За срп­ски на­род је нај­бол­ни­је да­на­шње по­да­ни­штво вла­сти и ин­те­лек­ту­ал­но ва­зал­ство пре­ма по­јек­ти­ма “раш­чи­шћа­ва­ња са про­шло­шћу”, где је ко­сов­ски мит глав­на тач­ка на­па­да. Њи­хо­во ћу­та­ње је по­о­дав­но ја­сно на­ро­ду, с тим што је ово­го­ди­шња ви­дов­дан­ска ћут­ња гла­сни­ја и од глу­вих цр­кве­них зво­на за вре­ме роп­ства под Тур­ци­ма.

Дру­ги раз­лог за ова­кав по­мен ко­сов­ским рат­ни­ци­ма ле­жи у убр­за­ном про­це­су оти­ма­ња Ко­со­ва и Ме­то­хи­је ра­ди ства­ра­ња “не­за­ви­сног Ко­со­ва”, пр­ве те­ро­ри­стич­ке др­жа­ве на све­ту, па још у “ци­ви­ли­зо­ва­ној” Евро­пи. По­сле успе­шне хр­ва­ти­за­ци­је Кра­ји­не ме­то­дом про­те­ри­ва­ња ве­ћи­не срп­ског ста­нов­ни­штва и ка­то­ли­че­ња остат­ка, уни­та­ри­за­ци­је Бо­сне и Хер­це­го­ви­не сво­ђе­њем Ре­пу­бли­ке Срп­ске са­мо на име ко­је у су­шти­ни не зна­чи ни­шта, па он­да ства­ра­ња “не­за­ви­сне Цр­не Го­ре”, Евро­па је спрем­на да, као и пре ко­сов­ске бит­ке, на­ди­ру­ћем ра­ди­кал­ном исла­му ус­ту­пи срп­ске на­ци­о­нал­не те­ри­то­ри­је, ка­ко би ус­по­ри­ла про­дор исла­ма у њен цен­трал­ни део. У ли­це­мер­ним и фар­сич­ним “пре­го­во­ри­ма” о ко­нач­ном ста­ту­су Ко­сме­та, ви­ше ни­ко не по­ми­ње су­ве­ре­ни­тет и те­ри­то­ри­јал­ни ин­те­гри­тет Ср­би­је над ко­смет­ском те­ри­то­ри­јом, што су ка­те­го­ри­је ве­ри­фи­ко­ва­не Ре­зо­лу­ци­јом 1244, и глав­ни су до­при­нос дво­го­ди­шње про­тив­те­ро­ри­сти­че бор­бе и тро­ме­сеч­не од­бра­не од НА­ТО агре­си­је од пре се­дам го­ди­на. Ина­че, да је би­ло по рам­бу­је­ов­ском ул­ти­ма­ту­му, на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји би одав­но би­ла фор­ми­ра­на дру­га шип­тар­ска др­жа­ва, а оста­так Ср­би­је би био под оку­па­ци­јом, у пу­ном зна­че­њу тог пој­ма. На­рав­но, ви­ше се не пла­си­ра­ју ни ла­жна обе­ћа­ња, пре­ко сло­га­на “Ко­со­во за раз­вој” и “Или Ко­со­во или Евро­па”. Ка­ко са­да из­гле­да, по­сле оти­ма­ња Ко­сме­та, ни­ти ће би­ти раз­во­ја, ни­ти ће би­ти Евро­пе, јер ни­је успе­шно за­вр­шен про­цес фраг­мен­та­ци­је срп­ског на­ци­о­нал­ног про­сто­ра, а ни­је из­вр­ше­на ни “де­ми­то­ло­ги­за­ци­ја” ко­сов­ске при­че, па је из­о­ста­ло ства­ра­ње по­да­нич­ке све­сти код срп­ског на­ро­да. Ана­ли­зом раз­ло­га ова­квих по­сту­па­ка Евро­пе и ње­ног моћ­ни­јег пре­ко­о­ке­ан­ског по­лу­бра­та, ла­ко је од­ре­ди­ти ко­ји ће њи­хо­ви ин­те­ре­си из по­ли­тич­ке, еко­ном­ске, вој­не и дру­гих сфе­ра би­ти оства­ре­ни пре­ко тр­го­ви­не срп­ским на­ци­о­нал­ним те­ри­то­ри­ја­ма, ме­ђу ко­ји­ма је ко­смет­ска нај­зна­чај­ни­ја. Ме­ђу­тим, нај­бит­ни­ји за­да­так им је “об­ра­чун са ко­сов­ским ми­том”, јер тр­гов­ци ту­ђим те­ри­то­ри­ја­ма ве­ру­ју да ће, ако срп­ском на­ро­ду бу­де од­у­зе­то по­при­ште ко­сов­ске бит­ке и ма­те­ри­јал­ни тра­го­ви о њој, вре­ме из­бри­са­ти се­ћа­ње на ко­сов­ске ју­на­ке, и, на се­ћа­њу и по­што­ва­њу њи­хо­ве жр­тве, из­гра­ђен вред­но­сни си­стем, а он­да ће све би­ти лак­ше.

И са­мо ви­дов­дан­ско по­ми­ња­ње удво­рич­ке вла­сти и свих оних ко­ји су “про­да­ли ве­ру за ве­че­ру” уче­ству­ју­ћи у тр­го­ви­ни са све­том срп­ском зе­мљом Ко­сме­том на­то­пље­ном кр­вљу веч­них срп­ских ју­на­ка, би­ло би скр­на­вље­ње и јед­ног и дру­гог. По­ста­вља се пи­та­ње шта је са они­ма за ко­је се са си­гур­но­шћу мо­же прет­по­ста­ви­ти да у се­би но­се жи­ви ко­сов­ски за­вет, а ко­ји да­нас ћу­те. Је­су ли због то­га они уоп­ште до­стој­ни ви­дов­дан­ског пре­по­зна­ва­ња? Где су да­нас ин­те­лек­ту­ал­ци ко­ји су до­не­дав­но ис­ти­ца­ли зна­чај све­то­сти ко­сов­ске зе­мље? За­што вла­ди­ке ви­тла­ју кан­ди­ли­ма у двор­ци­ма пљач­ка­ша на­род­не имо­ви­не, уме­сто да свом не­срет­ном ста­ду по­мог­ну у очу­ва­њу ду­хов­ног иден­ти­те­та? За­што ћу­те и они ко­ји су кра­јем про­шлог ве­ка би­ли на Ко­сме­ту и уче­ство­ва­ли у бор­ба­ма про­тив шип­тар­ских те­ро­ри­ста, ислам­ских фа­на­ти­ка и на­тов­ских спе­ци­ја­ла­ца? Зар су већ за­бо­ра­ви­ли са­бор­це ко­ји су се соп­стве­ном жр­твом свр­ста­ли у Ла­за­ре­ву све­ту вој­ску? Ако су то учи­ни­ли њи­ма, зар то не­ће учи­ни­ти и ви­ше­ве­ков­ном исто­риј­ском на­сле­ђу? А шта је са са­мим срп­ским на­ро­дом? Да ли је још увек ак­ту­ал­на пе­сни­ко­ва опо­ми­њу­ћа ди­ле­ма по­ста­вље­на још пре сто го­ди­на: ”Што ћу­тиш Ср­би­не ту­жни? Про­тр­љај очи, сла­ва те зо­ве на цр­но гро­бље, на оно ту­жно Ко­со­во по­ље?”

Тре­ћи и нај­ва­жни­ји раз­лог опре­де­ље­ња за ана­ли­зу вој­ног аспек­та ви­дов­дан­ског по­ме­на, је тре­нут­но ста­ње срп­ске вој­ске. Стра­нач­ке не­зна­ли­це, офи­ци­ри на­тур­шчи­ци и удво­ри­це без на­ци­о­нал­не и про­фе­си­о­нал­не ча­сти, до­ве­ле су је до ни­шта­ви­ла. Они, ко­ји у ср­ци­ма још увек но­се ко­сов­ски за­вет, оне­ме­ли су од сил­них прет­њи. Ако дав­но на­пи­са­ни стих: “од Ко­со­ва плач је, Бо­гу се ва­пи­је, ал’ ниг­де по­мо­ћи, сву­да ср­ца твр­да” осли­ка­ва са­да­шњи по­ло­жај пре­о­ста­лих Ср­ба на Ко­сме­ту, би­ло би нор­мал­но да им њи­хо­ва вој­ска бу­де ма­кар на­да ко­ја их мо­ти­ви­ше да бра­не жи­во­те, јер су хор­де, го­ре и од тур­ских, све оста­ло уни­шти­ле. Та­ко­ђе би би­ло нор­мал­но да се срп­ска вој­ска при­пре­ма за оне­мо­гу­ћа­ва­ње ре­а­ли­за­ци­је пла­но­ва о на­сил­ном оти­ма­њу Ко­со­ва и Ме­то­хи­је и уни­шта­ва­њу и про­те­ри­ва­њу пре­о­ста­лог срп­ског ста­нов­ни­штва. Уо­ста­лом, пла­но­ви о то­ме су јав­ни и ни­је по­тре­бан по­се­бан труд ка­ко би се при­ку­пи­ли по­да­ци о њи­ма. Сми­сао по­сто­ја­ња вој­ске је­сте да се оно­ме што угро­жа­ва на­род и др­жа­ву су­прот­ста­ви свим сред­стви­ма. Али, упра­вљач­ка и ру­ко­во­де­ћа струк­ту­ра остат­ка срп­ске вој­ске не сме ни да по­ме­не Ко­со­во и Ме­то­хи­ју, а у по­след­ње вре­ме ни оста­ле те­ри­то­ри­је пла­ни­ра­не да за оти­ма­ње од срп­ске др­жа­ве. Уме­сто то­га, вој­ни на­тур­шчи­ци, пот­по­мог­ну­ти ар­ми­јом са­мо­зва­них вој­них ана­ли­ти­ча­ра, и на­рав­но ри­го­ро­зно кон­тро­ли­са­ни од стра­них вој­них ти­мо­ва, при­ча­ју о уче­шћу у “ра­то­ви­ма ра­ди ми­ра”, од­но­сно у ми­ров­ним опе­ра­ци­ја­ма, за­бо­ра­вљу­ју­ћи ми­сао срп­ског ве­ли­ка­на да “мач сме ићи са­мо до­кле су на­род­не гра­ни­це.”

Да­кле, за­бо­рав је услов “па­ци­фи­ка­ци­је” срп­ског на­ро­да и ра­строј­ства ње­го­ве вој­ске, не због то­га што угро­жа­ва мир и сло­бо­ду дру­гих, већ за­рад оне­спо­со­бља­ва­ња да бра­ни се­бе од дру­гих. Би­ће ин­те­ре­сант­но пра­ти­ти да ли ће упра­вљач­ка струк­ту­ра вој­ске и “ре­форм­ски опре­де­ље­ни” ге­не­ра­ли и офи­ци­ри, уоп­ште сме­ти да на Ви­дов­дан по­тра­же сво­је ли­це у ви­дов­дан­ском ли­цу срп­ског на­ро­да. Хо­ће ли ста­ти пред сво­је ко­ман­де и је­ди­ни­це, и го­во­ри­ти о ко­сов­ским ју­на­ци­ма и за­ве­ту ко­ји се, све до њих, пре­но­сио ге­не­ра­ци­ја­ма? Хо­ће ли сме­ти да по­ме­ну оне ко­ји су пре се­дам го­ди­на жр­тво­ва­ли сво­је жи­во­те на те­ри­то­ри­ји Ко­сме­та? Да ли ће на овај Ви­дов­дан ус­пе­ти да над­вла­да­ју соп­стве­ни страх од го­спо­да­ра и ко­нач­но ре­ћи шта су по­сле­ди­це све­га што су нам учи­ни­ли пре се­дам го­ди­на? Хо­ће ли, ма­кар пре­ва­ре ра­ди, сме­ти да по­ме­ну па­кле­ни план за уни­шта­ва­ње и про­те­ри­ва­ње срп­ског на­ро­да са Ко­сме­та, и ја­сно ре­ћи шта ће они у том слу­ча­ју пред­у­зе­ти? Хо­ће ли сме­ти да по­ме­ну и ха­шке су­жње, ко­ји су у тој не­пра­вед­ној по­зи­ци­ји са­мо за­то што су, при­др­жа­ва­ју­ћи се вој­нич­ке за­кле­тве и ко­сов­ског мо­рал­ног ко­дек­са, бра­ни­ли срп­ски на­род и ње­го­ве све­ти­ње од раз­у­ла­ре­них те­ро­ри­стич­ких фа­лан­ги смр­ти и њи­хо­вих на­тов­ских са­ве­зни­ка? Је­ди­ни пра­ви од­го­вор на ова пи­та­ња био би по­твр­дан. А уко­ли­ко та­ко не бу­де, он­да ће би­ти пот­пу­но ја­сно ка­кву ће уло­гу убу­ду­ће игра­ти вој­ска и њен ру­ко­во­де­ћи и упра­вљач­ки ка­дар. Сра­мо­та ће би­ти са­мо њи­хо­ва и не­ће обез­вре­ди­ти ни­јед­ну жр­тву за ко­сов­ска зна­ме­ња, јер су оне већ ду­бо­ко и не­из­бри­си­во уре­за­не у се­ћа­њу на­ро­да.

Под­се­ћа­ња ра­ди, срп­ски на­род и ње­го­ва вој­ска су и у бли­ској про­шло­сти има­ли слич­них про­бле­ма са од­бра­ном ко­смет­ске зе­мље. У за­вр­шној по­ру­ци бе­се­де по­во­дом пет­сто­го­ди­шњи­це ко­сов­ске бит­ке, ђе­не­рал Ми­шко­вић је за­пи­сао “Ето, то по­ка­зу­је про­шлост на­шег на­ро­да-ње­го­ва исто­ри­ја. Ако же­ли­мо да нас она по­у­чи у са­да­шњо­сти, те да ство­ри­мо све­тлу бу­дућ­ност, тре­ба да има­мо чвр­сту др­жав­ну ор­га­ни­за­ци­ју, да има­мо до­вољ­ну, до­бро ор­га­ни­зо­ва­ну, ди­сци­ли­но­ва­ну и оду­ше­вље­ну вој­ску, и да ме­ђу со­бом раз­ви­је­мо сло­гу, љу­бав, ре­ли­ги­о­зност и па­три­о­ти­зам до фа­на­ти­зма. То је ди­јаг­но­за, а то је прог­но­за це­ле на­ше др­жав­не и на­род­не сна­ге. Сва­ки друк­чи­ји по­ли­тич­ки екс­пе­ри­мен­ти са др­жав­ним уре­ђе­њем и на­род­ним упра­вља­њем, са­мо ће нас осла­би­ти и уна­за­ди­ти.”

Вој­ска, о ко­јој је му­дри ђе­не­рал го­во­рио, по­чет­ком про­шлог ве­ка нас је осло­бо­ди­ла од роп­ства под Тур­ци­ма, осло­бо­див­ши и срп­ске све­ти­ње у Ра­шкој обла­сти и на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји. На по­чет­ку овог ве­ка, вој­ска ко­ја би тре­ба­ло да не­гу­је тра­ди­ци­је сво­јих пре­да­ка и прет­ход­ни­ка, на­ла­зи се пред иза­зо­вом очу­ва­ња оно­га што су ти исти пре­ци кр­вљу пла­ти­ли. Ме­ђу­тим, из­гле­да да су “друк­чи­ји по­ли­тич­ки екс­пе­ри­мен­ти са др­жав­ним уре­ђе­њем и на­род­ним упра­вља­њем”, уна­пред оне­спо­со­би­ли вој­ску за би­ло ка­кво ре­а­го­ва­ње, а ка­мо­ли од­бра­ну у вој­нич­ком сми­слу. Има­мо ли ми у овом тре­нут­ку уоп­ште “до­вољ­ну, до­бро ор­га­ни­зо­ва­ну, ди­сци­пли­но­ва­ну и оду­ше­вље­ну вој­ску” спо­соб­ну да се су­прот­ста­ви прет­ња­ма? Од­го­вор је, на­жа­лост, не­га­ти­ван, јер по­да­нич­ка власт и удво­рич­ко вој­но ру­ко­вод­ство седам пу­них го­ди­на пре­да­но и рев­но­сно ра­де на ње­ној раз­град­њи.

Да­кле, срп­ски на­род, ба­рем онај ње­гов део у ко­јем још жи­ви ви­дов­дан­ска иде­ја и ко­сов­ски за­вет, мо­ра­ће сам пред ви­дов­дан­ско огле­да­ло и пред Ла­за­ра, на­да­ју­ћи се да је он усли­шио Је­фи­ми­ји­ну мо­ли­тву да “у за­бо­рав не оста­ви ва­зљу­бље­на че­да, ко­ја си­ро­та оста­вио је­си пре­ла­ском сво­јим. Јер, кад ти от­по­чи­ну у не­бе­ским ве­се­љи­ма тво­јим веч­ним, мно­ге ту­ге и бољ­ке об­у­зе­ше ва­зљу­бље­на ти че­да, и у мно­гим ту­га­ма жи­вот про­во­де, јер њи­ма вла­да­ју Исма­и­ли­ћа­ни, и тре­ба­мо сви по­мо­ћи тво­је.”

У ви­дов­дан­ском огле­да­лу, срп­ски ће на­род пре­по­зна­ти но­ве рат­ни­ке, али и све оне ко­ји су већ у вој­сци све­тог Ла­за­ра. •

Српско огледало