Razgovor sa proslavljenim košarkaškim reprezentativcem Dejanom Bodirogom

Boško Obradović

Uprkos velikoj duhovnoj obnovi koja traje već 15 godina, primetno je da u izvesnom delu našeg naroda i dalje vlada onaj virus koji je tvrdio da je religija opijum za narod (posebno mlade) i kočnica za uspešan život u ovome svetu. Međutim, postoje izuzetno uspešni ljudi kojima vera nije nikakva smetnja već, naprotiv, oslonac u životu. Ako danas tražimo Srbina koji je simbol izrazito uspešnog čoveka koji se nije odrekao svoje vere i nacionalnog imena, onda je to proslavljeni košarkaški umetnik, gospodin Dejan Bodiroga.

Jer Dejan Bodiroga je više od sportiste, i to jednog od najvećih koje je srpski narod ikada iznedrio. Bodiroga je evropska marka vrednosti, savremeni heroj Mediterana i snažna reafirmacija srpskog imena u Evropi i evropskog identiteta u svetu. U senci njegove sportske veličine ostali su njegovi ljudski kvaliteti: Bodiroga je veliki dobrotvor naše Crkve i naroda, duboko verujući čovek i čuvar zavičajnog sećanja. Zbog svega toga je od naše Crkve nagrađen Ordenom Svetoga Save prvoga reda. U jednoj maloj sportskoj pauzi razgovarali smo sa Bodirogom na neke aktuelne teme. Imali smo redak utisak da smo bili u društvu gospodina dučićevskog kova.

Naši veliki sportski talenti simbol su odlivanja srpskih talenata u rasejanje. Posle odlaska često dolazi do zaborava otadžbine i utapanja u potroš ačku samodovoljnost. Vi se često vraćate zavičaju. Zašto?

- Zato što tu crpim snagu i punim baterije i svu svoju energiju. Taj moj odlazak u Trebinje i moj povratak kući, povratak ljudima koje izuzetno cenim i volim, daje mi neku snagu za dalje. Pošto provedem 10-11 meseci godišnje u inostranstvu, povratak zavičaju mi daje realnost, da vidim kako ljudi u stvarnosti žive i kakve probleme imaju, sa čim se sve ljudi susreću ovde i kakvi su im životi. Ja imam jako malo vremena i drago mi je da to vreme iskoristim u razgovoru s njima. Jer je taj povratak kući, prvo kod mojih roditelja a posle kod mojih prijatelja, nešto što volim i što me ispunjava. S druge strane, u Hercegovinu, odakle su moji, volim da odem da slobodno vreme provedem sa Vladikom Grigorijem i sa ljudima tamo. Pošto je to na kratko, voleo bih da za to bude mnogo više vremena.

Manje je poznato da ste veliki dobrotvor naše Crkve i naroda u Republici Srpskoj, kao i da ste Vaš kapital uložili u srpsku poljoprivredu i prehrambenu industriju u Vojvodini?

- Voleo bih kad bi neke stvari bile mnogo čistije, jer ja volim da ulažem u svoju zemlju i da od toga imam dobra i ja i mnogi ljudi koji su tamo zaposleni i koji će imati odatle koristi. Za mene je to bila jedna investicija u koju sam ušao sa svojim kumom i sa svojim prijateljima. Oni sad više vode računa o tome zbog mojih obaveza. Nadam se da ću kad završim karijeru imati više vremena da se posvetim tome i da posle košarke ostaje nešto čime ću se baviti. Razmišljam već sada o tome šta bi moglo da me očekuje posle toga, i to je bio razlog što sam uložio u "Žitokombinat" u Bačkoj Topoli i A. D. "Hleb" u Novom Sadu. Mislim da je to kod svakoga čoveka posebno, ali meni je drago da mogu da pomognem, da mogu da budem dobrotvor Srpske pravoslavne crkve. Mislim da je to ipak lična stvar svakog čoveka i da to treba da zadrži svaki čovek za sebe, ali mislim i da je to jedna obaveza svih nas. To me čini zadovoljnim i srećnim i ispunjen sam zbog toga.

Takođe je manje poznato da ste nosilac Ordena Svetoga Save Prvoga reda, koji dodeljuje Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve. Izjavili ste da to priznanje ne može da se poredi ni sa jednim trofejom koji ste osvojili?

- Pa i ne može da se poredi. Ja sam osvojio dosta toga na klupskom, reprezentativnom i, da kažem, ličnom planu. Osvojio sam dosta trofeja, ali to ne može da se poredi sa tim da su me Sveti sinod i naš Patrijarh odlikovali ordenom Svetoga Save. To je za mene najveće priznanje koje sam dobio. Tako da ne mogu da ga svrstam u red ni sa jednim trofejom koji sam osvojio.

Vrhunski ste sportista, slavan i materijalno zbrinut čovek. To je san mnogih mladih ljudi u Srbiji danas. Međutim, Vi niste zanemarili duhovne osnove života, niste se odrekli vere svojih predaka. Šta je uspeh u ovom svetu, šta je sreća i koji duhovni zakoni vladaju tim kategorijama?

- Ja mislim da je unutrašnji mir nešto čemu bi svako trebalo da teži. To je za mene najvažnija stvar. Sama reč bogat, odnosno, obezbeđen znači da si bogat koliko imaš Boga sa sobom - ja to tako gledam. Materijalna stvar i novac su bitni u današnjem životu ali nisu sve. Ja želim da budem kompletan kao ličnost i sa druge strane se obogatim odnosno produhovim i tako nađem balans i unutrašnji mir. Kad čovek nađe neku svoju crtu, odnosno kad teži ka tome da ne meri sve svoje novcem i koliko kuća ima ili koliko auta ima - to je za mene kompletna ličnost. Mnogi danas u Srbiji razmišljaju tako i gledaju mnogo kroz materijalno. Ja mislim da ima ipak i ova druga strana koja je mnogo važnija, a to je ta duhovna strana: da ljudi teže ka boljem i da nađu unutraš nji mir. Za mene je najvažnije: da pomogneš drugim ljudima i da se preispituješ u svakom momentu, i šta si pogrešno i šta si dobro uradio. Da preipituješ sebe i da polaziš od sebe. Mislim da bi nam u Srbiji bilo bolje kad bi svako razmišljao na takav način. Nama je često u Srbiji falilo sloge i dogovora. U zadnje vreme i kod političara imaš neko osuđivanje: ovaj je iz ove stranke, ovaj je iz one stranke, onaj je odavde, taj je odande. Potrebno je da se svi ujedinimo, potrebno je da svi radimo za jednu Srbiju koja bi sutra bila bolja. A to polazi od svakog čoveka, dakle, lično da se svi založimo za jednu stvar. Mislim da je potrebno da svako napravi jednu autokontrolu, autoispitivanje i da vidi šta bi to mogao da uradi da bi bilo bolje svima, prevashodno sebi i svojoj familiji a posle i drugim ljudima koji su u tvom okruženju. Da je samo tebi dobro a da je okolini loše, mislim da tako ne može niko da bude srećan. To je ono o čemu bi trebalo svi da razmišljamo i da težimo ka tome da bi sutra Srbiji bilo bolje.

Možda je košarkaški tim koji dobro funkcioniše pravi uzor za tu vrstu ujedinjavanja različitih talenata od kojih mnogi žele da budu vođe tima, ali sa jednim pravim trenerom to može da funkcioniše kao dobar tim. Da li neko poređenje tog tipa možemo da napravimo?

- Možemo. Ja mislim da je reprezentacija skup izvanrednih pojedinaca, izvanrednih kvaliteta igračkih i ličnih. Da bi jedan tim funkcionisao svako mora da od svoga ličnog malo odvoji u službu kolektiva. To je ono što te dovodi do rezultata da budeš svetski i evropski prvak. I to je ono što je pobednički duh i to smo imali kroz reprezentaciju.

Igrali ste samo na Mediteranu: Jugoslavija, Italija, Grčka, Španija, a izdanak ste srpske filosofije košarke. Mediteran je kolevka antičkih i hrišćanskih temelja Evrope. Evropa se toga polako odriče. Kako vidite srpski put u Evropu koja gubi mediteranski identitet?

- Ja mislim da Srbija danas treba da teži tom putu, ali kako da teži? Ja mislim da ne treba da ostanemo na nekoj margini van Evrope, ali nije danas Evropa kako kažu, med i mleko, nije sve u Evropi sjajno i bajno. Ja živim već 15 godina u Evropi i živeo sam u lepim zemljama i u lepim gradovima u Italiji, Grčkoj, Španiji. Za mene je u tih 15 godina najlepše bilo u Grčkoj: pravoslavna zemlja u kojoj sam ostvarivao najbliskije kontakte i gde imam najviše prijatelja. Kad sam rekao da nije sve med i mleko znači da mislim da mi kao Srbija u buduć nosti ne smemo da zaboravimo našu istoriju, ne smemo da zaboravimo šta nam se desilo i dešava nam se po ko zna koji put. Mi ne smemo da izgubimo naš nacionalni identitet: ono šta smo. Vladika Atanasije je lepo govorio o tome: ne možemo mi da izgubimo naše pismo, našu ćirilicu, koja je zaštita srpskog naroda i naše istorije. Nisu ni drugi narodi izgubili njihovo pismo i te njihove istorijske stvari zato što su kasnije napravili kontakt sa Amerikom i sa Evropom. Znači, od nas se traži da sve zaboravimo. Kad dođu oni da se mi jednostavno poklonimo i da oni treba ovde da budu velike gazde. Ja nisam pristalica toga. Ja ne znam šta bismo mi stvarno dobili ulaskom u Evropu po svaku cenu. Ne možemo da ostanemo na margini, treba da sarađ ujemo, ali kakav je to vid saradnje i pod kojim uslovima ćemo mi da uđemo - to je veoma bitno. Jednostavno se samo traži nešto od Srba ili se prisiljava u zadnjem momentu. Evo ovo što se dešava na Kosovu. Dakle, ljudi neće da vide pravu istinu i nalažu ti neka pravila i neke okvire koje ja mislim da ne možemo da prihvatimo. Mislim da imamo dosta kvaliteta kao narod, mislim da imamo i mana, ali treba, to sam govorio u prethodnom jednom odgovoru, mi moramo prvo sami sebi da pomognemo. I tu leži cilj da se svi ujedinimo. Srbija je zemlja koja ima 10 miliona ljudi i kad tu zemlju raščlaniš na ne znam koliko stranaka, kad ti gledaš da li je neko iz ove ili one stranke - jednostavno nemamo toliko kvalitetnih ljudi u politici. Ja mislim da treba uzeti ono što je najbolje u politici, treba uzeti ono što je najbolje u sportu, treba uzeti ono što je najbolje u ekonomiji, bez obzira na stranačku pripadnost i da li neko gleda ovako ili onako. Taj kvalitet treba ujediniti, taj kvalitet treba dovesti do toga da zemlji bude bolje, znači, ljudi koji predvode zemlju trebalo bi da razmišljaju na taj način. Oni treba da predstave šta je najbolja opcija za Srbiju i mislim da mi moramo da se ujedinimo i da sami sebi pomognemo, tako što ćemo imati jedan nacionalni interes koji će biti iznad svega i radićemo svi za taj nacionalni interes: da Srbija bude jedna moderna zemlja koja neće zaostajati ni za kim. Mislim da imamo te kvalitete. Ali da se ne izgubi taj naš nacionalni interes, da to bude naša vodilja.

Zatim, mi smo živeli 50 godina katastrofalnog komunizma gde su pomerene mnoge vrednosti. Narodu treba dosta vremena da se povrati poverenje, jer ovi što su bili prethodno, što su napravili te pomerene vrednosti, doveli su do toga da se obični ljudi osećaju prevarenim. Treba povratiti tu veru u ljude, da počnu da veruju jedni drugima, a ne da postoji neki strah od toga. Mislim da je to jedan od načina kome treba da se posvetimo da bi Srbiji bilo bolje. To su neke stvari kako ja vidim Srbiju koja ulazi u budućnost i u Evropu.

Na već legendarnom "sudaru civilizacija", odigranom između košarkaških reprezentacija Sjedinjenih američkih država i Sjedinjenih srpskih država (u tadašnjoj SR Jugoslaviji) na protivničkom terenu na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. godine, Amerikanci nisu umeli da zaustave trojicu naših igrača: onog koji je znao njih i sa njima (Vlade Divac), i dvojicu posebnih, koji igraju različito od njih, koji su svoji: Paspalja i Bodirogu? Da li sačuvati to svoje, i kako?

- Ja prvo moram da kažem da sa svim razlikama ja ipak cenim tu NBA ligu. To je jedna mašinerija. Biznis i marketing sve više ulaze u sport. Međutim, postoji ta volja za takmičenjem. Mislim da sport ne sme da izgubi taj takmičarski deo. A sport je ipak takmičenje: ti se takmičiš sa rivalom, publikom... Tražiš poštovanje i želiš da pobediš. Sport je oduvek bio to da ti igraš i da se pobeđuje i gubi. Taj deo mislim da se poslednjih godina u NBA izgubio. Dok ne dođe plej of, polufinale i finale, igraju se neobavezne utakmice, i njima je svejedno da li si izgubio 50 ili 60 utakmica u sezoni. Imaš klubova koji imaju skor 30:50. On gubi 50 utakmica i to je njemu normalno. Igra neobavezno: ako uđe u plej of jedne sezone biće dobro, ako ne opet biće dobro. Nema tog pozitivnog stresa, pozitivne tenzije. Znači, to je jedan od razloga što nisam otišao. A i te ponude koje sam imao iz Amerike, imao sam iste takve, i veće, u Evropi. A s druge strane, hteo sam da se borim za trofeje u Evropi i da obogatim sebe na jedan drugi način, a to je da upoznam druge kulture (živeo sam u tri različite zemlje), da kroz te kontakte s ljudima odnosno ta prijateljstva steknem neko iskustvo koje će mi kasnije biti dragoceno u životu i da usput naučim jezike.

Mislim da je potrebno sačuvati to svoje. Ja se divim Divcu, jer on igra tamo 15 godina. On igra s njima na mozak i jednostavno ih je shvatio. Ja isto tako gledam: ne možemo mi da skinemo nekoga ko ima prirodne resurse kao njihovi igrači (Crnci koji skaču toliko metara), mada se mnogi klinci danas pale na to. Diki igra u Americi jer igra na mozak i ono što on pravi u Americi je zaista fantastično. Čovek sa 36 godina kada doda loptu onako kako je doda, i kad igra i poentira kako on poentira - jednostavno treba skinuti kapu. To je naša posebnost. Znači, mi znamo sa loptom. I kad ti vidiš nas kao naciju, koje sportove mi igramo?

Mi, uz svo poštovanje, nismo neki trkači maratona. Nije nam to u genima da izađemo i da trčimo 42 kilometra, uz svo poštovanje, pošto je izuzetno teška disciplina. Mi volimo caku i mi igramo na caku i na nadmudrivanje. I mi smo u sportovima gde je lopta između najjači: u košarci, u fudbalu, u vaterpolu, odbojci, rukometu. Tu smo bili i evropski i svetski prvaci mnogo puta. Mislim da tu leži taj trik, jer mi volimo da se nadmudrujemo i volimo gde ima neka zanimljiva igra, a to je kad imaš loptu između, da pokažeš svoj talenat, nešto što još nije viđeno, neku novu fintu, neku novu caku. Ja mislim da je to ta posebnost. Paspalj je odigrao jedno sjajno finale i stvarno na jedan njegov atipičan način. Za mene je to bila, sa svojih 23 godine, velika utakmica, da igram sa svim tim pravim zvezdama. Imao sam tremu pred početak, ali posle kad sam prvi put dotakao loptu to se izgubilo i već sam hteo da se nadmećem sa njima. I onda je postalo nadmetanje, nadmudrivanje s njima. (I kad me Meloun u jednom momentu preuzeo i onako poziva da igra sa mnom jedan na jedan, to je ovako bilo: hoćeš da igraš jedan na jedan - evo sad ću da ti pokažem. Iz jednog ugla nekog "klinca", ali onako pravo nadmetanje). Mislim da to što si rekao da treba da sačuvamo našu posebnost, to je naš talenat i to je naše što imamo mi u genima, što nas krasi. Mislim da danas ovi što počinju da se bave sportom, da to treba da im budu u neku ruku ljudi po kojima će da se vode, znači, Divac i svi ti veliki igrači koje smo imali. A posle možemo da uzmemo stvari drugih, ako vidimo da su bolji možemo da pozajmimo, to nije sramota i to je uvek pozitivno; i kad vidiš da neko nešto ima to možeš da pridodaš, ali treba da imaš svoju osnovu, ono po čemu te svi razlikuju, odnosno, po čemu te svi prepoznaju.

Mislim isto tako da apsolutno nije bilo mesto da se tamo ide, nego da je 100 godina Olimpijade bilo namenjeno Atini i da je trebalo da bude u Atini. Dobili su je 8 godina kasnije, međutim, nekako celokupni osećaj sportista je bio da je olimpijski duh drugde i da je to trebalo da bude u Atini. I još bih se nadovezao da sve ovo što pričamo kroz sport treba da nam bude posebnost i van sporta. Imamo nešto što smo mi. I to smo dokazali puno puta i to treba negovati. To je ono što nas krasi i treba da bude naš zaštitni znak.

Jedno pitanje se neizbežno nameće. Glavni ste nacionalni junak u nekoliko navijačkih pesama. Navijači Vas smatraju košarkaškim "bogom". U nekoliko navrata ste istakli da Vam to poređenje smeta?

- Ja verujem u Boga i mislim da je Bog jedan i to sam već rekao. Svako poređenje i svako takvo navijanje meni smeta i para mi uši. Jednostavno ne osećam se tako. Lepo je kad te ljudi bodre i navijaju za tebe, ali to može da bude i na jedan drugi način. Tako da bih voleo i ovim putem da poručim da ipak meni sve to pomalo smeta i, kažem, ima i drugih načina da budu uz mene i da navijaju za mene.

Ideju za ovaj naš razgovor, na posredan način, dao nam je Njegovo Preosveštenstvo Episkop Zahumsko-hercegovački i primorski g. Grigorije, kada je rekao da bi mladim ljudima danas trebalo prirediti jedno saborovanje na kome bi o sportu govorio Vladika Atanasije Jevtić, a o veri - Dejan Bodiroga.

Šta biste tada rekli mladima?

- Ima dosta mladih koji se nalaze na nekoj prekretnici. U mojoj generaciji, kad je počeo taj rat 1990-91, sa 18, 19 godina su otišli van i nisu videli neku budućnost. Međutim, ja mislim da se ljudi polako vraćaju i mislim da treba izdržati sva ta iskušenja, da treba imati veru, ta vera će nam doneti bolje sutra. Treba imati veru i nadu. Nije lako ostvariti vredne stvari. Ono što će nas posle čekati zaslužuje takav trud i da se izdrže sve nevolje da bi imali svetliju buduć nost. Za mene je lep osećaj kad vidim da na Božić ili na Vaskrs ima sve više mladih ljudi u Crkvi, i to je lepa i pozitivna stvar. U Srbiji ipak ima budućnosti i ima mladih ljudi koji će izneti sve to napred i koji će izaći iz ove situacije u kojoj smo se našli.

Pravoslavlje