Добродошли на Vidovdan.org
 

 Почетна | Преузмите | Аутори | Top 10 | Контакт | Питајте | Додај у фаворите  

>

Претраживач Патриота
PATRIOTA

Мејлинг листа
Пријави се на мејлинг листу
Email:

  
Историја: Dragana Antonijević: Tajna istorija Srbije - ispunjena proročanstva
Постављено 26.12.2005
Тема:

Dragana Antonijević

„Okultna istorija”: predskazanja i verovanja
o srpskim vladarima i znamenitim događajima
u 19. veku

U spomen na 1999. godinu,* u kojoj su se desile mnoge neobične nebeske i prirodne pojave protumačene u mantičkom ključu, a koje čekaju da se obistine.

Mnogi krupni istorijski događaji u Srbiji tokom 19. veka, kao i sudbina tadašnjih vladara, bili su unapred predskazani. Neka od proročanstava su nestala spontano u narodu, na osnovu tumačenja pojedinih važnih nebeskih pojava, kao što su pomračenje Sunca i Meseca, pojava kometa ili zvezda padalica, itd., dok su druga, pak, bila plod vizija posebno darovitih pojedinaca. U radu se razmatraju pomenuta proročanstva i dovode se u vezu sa istorijskim događajima na koja su se odnosila. Ova svojevrsna „okultna” istorija srpskog naroda u 19. vekau posredno je dovedena u vezu sa izvesnim zbivanjima s kraja 20. veka, kao što je tumačenje propasti Takovskog grma iz 1991. godine i nebeskih pojava iz 1999. godine, čime su nagoveštene promene i neki događaji na samom kraju veka i milenijuma!

...

Skoro svi najznačajniji događaji u istoriji Srbije 19. vek, te neki najvažniji momenti iz života tadašnjih srpskih vladara bili su – predskazani!

...

Naš narod veruje da su nebeska znamenja u stvari božanske poruke, znaci koje Bog šalje narodu da bi se blagovremeno popravio i shvatio da predstoje krupni događaji i promene. Ove nebeske pojave su tumačene kao znaci krvavih ratova, ustanaka, nemira, gladi, zemljotresa i empidemija. Naš je narod verovao da pomračenje Sunca nije dobar znak za državu: „Kad se Sunce jede, onda Srbija propada!” Dok pomračenje Meseca znači propast za Tursku, i rat uopšte.8 Pomračenje Sunca i pojava komete predskazuju takođe pogibiju i opasnost za vladara i znamenite ličnosti.Jasno je da je osnovni smisao ovih gatanja analoške prirode, gde se podudarnim shvataju dva sistema u celosti – društvena zbivanja i nebeska struktura.

Drugu grupu čine spontane vizije, proročki snovi jasnoviđenja izuzetnih – osetljivih i posebno obdarenih ljudi, koji su imali potrebu da javno saopšte svoja natčulna saznanja. To se obično dešavalo u sudbonosnim situacijama koje se tiču neke osobe lično ili čitave grupe, tj. naroda. Osnovu takvih proročanstva čini pomenuta mistična intuicija, a sami vidovnjaci bi takav doživljaj jednostavno objašnjavali rečima – „tako mi je kazato”. U srpskom narodu odavno su poznati ti „proricatelji”, „tajnovici” ili „prozorljivci”, i njih treba razlikovati od gatara i vračara kojima se pojedinačno obraćaju klijenti da bi na taj način rešili neki svoj individualni problem.

Najpoznatiji srpski proroci u 19. veku bili su Miloš i Mitar Tarabić iz sela Kremne na Zlatiboru. O njihovim proricanjima, kasnije kod nas poznatim kao Kremansko proročanstvo, najviše je znao i zapisao njihov kum prota Zarija Zaharić, ali o tome su znali i neki ugledni ljudi i državnici u Srbiji, te neki crkveni velikodostojnici. Prota Zarija Zaharić je više puta, počesto unapred saopštavajući buduće događaje, a po saznanju od svojih vidovitih kumova, pričao o tome svom najboljem prijatelju užičkom proti Gavrilu Popoviću (koji je u kući krio rukopis o tim proročanstvima), potom Dobri Ružiću, bivšem ministru prosvete i crkvenih poslova, Milanu Đ. Milićeviću, pa i samom mitropolitu Mihailu. Među mnogim stvarima koje su Tarabići prorekli, politički najzanimljivije i najosetljivije bilo je, svakako, njihovo proricanje o sudbini dinastije Obrenović, o balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. O tome kakva će biti sudbina vladaoca iz porodice Obrenović, sve do gašenja njihove loze, prorekao je Miloš Tarabić još 1854. godine, a od njegovog sinovca Mitra zapisnik o tome je naravno uzeo užički prefekt policije 1868. godine, kada je ubijen knez Mihailo. Taj akt je prosleđen u Beograd, u Ministarstvo unutašnjih dela, gde se čuvao među tajnim spisima. Veoma značajno i uverljivo svedočanstvo, iz prve ruke, o istinitosti prorečenog ostavio je i istoričar, diplomata, narodni poslanik, ministar finansija i pisac Čedomilj Mijatović. On je za proročanstvo prvi put čuo 1875. godine, kada je iznenada raspuštena tadašnja Skupština, od svog prijatelja, poslanika iz Užica, advokata Alekse Popovića (brata prote Gavrila Popovića). Popović mu je prišao i rekao: „Vidiš li kako se sve zbiva što je onaj prorekao”, misleći na Mitra Tarabića. O tome je odmah obavešten i kralj Milan, kod koga su u audijenciju zajedno otišli Mijatović i Aleksa Popović. Kralj je, potom, tražio da mu se pokažu tajni spisi iz Arhive. Veoma potresen i uznemiren sadržajem proročanstva, kralj Milan je te akte čuvao kod sebe u dvoru. Pomenute događaje i svoj neposredni udeo u tome Mijatović je detaljno opisao u knjizi „A Royal Tragedy” (London, 1906) povodom ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage, i u svojim memoarima „The Memoirs of a Balkan Diplomat”, takođe objavljenim u Londonu 1916. O Kremanskom proročanstvu, Tarabićima i ljudima koji su bili upućeni u te događaje detaljno je pisao i Radovan N. Kazimirović u knjizi „Tajanstvene pojave u našem narodu”, objavljene 1940. Kazimirović je u knjizi naveo i svoje razgovore s protom Zarijom Zaharićem, vođene 1915. godine, o tim skromnim i povučenim vidovnjacima i njihovim vizijama. Kazimirović, koji je imao prepisku i sa Čedomiljom Mijatovićem, smatrao je da je u njegovoj rukopisnoj zaostavštini ostalo još ponešto zabeleženo, ali neobjavljeno o tom „crnom proročanstvu”, kako ga je zvao Mijatović. Za vreme Obrenovića o Kremanskom proročanstvu se nije smelo javno pisati, jer je policija gonila sve one koji bi o tome ma i šapatom govorili. Razume se da su o tome najviše u tajnosti pričali karađorđevićevci, jer su Tarabići bili prorekli i smenu dinastija.

Vidovnjaci i proricatelji bili su i u drugim vremenima i prilikama gonjeni i ućutkivani kada bi prorokovali o političkim događajima nepovoljnim za vlast, a skoro redovno su bili predmet podsmeha svojih suseda i sunarodnika dok se ne bi kao tačnim pokazalo poneko od njihovih predskazanja. Nije čudno što se u kriznim vremenima pojavljuju brojni proroci i vidovnjaci.11 Mnogi od njih su bez sumnje šarlatani, ali poneki pripadaju upravo onoj vrsti izuzetno osetljivih bića koji na takav, za većinu ljudi krajnje neobičan način, reaguju na opštu društvenu uznemirenost i nesigurnost. Osim toga, valja ukazati na još jedan momenat važan za razumevanje prirode naših proroka i njihovih vizija. Srpski čovek 19. veka, kao i ranijeg doba, zbog opšte kulturne, verske i društvene regradacije za vreme turskog carstva, bio je po svom mentalnom i psihičkom ustrojstvu bliži arhajskom (naučnici obično vole da kažu – paganskom) čoveku, nego što je to danas. Ako se vratimo na konstataciju Bele Hamvaša da je za arhajskog čoveka „budnost” i mistična intuicija bila spontani i razumljivi izraz vančulne spoznaje, no što je to za modernog čoveka, onda se može lakše razumeti, pa i prihvatiti činjenica da je u prošlim vekovima u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini bilo ljudi koji su sa uspehom i tačnošću bili u stanju da prorokuju izvesne događaje.

3.

Prvi srpski ustanak

O brojnim nebeskim znamenjima koja su najavila početak srpskog ustanka dosta se pisalo u našoj literaturi, a pesma Filipa Višnjića „Početak bune protiv dahija” predstavlja temelj i okosnicu tih analiza. U pesmi, nadahnuti pevač navodi četiri nebeske pojave koje su sveci izazvali („Nebom sveci staše vojevati / i prilike različne metati / više Srbije po nebu vedrome”) ne bi li Srbe naterali na ustanak, ali ih Srbi, izgleda, nisu shvatili i, što je važnije, nisu smeli da se dignu na oružje. Te su prilike, međutim, Turci dobro razumeli: u tepsiju su zahvatili vodu iz Dunava i u vodi gledali i „hvatali” znamenja, potom pročitali „knjige indžijele” i videli da im se dobro ne piše. Tada odlučiše da preduhitre Srbe, te posekoše sve viđenije knezove u Srbiji. Ostalo pripada poznatoj istoriji.

Nebeska znamenja u pesmi pominju se ovim redom:

1.  Od Tripuna do svetoga Đurđa
svaku noćcu mjesec se hvataše.

2.  Od Đurđeva do Dmitrova dana
sve barjaci krvavi idoše
viš Srbije po nebu vedrome.

3.  Grom zagrmi na Svetoga Savu
usred zime kad mu vreme nije,
sinu munja na Časne verige,
potrese se zemlja od istoka.

4.  Uhvati se sunce u proljeće,
u proljeće na Svetog Tripuna,
jedan danak tri puta se vata,
a tri puta igra na istoku.

Reč je, dakle, o sledećim fenomenima koji su se odista dogodili neposredno pred ustanak i tokom njega: pomračenje („hvatanje”) Sunca i Meseca, pojava komete, grmljavina u zimu i zemljotres. Totalno pomračenje Sunca koje se jasno videlo iz Beograda zbilo se 30. januara 1804. (odnosno, 11. februara po novom kalendaru), a njemu je neposredno prethodilo pomračenje Meseca 14./26. januara iste godine. Pošto Višnjić u pesmi kaže da se Sunce pomračilo baš na onaj dan kada su ubijeni knezovi Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin (23. januara 1804) i Hadži Ruvim (29. januara 1804), najverovatnije je mislio upravo na to pomračenje. Moguće je, pak, da je imao u vidu neka ranija pomračenja, od 22 marta 1800. ili 18. marta 1801. kada je pevao o prilikama koje su se desile kao upozorenje Srbima, znajući, svakako, za narodna verovanja o nebeskim predznacima.12 Zanimljivo svedočanstvo i tumačenje pomračenja Sunca od 30. januara 1804, na sveta Tri jerarha, kazivao je knez Miloš Obrenović, a zapisao je Sreten L. Popović, po sećanju svoga oca Laze Popovića: „Pred naš ustanak ja sam bio u našeg subaše Turčina sprežnik da ih naranimo i napojimo, a mi da ručamo, a ono se stade sunca vatati. Turčin spazi to i zapita me: „Šta je to Miloše?” i ja mu reko: „Pa eto šta je, vata se sunce”. „E neće dobro biti” odgovori Turčin. Pa tako i bi, on prestade biti naš subaša, a ja njegov sprežnik”.13

Druga pojava koju pesnik opisuje odnosi se na kometu koju u narodu zovu „repata zvezda”, „repatica”, „zastavuša”, ili „barjaktaruša”, a za koju se veruje da predskazuje rat i smrt vladara. Pretpostavlja se da je Višnjić mislio na neku od kometa koje su se nad Srbijom videle u godinama koje su prethodile ustanku: dve 1798, dve 1799, i po jedna 1801. i 1802. godine.14 Milenko Vukićević, koji je pisao o Karađorđu, navodi dve komete koje su, po njemu, mogle poslužiti kao inspiracija Višnjiću da pomene „krvave barjake”. Jedna je bila „zvezda koja se javila 24. juna 1798. u nedelju posle podne u 2 sata i sijala jednako do noći”; dok pomen o drugoj postoji u zapisima manastira Svete Trojice koji glasi: „Znati se kada solnce zacrni se m-ca dekemvrija den 25 goda 1805. I mjesec bio tako i za nime strašna zvezda i bila je mnogima za oudivlenije. To je bilo januarija 14 den”, dakle, 1806.15 Konačno, mnogi se slažu u tome da je lako odgonetnuti na koji je događaj Višnjić mislio kada je pomenuo grmljavinu na Svetoga Savu i zemljotres. Iz godine 1801. postoji zapis koji potvrđuje istinitost ovog događaja, i gde se kaže: „14. januara 1801. uoči sv. Save srbskoga bi tutanj mnogi i grmljava i zemlja se trese i pukoše tri groma...”16 Dušan Popović ističe da su se u godinama neposredno pred ustanak, od 1802. do 1804. dešavale i druge neobične i veoma retke prirodne pojave, i to ne samo nad Srbijom već i u okolnim zemljama, o čemu je izveštavala tadašnja štampa.17 Filip Višnjić je, očigledno, bio svedok svih tih nebeskih pojava, zapamtio ih i efektno iskoristio u pesmi da snažnom poetskom slikom istakne sudbinsku predodređenost i neminovnost podizanja ustanka. Dodajmo i to da nebeske prilike nisu samo predskazale sudbonosne događaje za Srbiju. To je ujedno bilo vreme Napoleonovog pohoda na Evropu, koje je uzdrmalo tadašnji svet i predodredilo mnoge promene koje će se desiti na Starom kontinentu.

I dok su brojne prilike predskazale početak Prvog ustanka, bilo je, izgleda, i nekih proricanja o njegovom katastrofalnom porazu 1813. godine. Anta Protić, bivši pukovnik i savetnik, te i sekretar smederevskog kneza Vujice Vuličevića, u svojim sećanjima na Karađorđa i Prvi ustanak navodi da se pred sam slom po narodu raširio glas da sanduk, odnosno, kivot Svetoga Kralja škripi, što je siguran znak da će Srbija propasti.18 Milan Đ. Milićević je takođe pisao o tome da su se poslednjih godina Karađorđeve vlade pojavili mnogi proroci i vračare koji su kazivali da će Karađorđe ostaviti zemlju, da će Srbija pasti, a Turci ponovo ovladati narodom.19

Karađorđe

Smatra se da je pojavu tog velikog i znamenitog čoveka za srpski narod, mnogo pre njegovog rođenja, prorekao Starac Stanj Šćekić iz Vasojevića. Starac Stanj rodio se 1640. godine u selu Babinu blizu Berana. Zvali su ga i Stanj Prozorljivac, jer je posedovao nadaleko čuvene vidovnjačke sposobnosti. Bio je veliki prorok u svoje vreme, a M. Đ. Milićević kaže da su ga i tokom 19. veka ljudi pominjali i sećali se njegovih proročkih reči. Doživeo je duboku starost, od oko sto godina, i sahranjen je u rodnom selu Babine, gde mu se znao grob. Za Starca Stanja pričaju da je imao dugu bradu, nosio uvek uza se praznu torbu i štap, kao simbole večnog putovanja, a kada bi prorokovao, gledao je u neku knjigu, koju je takođe sa sobom nosio. On je, međutim, bio nepismen, i knjiga mu je služila, izgleda, da se bolje koncentriše u svom nadahnuću.20

NJegovo predskazanje o Karađorđu poznato je kao proročanstvo o caru u opancima. Po navodima M. Đ. Milićevića, to proročanstvo ovako glasi: „Javiće se jedan crni čovjek ozdo od utoka Lima. Taj čovjek će se zvati Car u opancima. On će mnogo srpskoga naroda osloboditi od Turaka, doći će i do nas, i željeće se sastati s jednim bradatim čovjekom od mora (a dok se oni mogu sastati mnogo će nesreća biti). Mi ćemo se Vasojevići nadati da car u opancima i nas oslobodi, ali će se on ubrzo vratiti, i nas neće osloboditi. Oni koje oslobodi, živeće lijepo, i, poslije njega, imaće svoje vladaoce. Car u opancima neće dugo živjeti...”21

Reči Staraca Stanja mogu se ovako protumačiti: „Crni čovek” ili „Crni Đorđe” (Karađorđe) poreklom je odista bio iz oblasti oko Lima, od Vasojevića. NJegovi vojni uspesi i proterivanje Turaka iz Srbije tokom ustanka, nedvosmislena su potvrda reči da će „mnogo srpskoga naroda osloboditi od Turaka”. Zanimljiva je, pak, istorijska zbilja koja odgovara proročanstvu o odnosima Srba i Crnogoraca. U aprilu 1806. godine vožd i Sovjet obratili su se pismom crnogorskom mitropolitu Petru I Petroviću („bradati čovjek s mora”) sa molbama da se pridruži srpskim borbama za slobodu i nezavisnost; predlagali su savez, a iz tog saveza i borbe proizašlo bi ujedinjenje. Vožd i Sovjet su verovali da bi se zajedničkom akcijom postiglo oslobođenje i ujedinjenje Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Crnogorski mitropolit, koji je tada ratovao sa Francuzima u dobrovačkom zalivu, hvalio je srpski viteški duh i uspehe, ali nije bio voljan da se pridruži borbi, pa je savetovao vožda da sa vojskom ostane u granicama pašaluka, sasvim suprotno od onog što su Srbi hteli. Time je privremeno odbio voždov poziv za zajedničko ratovanje i ujedinjenje. Kako smatra Radoš LJušić, „događaji koji će potom uslediti pokazaće da mitropolitova procena događaja nije bila dobra, jer se za dugo vremena šansa za ujedinjenjem neće više pojaviti. Propuštena je bila retka prilika za zajednički posao”22 („doći će i do nas, i želeće se sastati s jednim bradatim čovjekom od mora, a dok se oni mogu sastati dotle će mnoge nesreće biti”). Kasnije, 1809. godine, Karađorđe je ponovo nastojao da ostvari svoj naum o ratnom savezu sa Crnogorcima i Hercegovcima, i osvojivši Sjenicu i Rašku, stigao je na samu granicu sa Crnom Gorom u nameri da se u nju prebaci. Međutim, teški srpski poraz kod Deligrada naterao ga je tada da promeni plan i pohita u pomoć srpskim trupama kod ]uprije („Mi ćemo se Vasojevići nadati da car u opancima i nas oslobodi, ali će se on ubrzo vratiti, i nas neće osloboditi”). Što se kraja predskazanja tiče, i ono se ostvarilo: Srbija je s vremenom postala slobodna zemlja sa svojim vladarima iz dinastija Obrenović i Karađorđević, a Karađorđe odista posle ustanka nije još dugo živeo – ubijen je 1817. godine. Ako i nije bio „car”, Karađorđe je bio neosporni vladar Srbije tokom Prvog ustanka, a njegovo vazda skromno odevanje, u gunj i opanke, bilo je predmet mnogih priča.

O rođenju Karađorđa, srpskog nacionalnog heroja i skoro mitskog junaka, čak i za njegove savremenike, ispredale su se legende. Može se reći da to pripada klasičnom mitskom i folklornom obrascu: rođenje heroja uvek je čudesno, neobično, čime se još u samom početku najavljuje pojava velikog čoveka. Karađorđe se rodio u selu Viševci blizu Topole, ali tačan datum nikada nije utvrđen. Po nekima je to bilo u novembru, na praznik Đurđic, i analogno svetitelju po kome je dobio ime „kao da se još onda slutilo da će mu ceo život biti mučenički i da će najposle mučenički završiti u sredini naroda, za čiju se slobodu borio,”23 po drugima u decembru; a takođe se ni oko godine rođenja c1i ne mogu složiti (po porodičnoj tradiciji to je bilo 1762). Ali, po pričanjima savremenika, njegovo rođenje je bilo propraćeno nebeskim znamenjima – zvezdama padalicama i neobičnom svetlošću, proročkim snom, belegom na telu. Svi memoaristi tvrde i da je njegovom rođenju, slučajno, prisustvovao Turčin, seoski spahija, što je takođe trebalo da nagovesti buduće znamenite događaje.

Tako, po jednoj verziji, kada je majka Karađorđeva Marica trebalo da se porodi, dođe im u kuću na konak neki Turčin, koji se sklonio od velike oluje i nevremena koje je te noći besnelo. Ona izađe da se porodi, a Turčin ostade u kući. Shvativši šta se dešava, on joj ponudi da uđe u kuću, ali se u taj mah ona porodi ispod neke bukve. Posle je mati Karađorđeva pričala da „čim je dete palo na zemlju, videla je među detinjim plećima mesec da sija; to je video i Turčin, pa je rekao: Marice, ti nisi rodila sina, nego Gospodara! Pa je izvadio 20 para i darivao dete”.24 Po drugoj verziji, mati Marica je pričala da se rodio „pred prvi petala, pa da je svanulo, te opet se zamračilo, a tako se bilo zasjalo da se gotovo ceo svet vidio.25 Treća priča kazuje da je Turčin zaspao i usnio strašan san. „Sanjao je da ga je ščepao neki lav i da je sa svojim oštrim noktima hteo da ga rastrgne. U tom strahu Turčin se trgne iz sna, izleti iz kuće, kad ima šta da vidi: od juga ka severu na nebu svetleća duga koja se preko neba pružila i ceo onaj predeo osvetlila. Uplašen, on ponovo utrča u kuću i upita mati Karađorđevu: Mlada, šta si rodila, ili muško ili žensko? Ona mu odgovori: Vala, aga, sina sam rodila; a Turčin joj čestita, govoreći: „Da ti je airli, mlada, i da ti je srećan sin. I obdari je dukatom. Vala, mlada, taj tvoj sin biće veliki junak i veliki čovek, i sa mnogim će narodom zapovedati. Čuvaj dobro sina tvog i pamti šta sam ti kazao.”26 Alil Kučević, iz sela Žabrena kod Novog Pazara, pričao je Andriji Luburiću da je kod njegovog dede stanovao Petar, Karađorđev otac. Kako mu je žena bila trudna, Turci su rekli Kučeviću da su često gledali kako na kuću gde je stanovala Petrova žena padaju luče (zvezde padalice) i da će, ako rodi muško dete, to Vlaše ili poturčiti ili pobiti, jer to mora biti veliki čovek. Zbog toga je Kučević savetovao Petra da ode u Šumadiju i dao mu je sluge da ga na putu prate. Kada su se sluge vratile, donele su glas o Karađorđevom rođenju.27 U Smederevskoj i Kragujevačkoj Jasenici pričalo se da je Karađorđe bio alovit, i da je uvek za vreme bitke, u kojoj je i on bio, duvao vetar s njegove strane. Isto se tako pričalo da je, kada ga je majka rodila, imao krilca pod pazuhom.28 Milenko Vukićević navodi stihove Jovana Novića Otočanina, koji je o tome pevao po predanju staraca: „Nije čedo, ka’ šta žena rađa, već strahotna stvora zmajevita/ Nepodobno na njem obilježje: Krila su mu pero samostavno što iz oba ponikla ramena, / A krilo mu biva i pokrilje, okošte mu i noge i ruke,/ Kako da je od dvije godine, Ka’ mazija tijelo mu je čvrsto.”

Da je imao posebnu misiju i zadatak u srpskom narodu, navodno je i sam Karađorđe pričao, shvativši to iz jednog svoga proročkog sna. Dok je bio mladić, čuvao je svinje i jednom, idući za njima, tamo-amo, umoran sede ispod jednog drveta da se odmori. Ovladan snom, zaspa i usni da mu se, među gorama, javiše dva sjajna i čudesna velika lica. Od njih se osvetlila sva okolina, i okom se nije moglo dovoljno nagledati te čudesne sjajnosti i krasote. Karađorđa u snu obuze strah, ali odmah opazi da su to bili Sveti Kralj Studenički i s njim Arhangel Gavrilo. Utom iščeznuše njihovi likovi, a Karađorđe ču umiljate i blage reči: „Čuj i hrabri se junače, s nama je Bog! Bede i tuge dosta je bilo, a ti, ako imaš tverdu nadeždu na Boga pobedićeš vraga, a hrabrost može biti s voljom božjom sodružena; današnji dan odsudiće i ukrepiti mišicu tvoju i duh tvoj, i uputiće te kuda treba iti, da tražiš gde su ostatci svetinja vaši serbski i tražićeš tam pomoći i spasenja pod blagočestivim skiptrom, koji veruju raspeće Hristovo. Osvesti se od sna!” Kada se probudio, desio se jedan incident kojom prilikom je Karađorđe prvi put morao da ubije Turčina.29 Bez obzira da li je ovaj san Karađorđe uistinu snevao ili ga je naknadno izmislio, ili su to izmislili njegovi saborci pa njemu pripisali, zanimljivo je uočiti sledeću podudarnost: dva sveta lika iz sna javljaju se analogno i u dva kritična momenta za Srbiju i Karađorđa. Kada je ustanak propao 1813, pomenuli smo da se po narodu pričalo da škripi kivot Svetog Kralja Studeničkog, što se tumačilo kao loš predznak; a Karađorđe je, pak, ubijen na dan letnjeg sv. Arhangela Gavrila!

Konačno, ako je rođenje velikog junaka bilo višestruko predskazano i obeleženo, ni Karađorđeva smrt nije prošla bez znamenja i proročkih vizija. Po jednom zapisu Sunce se pomračilo 1817. godine, kada je Karađorđe ubijen.30 Narod je oko ubistva vožda stvarao legende. Pronelo se bilo, tako, verovanje da je mesto na kome je vožd pao, odnosno, brest ispod koga je sahranjen na trlu Dragića Vasića u Radovanjskom lugu, posvećeno i da pomaže bolesnicima. Dolazili su svakog mladog petka (onaj petak kada se Mesec puni pomaže za zdravlje ako se posete sveta mesta), tu bi zanoćili i ujutru ustajali zdravi.31 Tako je narod, u jednom periodu, Karađorđevim moštima pripisivao isceliteljske moći. Ali svakako je najpotresnija bila proročka vizija baba Jane iz Jasenice, koja je sagledala i dovela u vezu dva tragična trenutka u političkoj istoriji Srbije 19. veka: ubistvo Karađorđa i kneza Mihaila. O toj ženi su pisali, kako Kazimirović navodi, Milenko Vukićević i Pera Todorović na osnovu zapisa smederevskog suda i Knjaževske Kancelarije. Po toj priči, baba Jana je na proleće 1817. godine pala u zanos i kazivala: „Deco, deco! Čudne ćete dane vi doživeti. Ja sam preturila preko glave vremena mračna i užasna za sve Srbe. Ja sam svojim očima gledala kako žive Srbe na kolje nabijaju. Videla sam najstrašnija mučenja, ali sam gledala kako to sa Srbima čini tuđa vera, Turčin. Vi ćete doživeti nešto strašnije i žalosnije. Doživećete da vidite kako Srbin Srbina mučki i dušmanski muči. Ova godina nosi u svojim mračnim nedrima jedan strahovit zločin. Ove godine desiće se najstrašnije ubistvo pod suncem. Rođena deca odrubiće glavu roditelju svome. Posle toga strašnoga ubistva vreme će opet poći svojim tokom i tako će proći više od pedeset godina. Nastaće novi adeti, nestaće mnogo štošta od današnjice; izrodiće se nova pokoljenja; doći će novi svet, javiće se novi ljudi čije ruke neće biti krvave... I taj novi svet počeće da živi novim životom i radovaće se mladosti svojoj i imaće mirnu savest... Ali usred te radosti, usred najlepših nada, odjednom će iz mraka iznići zločin, i s krunisane glave spašće sjajna kruna, a razbojnički noževi iskomadaće mlado telo vladaočevo, a zao duh srpski iz tame će se podrugljivo i zlurado kikotati, i s visine čuće se zvuci: to je osveta za grozno ubistvo...”32

4.

Obrenovići: Knjaz Miloš

Narodno predanje ne pominje nikakav poseban nebeski predznak rođenja tog nesumnjivo velikog srpskog vladara. Mada je knjaz Miloš u borbama bio junak; u državničkim poslovima vešto uzdigao Srbiju i doveo je na prag nezavisnosti; a po oceni Slobodana Jovanovića i doveo je na prag nezavisnosti; a po oceni Slobodana Jovanovića bio „rođeni vođ gomile” i pravi narodni tribun, sa nepogrešivim instinktom da oseti potrebe seljaka i izađe im u susret („sve s narodom i za narod” pod uslovom da on vlada, bilo je načelo njegove politike);33 narodno sećanje i tradicija knjaza Miloša ne doživljavaju kao nacionalnog heroja i mitsku ličnost, na način kako se shvata Karađorđe. Rođen je kao običan, siromašan seljak, poput većine drugih, mada su se Milošev početak i kraj života zbili na velike hrišćanske praznike: rođen je na Todorovu subotu 1780, a umro na Krstovdan 1860. NJegov životni put, „od pastirskog štapa do skiptra” kako kaže Feliks Kanic, bio je u ono vreme veoma zanimljiv strancima koji su putovali i boravili u Srbiji.

Poznato je svega nekoliko proročkih priča vezanih za život knjaza Miloša. Tako je jedan Kremanac, još 1805. godine, za vreme opsade Užica, prorekao Milošu sudbinu. Jedne noći, uoči Sv. Ilije, oko vatre su sedeli naši glavari, pod zapovedništvom Jakova Nenadovića, i savetovali se kako da osvoje grad, kada im je iznenada prišao jedan sredovačan čovek. Za njega je vojvoda Jakov odranije znao da je dotle o mnogim događajima davao unapred svoj sud koji je skoro uvek bio tačan. Jakov ga upita: „Znaš li šta nam sutra donosi sv. Ilija?” „Sreću”, odgovori on smesta. „A šta misliš: ko će ovde na kraju krajeva zapovedati?” – upita Jakov misleći na Srbe ili Turke. „Evo čuj: biće mnoge krvi, mnogo će se dobiti, i opet: sve će se rasuti, i sve će ostati eno na onome i prstom upre na Miloša koji je sedeo na kladi kod samog ognja. Miloš je tada bio jedan od najmlađih vojvoda, bez mnogo značaja. „Ne može biti” – reče namrgođeno Jakov. „Istinu ti velim”. „Hajd, ne zaludniči” – završi Jakov govor gotovo srdito.34 Miloš je, međutim, bio taj koji je prvi ušao i osvojio Užice, i potom zapovedao oslobođenjem celog tog kraja. Konačno, kada je sve bilo rasuto godine 1813, Srbija je na njemu bila ostala da je ponovo podigne i oslobodi.

Dva predskazanja vezana su za vreme Miloševe emigracije i njegovog ponovnog povratka na vlast. Značaj tih predskazanja nije mali kada se zna da se u Srbiji verovalo da se Obrenovići nikada više neće vratiti na vlast posle proterivanja knjaza Miloša 1839. godine, a potom i njegovog sina Mihaila. Pa ipak, prilike su bile takve da se povremeno činilo da će se Miloš vratiti u zemlju iako su tadašnje vlasti činile sve da spreče takvu mogućnost. Prva priča smeštena je u godinu 1846. „Negde oko Arada bila je na glasu neka kartara i Miloš pošalje trgovca Despinića da se kod nje raspita šta će sa njime biti. Despinić ode kod vračare,ali ne kaže odmah za koga pita. Kartara, kako razmete karte, reče: Imate li vi mnogo ovakvih prijatelja? A što? –odgovori ovaj. Zato što ovaj nije običan čovek, ovo je nekakav kralj! On misli da se u svoju zemlju, iz koje je morao silom otići, i vratiće se, ali ne tako skoro, bar ne pre 1012 godina. Vraćajući se u Srbiju u januaru 1859. godine, Miloš svrati kod Despinića i reče mu: Ispuni se proročanstvo, ovo je dvanaesta godina!35 Druga priča vezana je za čuvenog kremanskog proroka Miloša Tarabića. Onda kada to niko nije očekivao, Tarabić je govorio da će iz zemlje otići knez Aleksandar Karađorđević koji je tada vladao. Po priči prote Zarije, „jednom, 1854. godine, Miloš ga upita da li je stari knjaz još uvek živ. Nije, reče prota, u novinama je pisalo, a i u narodu se pročulo, da je knjaz Miloš umro u Rumuniji i da je tamo sahranjen. Tarabić mu, međutim, odgovori da je živ, a kako mu prota nikako nije verovao, ovaj se najzad naljuti pa reče: E, kume! I da je mrtav, on će doći ponovo da vlada! Posle je još nekoliko puta govorio da će se stari kodža Miloš vratiti, ali da neće dugo posle toga živeti. Vladaće nepune dve godine i umreće od svoje smrti.36 A tako je odista i bilo. Valja reći da je Miloš Tarabić, za koga se vezuju sva glavna proročanstva o Obrenovićima, umro te 1854. godine.

Naraštaj, koji je dočekao knjaza Miloša da se vrati u zemlju, znao ga je prevashodno po njegovim istorijskim zaslugama, a manje po njegovom teškom karakteru. „Za taj naraštaj Miloš je bio junak Takovskog ustanka, i veliki narodni diplomat koji je polu izvojevao polu izmajstorisao narodno oslobođenje. Kada je 1859. nanovo stao na srpsko zemljište, svet je pojurio kao bez duše da vidi staroga Kodža Miloša, pod čijim se nogama zemlja trese i koga barjaci njegovih pobeda pozdravljaju. LJudi, žene, deca, starci, sve se tiskalo oko njega da ga poljubi u ruku, ili bar da se dotakne njegovih skuta. To nije bio više živ čovek, nego jedna relikvija narodne prošlosti, koja se nosila s pobožnošću kroz gomilu”.37 Teško bolestan i star, knjaz Miloš je umro u Topčideru, na Krstovdan, 14.9.1860. godine. Pričalo se o pojavi komete pred njegovu smrt,38 kao nebeski predznak kraja tog srpskog vladara.

Knez Mihailo

Misterija šume tesno je povezana sa životom kneza Mihaila, pisao je Kanic. Knjeginja LJubica ga je rodila u septembru 1823. godine, iznenada, dok je bila na jednom izletu, u šumi blizu Kragujevca, na mestu zvanom „zbeg”.39 Ubijen je 29. maja 1868. u Košutnjaku, šumi kod Beograda, u popodnevnoj šetnji. NJegovo ubistvo bilo je označeno kao Topčiderska katastrofa. Ta teška reč upravo odslikava šok, zaprepašćenje, žalost i tugu koja je, zbog njegove smrti, bila obuzela srpski narod.

Obrazovan, otmen i lep, dostojanstvenog držanja i aristokratskog ponašanja, čestit i pošten, povučen u sebe i teško pristupačan, idealista i patriota, Mihailo je nasledio svoga oca na kormilu Srbije 1860. godine. On je došao na presto s najboljim namerama i s primernim osećanjem vladalačkih dužnosti, velikodušno dajući sebe i svoje bogatstvo, kaže za njega Slobodan Jovanović. „On se sav posvetio dobru svoga naroda, i prednjačio je u patriotizmu: za sve to on je nagrađen mučkim ubistvom u Košutnjaku. Miloš je proricao svome sinu rđav kraj; po njegovom mišljenju, ko hoće da se brani od hajduka, mora biti i sam hajduk, a Mihailo hajduk nimalo nije bio.”40 Počeo je vladavinu dajući oproštaj svojim neprijateljima i obećavajući prestanak dinastijskih gonjenja koja su, s obe strane, razdirala Srbiju. On se svoje reči držao, ali time nije umirio svoje neprijatelje. „U jednoj zemlji divljih političkih mržnji i krvavih političkih zločina, on je hteo da se ponaša kao džentlmen. To ubistvo se pretvorilo u veliku narodnu žalost, u kojoj se osećala kao neka griža savesti: Mihailo nije bio vladalac koji je zaslužio nasilnu smrt”,41 zaključuje Jovanović. O tome da se spremala zavera na kneza Mihaila tokom 1867. godine znali su i vlast i građanstvo. Znala je to i njegova policija, pa i on sam, koji je više puta anonimnim pismima bio upozoren da se čuva. Ali knez Mihailo nije verovao da će se naći Srbin koji će na njega dići ruku; štaviše, govorio je: „Ja Srbima, ako dobra učinio nisam, zla zaista nisam učinio, s toga, ako me ubiju, ubiće samo Mihaila, a knjaza srpskog neće”.42

Ne postoji nijedan srpski vladar čija je smrt bila unapred i višestruko predskazana kao smrt kneza Mihaila. Kao da je taj težak zločin, mnogo pre no što će se desiti, pritiskao duh srpskoga naroda. Baba Jana je događaj predvidela još 1817. godine, a Sreten L. Popović pominje neku vračaru koja je, po kazivanju c1ove tetke, kada se knez Mihailo rodio, predskazala da neće srećno proći. Kasnije je neka poznata beogradska kartara takođe predskazala topčidersku katastrofu, o čemu se tada šaputalo po beogradskim salonima.43 Isti c1, dalje, kaže kako je knez Mihailo, kad je po predaji gradova išao u Carigrad da zahvali sultanu, svratio u Bukurešt. Tamo mu je, u društvu poznanika boljara, gledano u karte i rečeno da će biti ubijen kada se vrati u zemlju. Knez Mihailo je, međutim, iskazao svoju nevericu: „Samo da ja dođem međ moj narod, ja se ničega ne bojim.”44 Za knjaza kazuju i da je, na mesec dana pred svoju pogibiju, pričao kako je sanjao da se šeta po Košutnjaku; da je s jedne grane skočila prikrivena zmija, obavila mu se oko vrata i toliko ga je stegla da je onesvešćen pao na zemlju.45

Sudbinu kneza Mihaila prorekao je već pominjani Miloš Tarabić. On je rekao da će posle smrti kneza Miloša doći njegov sin Mihailo. Vladaće dobro, uzeće gradove od Turaka i njih proterati iz Srbije. Ali kad počne raditi da uzme Bosnu i Hercegovinu, onda će poginuti od svojih ljudi! O tome je, pre ubistva prota Zarija pričao prijatelju proti Gavrilu Popoviću, koja mu isprva nije verovao, a posle se samo tome čudio. Prota Zarija je pričao i to kako je, početkom maja 1868. godine, išao u Užice na pijacu i tamo sreo svog kuma Mitra Tarabića, Miloševog sinovca i takođe kremanskog proroka. Vraćajući se kući, jahali su konje, kada mu Mitar iznenada reče: „Vidiš, kume, život je knjažev tanji od te tvoje brade! Život je knjažev o koncu.” Kasnije se u narodu pričalo kako je Mitar Tarabić, onog dana kada je knez ubijen i kada se o tome u Užicu još ništa nije ni znalo ni slutilo, na pijaci imao proročku viziju, vičući: „LJudi, braćo, ne dajte, ubiše nam knjaza! Eto ga seku! Eno ga sve jataganima iskasapiše! Pogibe nam knjaz Mihailo!” Međutim, kako je tvrdio prota Zarija, to nije bio Mitar, već neki Matija koji je imao telepatsku viziju.46 On je potom bio uhapšen i ispitivan u policiji. Zapisnik o tom događaju, ali i o proročanstvu Tarabića, bio je prosleđen policiji u Beogradu, gde se čuvao u tajnom arhivu. O tom aktu je znao Nikola Hristić, tadašnji ministar policije, a nekoliko godina kasnije svojim očima su ga videli i kralj Milan i Čedomilj Mijatović, koji je te poverljive dokumente lično doneo kralju Milanu u dvor.47

Nekoliko nebeskih pojava takođe je, po narodnom predanju, predskazalo pogibiju kneza Mihaila. Pričalo se o pormačenju Sunca, koje je bilo 23. februara 1868. godine, koje je nagovestilo njegovu smrt; potom o pojavi komete, jer se kaže da su pre smrti „izlazile dve velike zvezde, jasne kao Danica, ali bez repa”; te o izlasku dva Meseca (fenomen „haloa”).48

Istina o ubistvu kneza Mihaila i o motivima zavere nikada  nije bila sasvim rasvetljena. U pitanju jeste bila lična osveta i mržnja ubica, ali se pokazalo da je krug zaverenika, koji su se okoristili ubicama i krili iza njih, vukući konce događaja iz senke i u svoju korist, bio neuporedivo širi. Sumnja je padala i na Karađorđeviće, koje je navodno trebalo dovesti na vlast posle ubistva, ali i na neke istaknute liberale koji su pomišljali na republiku, ne mareći mnogo nijednu od dve srpske dinastije.49 Činjenica da je topčiderska katastrofa na mučki način, i pre vremena, uklonila jednog od naših najznačajnijih vladara, može donekle objasniti postojanje ovoliko priča i predanja o kneževoj pogibiji. O narodnom sećanju na kneza Mihaila, Slobodan Jovanović je dao lep sud: „Mihailo je učinio vrlo jak utisak na narodnu maštu. Ona je stvorila jednog idealisanog Mihaila, u kome je od svih njegovih osobina ostao samo njegov veliki patriotizam. To je bio sud potomstva o njemu. To je vreme kada ceo svet živi u patriotskom ushićenju i predratnom raspoloženju. Mihailo je osetio trenutak, prihvatio probuđeni nacionalizam i pokušao da mu se načini vođom. U toj ulozi on je našao gord i odvažan stav koji se od njega tražio. Sve je to učinilo da se u narodnoj mašti naš nacionalni pokret izjednači s njegovom ličnošću. To izjednačavanje je bilo tako potpuno da se dugo vremena posle njegove smrti naše narodno oslobođenje i ujedinjenje smatralo kao njegov zavet i kao njegova misao.”50

Kralj Milan

Miloš Tarabić je prorekao da će posle kneza Mihaila „dovesti jedno dijete da vlada. I ono će vladati svakojako. Ono će Srbiju namučiti, ali će je kraljevskim vencem venčati. To dijete će sa Crnom Gorom objaviti turskoj carevini rat, ali će turska carevina biti veoma jaka i mi ćemo, kume, teško šnjom na kraju izaći. Tada će se i Rusija umešati. Neće ni njoj lakše ići, ali će je pobediti. Kad se rat svrši Srbija će da poraste i ojača. Neće dugo potrajati i ona će postati kraljevina. To dijete metnuće na glavu krunu kraljevsku, ali će biti zle ruke i zle sreće, umrijeće u najboljem dobu. Imaće sina jedinca i taj će biti gore sreće no što mu je otac bio; dok se Mitru pripisuju reči: „Mladi kralj će se oženiti, ali neće biti srećan u braku. On će ženu oćerati pa zatim našu zemlju ostaviti. Zemlju će proširiti i sebi krunu na glavi staviti. Kao mlad čovek ostaviće presto i u tuđini i velikoj tuzi i žalosti umreti i tamo se sahraniti.51

Unuk Jevrema Obrenovića, Milan došao je kao maloletno dete, od četrnaest godina, na upražnjeni presto posle smrti kneza Mihaila. Iz početka se na njega, kao naslednika, nije odmah ni pomišljalo, ali su mu ljudi bliski dinastiji Obrenović, pre svega Jovan Ristić i Milivoje Blaznavac, obezbedili presto. NJegov kontroverzan život ostavio je, svojevremeno, dosta utiska na srpski narod. Otmen i privlačan, više je podsećao na „vlaške boljare koji se viđaju po pariskim bulevarima”, primetio je o njemu Slobodan Jovanović. Bio je dobar govornik, umeo da bude srdačan, pa, iako manje uvažavan od Mihaila, stekao je više ličnih prijatelja. Za razliku od drugih Obrenovića, koji su bili stečnici, štedljivi i čuvarni, on je bio raspikuća. „Imao je jako razumevanje države i njene organizacije”, pisao je Jovanović,52 a vojsku je podigao na do tada najviši nivo u Srbiji. Iako nije bio ratoborno raspoložen, pod pritiskom vlade i javnog mnjenja (te Mihailovog zaveta), poveo je tri rata u kojima je Srbija i pretrpela poraze i postigla uspehe. Za vreme kralja Milana Srbija jeste uspela da proširi svoje teritorije i proglasi se za kraljevinu 22. februara 1882. godine. NJegov privatni život poznat je po burnom i nesrećnom toku. Od kraljice Natalije razveo se 1888, što je proizvelo dosta skandala, a abdicirao je 1889. godine. Umro je relativno mlad, 1901. godine u Beču, prognan od sina iz Srbije, ojađen njegovom nesrećnom ženidbom i svojim pre vremena skrhanim životom.

Kao što je već rečeno, on je znao o proročanstvu. Po svedočenju Čedomilja Mijatovića, tadašnjeg ministra finansija i Milanovog prijatelja, to proročanstvo ne samo da ga je tištilo već je u izvesnom smislu i na posredan način uticalo na njega. O tome svedoči epizoda vezana za Milanovu odluku da abdicira. Kod njega su tada otišli svi ministri iz vlade da ga mole da odustane od abdikacije, ali on je bio čvrsto rešen u svojoj nameri. Odgovorivši im da shvata njihove razloge, u jednom trenutku je zagonetno dobacio prisutnom Mijatoviću da ipak ne razume zašto ga i on ubeđuje, kada vrlo dobro zna da tako mora biti. Kada se audijencija završila, vlada se odmah neformalno sastala i Nikola Hristić je pred svima upitao Mijatovića o čemu je to kralj govorio i šta to Mijatović zna što drugi ne znaju. Pravdajući se, Mijatović je tada ispričao o događaju iz 1875. godine, kada je i sam prvi put čuo za Kremansko proročanstvo i kada je o tome obavestio kralja Milana i doneo mu poverljive spise na čitanje. Ministri su se našli u čudu, neki su se smejali, a drugi ljutili, misleći da je Mijatović s njima tera šegu u tako kritičnom trenutku. Međutim, zamišljeni „čiča Nikola” Hristić ih je prekinuo rečima da je policijski izveštaj iz Užica o tom proročanstvu i sam čitao, nakon ubistva kneza Mihaila i da se taj dokument mora nalaziti među tajnim spisima u zgradi Vlade.53 Mnogi su kasnije tražili taj dokument u Državnoj arhivi, ali ga nisu našli. Veruje se da ga je kralj Milan poneo sa sobom.

Kralj Aleksandar

Poslednji Obrenović uistinu nije imao mnogo sreće. Neveselo detinjstvo proveo je rastrzan roditeljskim svađama, ostavljen na kraju gotovo sam sebi. Na presto je došao maloletan, uveden odjednom u politički život. Mišljenja o njemu bila su podeljena i kontradiktorna. Po prirodi, kralj Aleksandar je bio inteligentan i rečit, živo zainteresovan za politička pitanja, ali hladan, samoživ, jogunast i bez mnogo moralnih skrupula. Mio i ljubazan po potrebi, simpatije je izazvao samo kod onih koji su ga dobro poznavali, inače je teško sarađivao s ljudima, nemajući ni u koga poverenje. Kažu za njega i da je dosta radio, bio spreman da pažljivo i strpljivo sasluša sagovornike, ali i uvek gotov da brani svoje mišljenje i svoje ustavno pravo. „Po celom svom biću mladog starca sa zakržljalim srcem i jelovim mudrovanjem on je činio utisak ugasnika kuće Obrenovića”, pisao je o njemu Slobodan Jovanović.54 Na kraju, da bi se oženio ženom koju je voleo, sasvim nepriličnom za jednog vladara, „okrenuo je sve tumbe i u vojsci i u državi – i, najzad, izgubio zbog te žene ne samo presto, nego i glavu”.55

(Kralj Milan) „imaće sina jedinca i taj će biti gore sreće no što mu je otac bio. Neće imati od srca poroda. On će se nesrećno oženiti. Oženiće se ženom iz naroda, i u 27. ili 28. godini prestaće da bude kralj. Oni će za jednu noć nestati kao da ih je grom pobio” kaže Kremansko proročanstvo.56

Još jednom, neobično svedočanstvo o tome ostavio je prota Zarija, osvedočeni Karađorđevićevac, koji je, inače, umro u dubokoj starosti 1918. godine. Desilo se da se, naime, proročanstvo ispunilo pod čunim okolnostima. Pukim slučajem Svetozar Mojković, kao tadašnji školski nadzornik, obiđe kremansku osnovnu školu baš 29. maja 1903. U čast njegovog dolaska bio je priređen ručak na koji je i prota bio pozvan. Za vreme ručka svi su protu terali da priča o Tarabićevim proročanstvima. On je pričao, a drugi su ga pažljivo slušali. Mojković je ponešto verovao, ponešto nije. Taman je prota ispričao kako će u dvoru poginuti kralj i kraljica, a na vrata ulazi David Moljković, mehandžija i javlja, kako se po Užicu čuje da su te noći poginuli kralj Aleksandar i kraljica Draga. Tada se svi zbuniše i nastade tajac. Mojković nikako nije verovao u vesti mehandžije Moljkovića. Ali ubrzo posle toga došao je i sreski pisar Milan Purić iz Čajetine sa depešama. Kada je ušao, sede i on za sto i ispriča šta se dogodilo, ali mnogi još nisu verovali. Kad je potom pročitao zvanične depeše, svi se od čuda skameniše.57

Oni će za jednu noć nestati kao da ih je grom pobio. Ali kako, za mnoge je bila tajna. Dugo vremena i mnogo pre Aleksandrove pogibije o ovome se pričalo, u tajnosti, među Karađorđevićevcima pogotovo onima iz zapadne Srbije kojima je bilo dobro poznato Kremansko proročanstvo. S nadom su očekivali dolazak kneza Petra, Karađorđevog unuka, „kao pomoću neke više sile – Božije promisli”.58 Takva razmišljanja i nadanja bila su tim više podgrevana što su proroci iz Kremne predskazali promenu dinastija i povratak Karađorđevića: „doći će druga loza da vlada, ali će potom nastati krvavi ratovi”.59

O proročanstvu je znala i kraljica Draga. O tome je saznala od Pere Todorovića, novinara, pisca i bivšeg radikalskog prvaka. Todorović je, naime, u svom časopisu „Male novine” tokom 1902. godine pokrenuo serijal napisa o Kremanskom proročanstvu. O tome je pisao na romansiran način, dodajući pokadšto i nešto svoje. Ipak, članci su uznemirili kraljevski par, i Todorović je bio pozvan u dvor gde je kralj Aleksandar od njega zahtevao da prekine sa tim napisima. Izgleda da kralj Aleksandar o proročanstvu nije mnogo znao, možda čak i ništa, ali mu se cela priča, koja se odnosila na Obrenoviće, ni najmanje nije sviđala. Nakon toga, Peru Todorovića je kraljica Draga pozvala nasamo na razgovor. Tražila je tada da joj, bez ulepšavanja, kaže sve što zna o Kremanskom proročanstvu.60 I čula je priču...

Deo oficirskog kora na čelu s pukovnikom Apisom, predvođen liberalom Đorđem Genčićem, bivšim velikim prijateljem Obrenovića i kralja Milana lično, pogazio svoju zakletvu kralju61 i u majskoj noći zatro kuću Obrenovića. Kralj Aleksandar i kraljica Draga ubijeni su u svom dvoru, 29. maja 1903. oko tri sata ujutru.

Uvek je isticana uočljiva razlika između dva 29. maja. Onaj iz 1868. godine izazvao je veliku tugu i bol u srpskom narodu; onaj iz 1903. talas radosti i olakšanja. Ako je, u smislu političke istorije, 19. vek za Srbiju počeo Prvim ustankom 1804. godine, on se, po našem dubokom uverenju, završio 29. maja 1903. godine.

Takovski grm

Oko Takovskog grma razvila su se narodna predskazanja burnih istorijskih događaja još od 1860. godine do danas.62 Takovski grm je zapravo stoletni hrast poznat kao zaklon pod kojim je Miloš na Cveti 1815. održao poverljivo savetovanje, na kome je doneta odluka o podizanju Drugog ustanka.

l Kad se prva velika, glavna grana odlomila 1860, narod je to povezao sa crnim događajima oko dinastije Obrenović, a nedugo potom je umro knjaz Miloš.

l Drugi veliki ogranak grma iznenada se odlomio osam godina kasnije, „kad nam knjaz Mihailo nestade” kako to narod kaže. Tako je grm „prozborio vešću sa nebesa”.

l U junu 1902. kraj je zadesila nezapamćena oluja. „Nebesa su se otvorilakao nikad do tada. Sve se kovitlalo.” Vetar je iz korena iščupao Takovski grm. Za narod je to bio nagoveštaj nečeg mnogo krupnog i posle toga, 1903. zbio se majski prevrat.

l Knez Mihailo je, u godini smrti svoga oca, pored starog zasadio novi grm. Taj grm je predvideo novu srpsku propast 1991, kada je prestao da se lista i počeo da se suši. NJegovo osušeno i potkresano stablo stoji i danas. Dva puta je, tokom poslednjih par godina, sađeno novo stablo: 1995. godine tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević zasadio je mladicu koja se posle par meseci osušila; 1997. godine to su ponovo pokušali kustosi, ali se i njihovo stablno ubrzo osušilo.

***

... Kada je Pera Todorović ispričao kraljici Dragi sve što je znao o Kremanskom proročanstvu, nju je obuzela tuga i očaj. U želji da je uteši, Todorović se prisetio još nekih reči. Kazao joj je da je Mitar Tarabić prorekao da će se među narodom pojaviti čovek koji će srpski narod povesti ka slobodi: „Biće kao da je staro hrastovo drvo bilo posečeno blizu zemlje, ali posle nekog vremena, i iznenada, iz njegovog korena, iznićiće nova grana, na izvesnoj udaljenosti od pravog hrasta. I izrašće novi hrast.”63

Fusnote:

*               U julu 1999. godine došlo je do potpunog pomračenja Meseca, potpunog pomračenja Sunca u avgustu, a u novembru je viđen roj meteora („padalica”), tzv. Leonide.

1 Pierre Riffard, Rječnik ezoterizma, Zagreb 1989, v. gatanje, 131, 132.

2 Pjer Giro, Semiologija, Beograd 1975, 64.

3              Rječnik ezoterizma, v. tradicijske znanosti, 402.

4              Bela Hamvaš, Scientia sacra, Beograd 1994, 64.

5              Isti, 60.

6 Isti, 59.

7 Isti, 94, 95.

8 Nenad Janković, Astronomija u predanjima i umotvorinama Srba, SEZb LXIII, 28, Beograd 1951, 113; dr Radovan N. Kazimirović, Tajanstvene pojave u našem narodu, III fototipsko izdanje, Beograd, 1986, 297.

9 Janković, n.d., 113, 126.

10 Isti, 114.

11 V.: neobjavljen magistarski rad Lidije Radulović, Revitalizacija okultizma u Srbiji, 1998, Odeljenje za Etnologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

12 Janković, n.d., 115; Dušan Pantelić, Nebeske prilikepred Prvi srpski ustanak”, Istorijski glasnik 1–2, Beograd 1954, 90, 91.

13            Sreten L. Popović, Putovanje po novoj Srbiji, Novi Sad b.g., 181.

14            Janković, n.d., 125.

15            Pantelić, n.d., 90.

16            Janković, 116; Pantelić, 91.

17 Pantelić, 98–101.

18 Antonije Protić, „Povesnica vožda Karađorđa”, Spomenik XIX, Beograd, 1892, 26.

19 Milan Đ. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi, Beograd 1888, fototipsko izdanje 1979, 548–549. Bilo se čulo da u selu Nevadama, u nahiji rudničkoj, ima jedna takva vračara. Antonije Pljakić (inače zet Karađorđev), kao starešina, ode kmetu toga sela, Petru Grkoviću i upita ga zanju. Kmet nije hteo da oda ženu, ali mu Pljaka pripreti da će mu odseći glavu. Kada ga kmet stade moliti za život, Pljaka mu pruži pljoštimice sablju da je pozlati, te tim otkupom nesretni kmet očuva život i sebi i ženi.

20 M. Đ. Milićević, Život Srba seljaka, Beograd 1894, 82.

21 M. Đ. Milićević, Život Srba seljaka, 83, 84; R. Kazamirović, Tajanstvene pojave..., 458, 459, 460. Sam Milićević, međutim, izrikom ne navodi da se to proročanstvo odnosilo na Karađorđa, iako se to da pretpostaviti; ali su zato neki drugi c1i, među njima i istoričar Milenko Vukićević, pisac Karađorđeve biografije, u to verovali.

22 Radoš LJušić, Vožd Karađorđe, 1, Smederevska Palanka 1993, 165, 166.

23 Milenko Vukićević, Karađorđe, I, Beograd 1907, 21.

24 "Pričanje Petra Jokića o događajima i ljudima iz prvog srpskog ustanka”, Spomenik, XIV, 1891, 1.

25 „Kazivanja Gaje Pantelića”, u Kazivanja o srpskom ustanku 1804, prir. D. Samardžić, Beograd 1980, 77.

26 „Janićija Đurića Srbska povestnica Karađorđeva vremena”, Glasnik Srpskog učenog društva, IV, 1852, 83, 84.

27            Kazimirović, nd., 296.

28 Vukićević, nd., 333. Vukićević je ovo slušao od svoje majke još u detinjstvu, a ona od svoga dede Ranče koji je ratovao uz Karađorđa.

29 Janićije Đurić, Srbska povestnica..., 85, 86.

30            Kazimirović, nd., 293.

30 Isidor Stojanović, Preodnica sveobšte istorije sveta, Beograd 1844, 138; Živorad Lazić, Karađorđe kojekude, Beograd 1985, 186.

31 Kazimirović, nd., 466, 467.

33            Slobodan Jovanović, Druga vlada Miloša i Mihaila,  tom 3, Beograd 1990, 339, 340.

34 Andra Gavrilović, Znameniti Srbi XIX veka, Zagreb 1901, 9.

35 Sreten L. Popović, nd., 185.

36 Kazimirović, nd., 508, 509.

37 Slobodan Jovanović, nd., 341.

38            Janković, nd., 126.

39            Feliks Kanic, Srbija, 1, Beograd 1985, 306.

40            Slobodan Jovanović, nd., 503.

41 Isti, 504.

42 Ilija Đukanović, Ubistvo kneza Mihaila i događaji o kojima se nije smelo govoriti, 1, Beograd 1935, 229–232.

43            Sreten L. Popović, nd., 181.

44            Isti, 397.

45            Kazimirović, nd., 327.

46 Isti, 509, 513.

47 Chedomille Mijatovich, A Royal Tragedy, London, 1906, 1–8.

48 Janković, n.d., 39, 113, 126.

49 O ovome su detaljno pisali Slobodan Jovanović, Vlada Milana Obrenovića, 1, Beograd 1990; Ilija Đukanović, Ubistvo kneza Mihaila i događaji o kojima se nije smelo govoriti, 1, 2, Beograd 1935.

50 Slobodan Jovanović, Druga vlada Miloša i Mihaila, 510.

51 Kazimirović, n.d., 509, 514.

52 Slobodan Jovanović, Vlada Aleksandra Obrenovića, 2, Beograd 1990, 351.

53 Chedomille Mijatovich, n.d., 7, 8.

54            Slobodan Jovanović, Vlada Aleksandra Obrenovića, 48.

55 Isto, 349.

56            Kazimirović, 509, 516; Mijatovich, 4; Đukanović, 331.

57            Kazimirović, 516.

58            Đukanović, 331, 332.

59 Kazimirović, 516.

60 Mijatovich, 157–159.

61 Na minut pred svoju smrt, kralj Aleksandar je pitao može li računati na zakletvu svojih oficira, na šta mu je jedan od zaverenika, Vesić, odgovorio: „Ne, nikako!”. „Možete”, čuo se odmah potom glas drugog zaverenika Petra Markovića, i kralj Aleksandar je otvorio vrata tajne odaje u kojoj se krio. Pitanje o pogaženoj oficirskoj zakletvi dugo je posle toga mučilo mnoge savesti. O tome: Dragiša Vasić, Odabrana dela, „Devetsto treća”, Beograd 1990, 195; i Milan Jovanović Stojimirović, Siluete starog Beograda, 1, Beograd 1987, 280.

62 Narodnim verovanjima i predskazanjima u vezi s Takovskim grmom bavi se kustos Muzeja Takovsko-rudničkog kraja iz Gornjeg Milanovca g. Radoš Gačić. Razgovor s njim objavljen je u NIN-u 15.7.1999. godine, u kome je saopštio svoja saznanja o tome i na koja se i mi pozivamo u ovom odlomku.

63 Mijatovich, n.d., 167.

Godisnjak za drustvenu istoriju
Sveska 1/2000


 
Линкови који се баве истом темом


Најчитанији чланак о :
Нови сајт ВИДОВДАН.ОРГ на www.vidovdan.org


Оцена чланка
Просечна оцена: 4.25
Гласова: 32


Одвојите мало времена и гласајте за овај чланак:

Изврстан
Веома добар
Добар
Довољан
Лош


Опције

 Страница за штампу Страница за штампу

 Пошаљи пријатељу Пошаљи пријатељу


"Dragana Antonijević: Tajna istorija Srbije - ispunjena proročanstva" | | 1 коментар
Коментари су власништво особе која их је поставила. Нисмо одговорни за њихов садржај.

Re: Dragana Antonijević: Tajna istorija Srbije - ispunjena proročanstva (Оцена: 1)
од dragance у 2006-02-02 23:18:17
Clanak je sistematican i veoma dobar. Medjutim, kao da autorka zaboravlja politizaciju prorocanstva. Prorocanstvo su dopunjavali i komunisti i DOS. R. Kazimirovic, koji je prvi pisao o njemu je osoba koja je atentatorima u sarajevu preko N. Cabrinovica doturila oruzje / v. Saarajevo 1914. V. Dedijer. A o trovanju gljivama seljaka viyionara s Staroga Vlaha upucujem citaoca na clanak Tarabica Gljive, A. Apostolovski, 3. 4. 2005.
[ ]

Web site powered by PHP-Nuke


XML News


Free Web Site Counter

Страница генерисана: 0.11 Секунди

(Оптимизовано за IE 5.5 + и Mozilla FireFox 1.0 +)