Актуелност књиге Драгише Васића „Карактер и менталитет једног поколења“

Лажне представе о српском народу

Владимир Димитријевић

У Србији у којој сваке године умре тридесет хиљада људи више него што их се роди, у Србији којој се спремају да одузму Косово, изазову пометњу на њеним ободима и одвоје је од Црне Горе, Србији немоћној да заштити слободу Срба преко Дрине, са извесним горким запрепашћењем констатујемо да је све ово већ било. И да је о томе писала не само наша повесница, него, пре свега и изнад свега, наша књижевност. Зато су се, кад су недавно хтели да нам реформишу школу, окомили управо на националну историју и домаћу књижевност (сетимо се само повике на уџбеник историје за четврти разред наших гимназија, који је, 2002, у круговима тзв. грађанске опције, био назван „четничком читанком за матуранте“, само зато што је дао другачији, а не партизански, поглед на 1941–1945.

у Србији. Зато наши писци, који знају да је једина победа у овом рату који „сећање брише“ (Миодраг Павловић, Научите пјесан) управо памћење, могућа једино као упућивање савременика на читање српских класика (тако је, августа 2004, поводом додељивањаЖичке хрисовуље у задужбини Стефана Првовенчаног, Милован Данојлић изговорио беседу у којој је, тачку по тачку, изнео све сличности стварности Срба описане уГорском вијенцу и онога што нам се сада дешава).

А о Драгиши Васићу да и не говоримо: кад сам, у доба Милошевићеве наводне борбе за Косово, среоДва месеца у југословенском Сибиру, одакле видимо да је власт Краљевине СХС тамо слала најгоре чиновнике који су, модерним речником речено, правили „дилове“ с качацима, знао сам да се Србима понавља историја, само сваки пут све горе, и са све тежим последицама. ИДеветсто трећа је таква да бисмо из ње штошта могли научити, поготово о неодговорности политичких лица онога доба, за које Васић каже да „све што се радило оставља утисак ужасне игре са животом и судбином народа“.

Васић ће, у својој књизи Карактер и менталитет једног поколења записати речи које данас, кад српска војска нестаје под видом „евроатлантских интеграција“, као што је некад нестајала под Титом и у априлском слому 1941, звуче као бајка:

„Ето такав је хероизам Срба: сав младићки, сав бујан, сав наиван; он подсећа на хероизам љубавнички, онај ватрени хероизам који не зна за границе. Он представља највишу тачку до које се несебичност људска могла да успне, највећу висину до које је људско пожртвовање могло да узлети. На тој висини није се више могао распознати човек; на тој висини са велике даљине, доцније, много доцније, будућим нараштајима изгледаће сасвим невероватан овај човек од гвожђа. Тужан је хероизам Срба: пун бола, пун невиности. Он, заиста, личи на хероизам младости, чија оданост не зна за границе. Он представља најдубљу реку крви, коју је људски идеализам могао да пролије и најдужи пут патњи, који је људска истрајност могла да издржи. У тој дубини и на том путу није се више могао распознати човек. Доцније, много доцније, гледан из даљине, тај човек биће несхватљив будућим нараштајима. Сав је крвав хероизам Срба; њихов хероизам то је хероизам хришћански. Један народ поступио је тачно као што је нешто пре две хиљаде година поступио један човек. Као што је човек једно биће, народ је једно биће. Оба су се бића племенито жртвовала, али оба нису разумели у времену када су се жртвовала“.

Шта је истина ових речи? Можемо ли их схватити данас и овде?

Представа о Србима као о најкрволочнијим Балканцима крволочног Балкана била је присутна широм Европе пре Балканских и Првог светског рата. Историчар др Милан Ристовић, у својој књизи Црни Петар и балкански разбојници, анализирајући карикатуре у немачким сатиричним часописима од почетка 20. века до краја Првог светског рата, показује да су стереотипи о нама данас наставак јучерашњих стереотипа о нама. На тим карикатурама Срби су представљени као варвари, чијег краља поглавар Цркве „миропомазује“ прашком против вашљивости. Срби су пијани гости у балканској крчми којима су неопходни европски жандари да их чувају. На карикатури на којој је представљен православни свештеник, с крстом и кандилом у рукама, како води банду разбојника у балканским ношњама, пише: „Улазак победничких словенских носилаца културе у Турску“, чиме се извргава руглу победничка антитурска коалиција из Првог балканског рата. Карикатуриста Брант је представио српског свештеника како митраљезом „обраћа Албанце у православље“, убијајући их стотину за пола сата. У доба албанске Голготе краљ Петар и његова војска представљани су као побеђени одрпанци… Анализирајући такав поглед на нас и наше прилике, др Милан Ристовић каже: „Цео Балкан је - ако је судити по аустроугарско-немачкој пропаганди непосредно пред избијање рата и у ратним годинама - насељен народима чије су главне особине: склоност ка мучким убиствима, превртљивост, примитивизам. Они су крадљивци стоке, сиромашних или никаквих склоности ка чистоћи и уредности. ’Анархичан однос’ према спољашњем изгледу одраз је њиховог схватања политике (тероризам,. краљеубиства, кривоклетство, итд)./…/ Србија је ’мала, безначајна, неприпитомљена држава, која је „запалила пожар на целој земаљској кугли“, док је њена престоница „легло убица’.“ Историчар Мајнеке је писао: „Ми са ужасом окрећемо главу од призора страхота, које су скривили припадници српског народа; немачки народ није никад упрљао своју националну свест делима у којима је толико животињског насиља и толико бесрамне суровости, као што су учинили ови Јужни Словени“. И то је тврдио 1915, кад су Германи у Србији чинили невиђена зверства…

Јасно је да су овакви стереотипи били нешто природно за Немце, јер се Србија нашла на другој страни у рату… Али, Гистав ле Бон, Француз, славни „психолог гомиле“, на чије је тврдње одговорио Драгиша Васић својим Карактером и менталитетом једног поколења, мислио је исто као и Мајнеке. Ево шта је, по Васићу, Ле Бон писао о Балканцима:

„О народе ове цивилизација се само очешала; она их није изменила. Њихови су наследни карактери непроменљиви, јер су стабилизирани и управљани религијским веровањима и расним мржњама. Ове расе разликују се религијом, језиком, аспирацијама и мржњама које су нарочито дубоке. Жестока мржња коју су мали балкански народи испољили противу Турака, последица је вековног угњетавања и она се манифестовала у бесној и дивљој освети угњетених према угњетачу. Ова наслеђена страст према Турцима била је жестока, али је она била још силнија између њих самих. Једном ослобођени од Турака, они се масакрирају без поштеде, тражећи да се увећају пљачкајући и уништавајући своје суседе… Ропство турско беше, можда, политички режим најбоље прилагођен њиховом менталитету“.

Такође, Ле Бон је говорио да су Балканци спремни на сталне узајамне обрачуне ако нису „задржавани гвозденом руком трећега“. Читава прошлост Балкана је таква, а њихова цивилизација је далеко испод кинеске, јер „све њихове цивилизације послужише само да им олакшају средства ради узајамног убијања“. Ле Бон је свој утисак о нама учврстио пролазећи кроз Мостар, где је чуо како тамошњи хришћани и муслимани једни другима деру кожу и пуне је сламом. Ле Бон је сматрао да су и Срби и Бугари непоправљиви злочинци, и да се морају држати у својеврсној изолацији да не би „заразили Европу“.

Васић се, као учесник великих ратова, потрудио да ове тезе оповргне, и то управо из перспективе очевица, али човека који жели да напише не толико историографско, колико историософско дело. Шта је смисао српске борбе и страдања, и да ли га уопште има? Зашто су људи гинули и зашто су убијали? Куда нас води наша историјска судбина? Има ли наде да ћемо бити схваћени од стране других?

Васић почиње од Првог балканског рата, и показује да Срби који су у тај рат полазили нису мрзели Турке, него су желели да ослободе своју потлачену браћу и свету косовску земљу. Суштина свега, по Васићу, била је у жељи да се буде достојан својих предака, див-јунака који су се борили у устанцима с почетка 19. века. Српски сељак је „ишао јер је веровао, али није ишао што је мрзео“. Када се срео с Турцима у крајевима који су ослобођени, Србин је био великодушан, али не и охол. Он покушава да седи с Турчином у његовом дућану и да „разговара“ с њим, иако Турчин ништа не разуме. Карађорђев потомак му прстима показује колико има деце и колика су она. Он Турчину нуди да запали цигарету. Поражени наследници Османови нису изгледали ни сурови, ни рђави, ни угњетачи, ни осветољубиви, ни подмукли“. Мирили су се, источњачки трпељиво, са „кисметом“ (судбином), и честитали онима који су на сабљи добили оно што су им Турци некад на сабљи узели. Када су се Срби повлачили, 1915, преко тих територија, турске жене су им кришом давале хлеб.

Иако су Бугари починили много зверства над Србима и њиховом нејачи, Срби ни њих нису мрзели. Васић сведочи:

„Мрзети, то је: имати урођену, необуздану, непомирљиву и смртну одвратност према некоме; а у јесен 1916, приликом српске офанзиве, земљаци г. Ле Бона зграњиваху се гледајући: како њихови савезници заробљеним бугарским војницима деле свој хлеб, често недовољан и за саме њих, и како ове благо и другарски распитују о местима кроз која пролажаху и о тамошњим приликама; мрзети, то је: са изразом дивљачког беса гледати омрзнутог, а истом приликом, земљаци г. Ле Бона беху очевици, како се бугарски рањеници носе на мазгама, пажљиво вођени од болничара, док поред њих малаксало корачаху српски рањеници, нимало лакше рањени од непријатељских; мрзети, то значи: имати одвратан ужас од некога, а на Божић 1916, и доцније, о великим празницима, српски војници примаху, у својим рововима, посете својих непријатеља, које гостише по српском обичају.

Срби никад нису били империјалисти. Жозеф Рајнах, кога Васић цитира, каже да је читава српска историја у ствари борба за независност. Рат краља Милана 1885. није био рат српског народа, него њиховог владаоца. Бугарима је признавано и јунаштво у борби, и 1915. се често чуо уздах: „Ах, да су Бугари сад са нама!“. Иако су, по Васићу, Бугари били људи комитског духа, спремни на злочин из заседе и уживање у мучењу (рецимо, да вешају оца у присуству жене и детета, или, по сведочењу међусавезничке комисије за ратне злочине, набијају људе на колац и пеку их на ватри), он тврди да им се Срби нису светили. На основу идеологије Бугара у светском рату и на основу њиховог понашања, Васић истиче да су баш они ратнички народ, док Срби то нису: рат је за Србе нужно зло, и њихов идеал је само слобода и жеља да се слобода очува. Срби су желели да се рат заврши и да се што пре врате кућама да раде (сетимо се да је Карађорђе, кад су му нудили новац, титуле и ордење, говорио да то њему ништа не значи, и да једва чека да Турци буду побеђени, па да се врати кући, јер има и он свог посла; а Вук Караџић је сведочио да је орден који му је руски цар Александар Први доделио, искривио савијајући једну дугу на бурету).

Срби никог од странаца нису мрзели. Њих је обузимала само узајамна, међупартијска мржња, вештачки изазвана. Њихово религиозно осећање било је једноставно и лишено лицемерја, а спремност на жртву заснивала се, између осталог, на једном пубертетском оптимизму, који се није плашио смрти уколико није много ни мислио о њој. Србин, каже Васић, „смртно погођен, има изглед детета које се ишчуђава“. Иако су много страдали од заседа, Срби се заседама нису могли користити…

Наравно, и Васићев народ је умео да преступи границу човечности, и писац то не крије. Он говори о крвавом гушењу арбанашке побуне 1913, које је било последица арбанашких злочина тек пошто се завршио Други балкански рат, и тек пошто су се људи вратили својим срушеним кућама и запуштеним имањима. Васић каже:

„А тај бес појачало је све што је видео на новом, неочекиваном разбојишту. Паучинасте наше посаде, изненађене, беху много настрадале. Масакрирани, онакажени другови тражили су освету. И под оним утисцима, што их је понео са огњишта и под овим што му се указиваху пред очима на новом разбојишту, он се устремио. Никад, заиста, овај народ није страшније изгледао него тада. Ми га нисмо могли познати. Његови ударци, први и последњи пут тада, нису штедели ни слабе, а бедна села пламтела су у огњу. Срећом, плима је брзо устукнула. Само неколико дана после могло се видети: како он, са очинском нежношћу, са оном његовом урођеном болећивошћу, ’по старински’, милује, храни, теши невину децу свога кажњеног непријатеља; само после неколико часова, он се беше тргао, он се беше горко покајао за ово што је био урадио и што њему није било својствено да чини“.

Највеће искушење по Србе представљало је повлачење преко Албаније. Ужаси су били толики да Васић каже да је „Арбанија себичност, најгрубља, најбруталнија, без маске, без вела, гола голцата“. У ужасима глади и очаја свест људи била је сасвим помрачена, и, осим анималне потребе да се опстане, није било ничега. Али, већ долазак на Крф значио је промену: ту се умирало на тихи, племенити начин. Тамо је било бола „великог и хришћанског“. И ту су Срби туговали за домовима, гледајући у даљину и бринући се не толико да ли су им укућани живи, него да ли је непријатељ ударио на образ њихових мајки, жена и сестара. Љубав према отаџбини чинила је Србе спремнима да изгину до последњег.

Васић је своју студију завршио тврдњом да су Срби одувек били за демократију, јер су желели и себи и другима слободу. Ле Бонова анализа је била површна, обремењена предрасудама, и као таква, она је промашила циљ. И српски писац је то желео да покаже целом свету, подсећајући га да ми никад нисмо имали ни Наполеона, ни Виљема Другог, са њиховим сновима о освајању света… Наравно, то свету није требало.

Дело Карактер и менталитет једног поколења објављено је 1919, када је српски народ живео у одушевљењу слободом и уједињењем, ни не слутећи да ће му Краљевина коју је створио са Хрватима и Словенцима постати гробница. Драгиша Васић, који је те године могао да се одушевљава речима америчког председника Вилсона да се САД боре за „принцип Правде за све народе и за све народности и принцип њиховог права да живе напоредо и под истим условима слободе и безбедности, па ма они били моћни и велики или слаби и мали“, 1944. године наћи ће се, скупа са ђенералом Михаиловићем, издан од савезника из Првог светског рата. Он, који је тврдио да је верност савезницима једна од основних српских особина, осетио је шта значи цинизам тзв. „међународне заједнице“ већ онда…

Шта ли би тек рекао да је видео медијску демонизацију Срба на крају двадесетог и почетку двадесет првог века?

Док полако нестајемо из историје, која се претвара у крваво клупко себичности и зла, светли лик Србина, сељака војника, приказаног у Карактеру и менталитету, остаје да бди над нама… За крај, ламентираћу речи једне песме, коју је Драгиша Васић навео као пример чему су Срби стремили док су веровали и ратовали. Реч је о стиховима песме „Радомир Аранђеловић“ Милосава Јелића:

Доћ’ ће опет дани насмејани,

Биће краја и јаду и тузи,

По пољу ће класат’ кукурузи

И жита се нихати у страни,

Круниће се цвеће са шљивика

У цик јутра, кад зора заплави:

Пропојаће звона са звоника,

А у школи деца Светом Сави,

Затрептаће усхит из недара,

Играће се сунце кроз бранике…

Православље

ТЕКСТОВИ ВЛАДИМИРА ДИМИТРИЈЕВИЋА