O slobodi

similis simli gaudet

Najjednostavnija i životnim iskustvom potvrđena definicija slobode glasila bi: To je ono što ne primećujuemo dok imamo, a što shvatimo da postoji tek kada je izgubimo. Ali izgleda da su toliko hvaljeni demokratski procesi, vrla nam religija otvorenog tržišta i globalna ekonomija doneli mali napredak u evoluciji čoveka. Naime, ljudi su prestali da primećuju njen gubitak. Oštrooki posmatrač dodao bi da je Sloboda postala svojevrstan balast, koji se sa olakšanjem zbacuje sa leđa, i da se njen gubitak slavi kao stvar društvenog prestiža. Ova tužna ali očekivana metemorfoza čoveka u miša odvija se već dugo vremena, međutim njen tok koji je dugo bio tek duhovne prirode, sada je počeo da pokazuje svoje jasno i svima vidljivo lice. Nedavno usvojeni zakon o ličnim kartama sa biometrijskim podacima nije doneo buru javnog protesta, a u pojedinim izjavama dočekan je sa vidnom radošću kao siguran znak tehnološkog napretka i približavanje evropskom konglomeratu. Začuđenom hroničaru preostalo je samo da zabeleži da su veterani ljudskih prava ćutali, specijalci za otpor aplaudirali, dok je novoosnovani klub tehnokrata i političara zadovoljno trljao ruke. Mediji? Mediji su već davno postali servis ekonomske oligarhije i govore samo ono što im je rečeno da kažu. Borba protiv diktaure pokopana je sa Miloševićem ne zato što smo se oslobodili diktatora, nego zato što smo se oslobodili potrebe za slobodom. Ono protiv čega je prosečna nezainteresovanost propustila da digne svoj glas jeste baza, biometrijskih i ličnih podataka svih građana Srbije, koja se ažurira i kojoj se pristupa u realnom vremenu, poput moderne stočne farme za čijim je kompjuterskim terminalom moguće trenutno saznati gde se svako grlo (cattle) nalazi i koliki prihod (profit) donosi vlasniku. Da se ne bismo namerno ili nenamerno pogubili, od svakog grla, pardon građanina biće uzet otiska prsta, skeniran iris, i na kraju svi će dobiti pametni (smart) čip te jedinstveni broj da tačno odrede ko su i šta su. Zaključak glasi: Što je čip pametniji, to je negov posednik gluplji. Ljudi su se do sad razlikovali ugledom, poštenjem, dostajanstvom, mudrošću i hrabrošću a danas je to otisak prsta i matični broj. Upravo ova razlika najbolje podučava o uzrocima bednog položaja u koji je dospeo nekada slobodan čovek. Viševekovni proces svesnog zagluplivanja, kroz svođenje civilizacije kvaliteta na matricu kvaniteta, doveo je do toga da tradicijom potvrđene vrline, savremena država zameni barkodom, i da se slobodno ljudsko biće svede na proizvod sa datumom proizvodnje, nazivom proizvođača te stepenom masnoće imajući u vidu objedinjavanje svih baza podataka uključujući i onu zdravstvenu. Na kraju prostaje samo da se doda cena i rok upotrebe.

Sa horizonta moderne tuposti ovaj proces je više nego logičan i poželjan. Zaista, kako izmeriti mudrost? Da biste dobili tačnu meru nečije mudrosti morate i sami da budete mudri, a da biste prepoznali čast morate da je posedujte. Nasuprot tome tvorci savremene utopije ubeđivaće vas kao je sposobnost brojanja do 10 i tačno merenje razmaka krvnih sudova vaše zenice uspeh kolosalne pameti i jedina alternativa budućnosti. Neodoljiva pomisao koja se nameće, govori nam da su čitav proces započeli, a potom sa uvođenjem novih ličnih karata unapredili, upravo oni ljudi koji ni jednu od navedenih vrlina nisu posedovali. U pokušaju da prikriju sopstvenu ništavnost, oni su poštenje, mudrost i dostajanstvo proglasili za anahrono i zamenili ih cenom, veličinom i brojem. Sledeći ovakvu logiku postaje sasvim jasno kako su pojam slobode a sa njim i sama Sloboda ukinuti, da bi zjapeća praznina ostala iza njih, bila popunjena pomijom ljudskih, manjinskih i ostalih prava. Slobodan čovek, upravo i jeste slobodan, zato što su njegova prava određena isključivo i jedino merom savesti koju poseduje. Suprotno tome, čovek čiji je osećaj dostojanstva jednak ropskom, sa zahvalnošću prima prava koja je neko spreman da mu dodeli. Umesto herojskog pokliča „SLOBODAAA!!!“, danas se još jedino čuje sipljiv i ponizan žamor: „Dajte nam prava.“ Ono što slobodan čovek brani kao neotuđivo pravo sopstvenog dostojanstva, savremeno podaništvo očekuje kao poklon tuđe milosti. Razlika je očigledna.

Pošto je odbranu integralne i suštinske slobode nemoguće očekivati od ljudi koji ili nisu svesni njenog postojanja ili je pak bestidno ignorišu, upravo zato to jeste zadatak onih koji poznaju njenu vrednost, i koji znaju da njena cena nikada nije previsoka. Kako se slično sličnom raduje, tako i sloboda pripada samo slobodnim ljudima. Ukidanje donetog zakona i lustracija ljudi koji su lobirali i pomogli da on bude izglasan postaje najvažniji cilj od čijeg ostvarenja zavisi da li ćemo mi i naši potomci živeti životom dostojnih ljudi ili biti svedeni na broj u vlasništvu države. Izbor koji se tiče vaše slobode morate načniti odmah i sada, jer „sutra“ za vas neće postojati. Sutra pripada isključivo čoveku koji ga zaslužuje.

Aleksandar Brkić