Nacionalizam Svetoga Save

U jednom svom prošlom predavanju ja sam istakao onu unutarnju i glavnu pokretnu silu u Svetome Savi, koja je ovoga Božjeg čoveka i narodnog heroja pokretala na sva ona velika dela, koja je on stvorio, i koja potomstvo njegovo do današnjeg dana poseduje kao neotuđivu svojinu. Ta pokretna sila u Savi bila je vizionarska vera u živoga Hrista i plamena ljubav, spojene ujedno kao što je spojen izvor sa rekom što teče iz svog izvora. Vizionarska vera osvetljavala je ceo um Savin i potapala sve misli njegove u buktinju večitih nebeskih istina a plamena ljubav obuzimala je celo srce Savino i svojim žarom sagorevala u njemu sva druga strasna osećanja. Tu sposobnost, da jedan čovek sebe toliko odzemlji i onebesi, da može reći za sebe: ne živim ja nego Bog živi u meni, ja sam nazvao azijskom sposobnošću. U istini mnogi nam primeri pokazuju, kako prošli tako i savremeni, da je to po preimućstvu sposobnost velikih religijskih ličnosti iz Azije. Ako to misaono i osećajno savršenstvo nazovemo božanskim oduševljenjem, možemo slobodno reći, da je njime Sveti Sava uzdignut u prve redove božanskih ljudi, koje je Azija dala čovečanstvu. No ljudi sa takvim božanskim oduševljenjem obično su begali od sveta i tražili samoću, tražili samotno sunčanje pod vrelim zracima Sunca Pravde, vazda čeznući – prema jednoj indijskoj reči – da ubudu i uvek prebubu "usamljeni sa Usamljenim". I Sveti Sava imao je taj neodoljivi nagon za samoćom, za samotnim sunčanjem, za prebivanjem usamljen sa Usamljenim, i u tome je on srodan svim velikim Azijatima. Ali kao rođeni Balkanac, to jest, kao čovek sa najboljom sintezom Istoka i Zapada u sebi, Sava je imao jedno preimućstvo nad velikim i genijalnim Azijatima u tome što je mogao biti aktivan i energičan na opštem poslu do savršenosti jednog velikog Evropljanina. Najpre najbolji zidar samoga sebe Sava je po tom bio najbolji zidar svoga naroda. Najtrudoljubiviji stvaralac svoga karaktera, on je po tom bio najneumorniji stvaralac karaktera svoga naroda. Najmarljiviji sabiratelj duhovne i moralne snage u sebi, on je po tom bio najveštiji izrazitelj te snage na širokom platnu narodne istorije. Sve je kod Save išlo u normalnom poretku: prvo Bog pa čovek, prvo čovek pa onda svet, prvo prosvećenje sebe pa onda prosvećenje drugih, prvo sadržaj pa onda izraz, prvo karakter pa onda spoljašnja kultura. Evo velike i korisne opomene našem pokolenju, u kome mnogi idu naopakim putem: Igraju po periferiji a ne poznaju centra, muče se da izraze no nemaju šta da izraze, trče da prosvećuju a sami neprosvećeni, zaglušuju vikom o kulturi a ne brinu o karakteru, traže uređenje celoga svega a nisu uredili svoju dušu ni svoju kuću.

Najveći trud koji je Sveti Sava pokazao posle truda nad svojom dušom, nad tom prvom njivom Gospodnjom, jeste trud nad narodom svojim, tom drugom njivom Gospodnjom. Sav taj trud njegov nad narodom srpskim, svu onu užurbanu i mnogostruku aktivnost njegovu kao pravog Evropejca, i plodove te aktivnosti, ja ću nazvati Savinim nacionalizmom. Ovaj Savin nacionalizam obuhvata narodnu crkvu, narodnu dinastiju, narodnu državu, narodnu prosvetu, narodnu kulturu i narodnu odbranu. Osnovu i centar svega Svetosavskog nacionalizma čini narodna crkva. Ona je kao duh koji oživljava ceo narodno organizam, osvetljujući, zagrevajući i sjedinjujući jednom verom, jednom nadom i jednom ljubavlju.

Šta označava narodna crkva? Označava jednu samostalnu crkvenu organizaciju, sa svojom centralnom vlašću iz naroda i u narodu; sa narodnim sveštenstvom, narodnim jezikom i narodnim običajnim izrazom svoje vere. Na suprot takvoj narodnoj crkvi stoji nenarodna ili internacionalna crkva, sa centralom izvan naroda, sa sveštenstvom odasvuda, sa jezikom tuđim i sa ujednačenim, uniformisanim, izrazom svoje vere. Šta je prirodnije i korisnije? Nesumnjivo narodna crkva. Ona ima svoje opravdanje u Jevanđelju. Sam Spasitelj je zapovedio apostolima Svojim: idite i naučite sve narode. 1) Tim rečima On je priznao narode kao prirodne jedinice Svoje vaseljenske crkve. I kad je poslao Duha Svog Svetog na apostole, apostoli su počeli govoriti raznim jezicima; ne, dakle, samo jevrejskim, ili latinskim, ili grčkim, nego jezicima sviju naroda: Parćana i Miđana i Egipćana i Rimljana i Arapa i svih ostalih. I kad su apostoli postavljali starešine crkvene u jednom narodu oni su se trudili da ih uzimaju iz tog samog naroda.

Otuda je Savina narodna crkva jevanđelska i apostolska. Takvu narodnu crkvu želeo je od uvek svaki hrišćanski narod pod suncem. No ni do današnjeg dana mnogi hrišćanski narodi nisu uspeli da imaju svoju samostalnu narodnu crkvu, sa centralnom vlašću unutra u svojoj zemlji, sa sveštenstvom svojim, i sa jezikom svojim narodnim. A Sveti Sava je pridobio tu dragocenu tekovinu pre sedam vekova. Crkveni centar za srpski narod, dotle daleko u Carigradu, stvoren je u Žiči; grčke episkope i sveštenike zamenili su episkopi i sveštenici Srbi; grčki jezik ustupio je mesto srpskom jeziku.

Narodna crkva iziskuje narodnu dinastiju u državi. Kad su ljudi iz samog naroda duhovne vođe, onda i državne vođe treba da su ljudi iz samog naroda. Paralela je ovde i l,ogična i u praksi neizbežna. Ujedinivši narodnu crkvu Sveti Sava je počeo uređivati narodnu državu. Najvažniji njegov akt u uređenju države jeste utvrđenje narodne dinastije. On je krunisao Stevana za kralja ne za to što mu je Stevan bio brat nego za to što je bio pravoslavni Srbin i uz to zakoniti nosilac državne vlasti. Da je mesto Stevana ma ko drugi bio zakoniti nosilac državne vlasti i uz to pravoslavni Srbin, Sava bi ga krunisao za kralja i time utvrdio njegovu dinastiju u narodnoj državi. Za Savu je glavno bilo i njegovo lično srodstvo sa dinastijom nego srodstvo dinasta sa narodom. To srodstvo sa narodom moralo je biti potpuno i po krvi i po jeziku i po otadžbini i po veri, duhu, moralu i običajima. I tako je bilo do danas. Svetosavski ideal narodne dinastije srpski narod je gledao u stvarnosti kroz svu svoju svetosavsku istorijsku prošlost do danas. Od Svetoga Save do danas nikada u slobodi nije nad srpskim narodom vladala nekakva strana dinastija, čak nikada nijedan stranac, sem možda Jerine, koju je narod prozvao prokletom Jerinom. Za srpski narod kao valjda ni za jedan drugi u svetu narodna dinastija postala je tako prirodna stvar, da mu je nepojmljivo kako neki narodi mogu uzimati tuđine za svoje vladare, a nepodnošljiva i sama pomisao da njemu u njegovoj slobodnoj državi tuđin bude vladar.

Narodna država za Svetoga Savu značila je otadžbinu, zemlju otaca naših, u kojoj živi jedan i isti narod. Ne ide narodna država dokle mač može ići, nego mač sme ići samo do granica jedne narodne države, to jest otadžbine. Ako se dozvoli da se država prostre dokle mač može dosegnuti, onda država prestaje biti narodna, prestaje biti otadžbinom i postaje imperijom. U tom slučaju država dobija teritorijalno ali gubi moralno; dobija u materijalnim dimenzijama ali gubi u intezivnosti duhovne i moralne snage; jer postaje mešavinom krvi, jezika i raspoloženja, a takva mešavina proizvodi strah, nemir, sebičnost, grabež, i osećanje stalne nesigurnosti. Od Svetoga Save do Dušana srpski narod je imao narodnu državu. Dušan se udaljio od Svetosavskog ideala, stvorio je imperiju, i time pripremio propast otadžbini, to jest narodnoj državi. Imperija je i kod nas upropastila otadžbinu, narodnu državu, kao što je bio često slučaj u istoriji. Pokoriti ili pokoren biti podjednako je katastrofalno za ncionalnu državu.

Otac naše narodne prosvete Sveti Sava je shvatao prosvetu kao znanje i vežbanje. Pre svega kao znanje vrlina i vežbanje u vrlinama. Otuda je narodna prosveta u organskoj i neraskidljivoj vezi sa narodnom crkvom. Jer Crkva je najbogatija riznica znanja o vrlinama i metoda vežbanja u vrlinama. Škola nije za to da da mnoga znanja nego da oduči omladinu od zloupotrebe znanja. Jer nije tako teško steći znanje kao ne zloupotrebiti ga. Znanje se može steći i van škole. No škola je vežbaonica u vrlinama jakog karaktera, vežbaonica u upotrebi stečenog znanja, na dobro svoje i svoga naroda. Nesumnjivo da vaspitanje Svetosavsko ima veoma jaku spartansku odliku ali samo u duhu jevanđelske neprisiljenosti i blagosti. Do današnjega dana takav ideal prosvećenja i vaspitanja leži duboko utisnut u narodnoj duši.

Otac narodne prosvete Sveti Sava je u isto vreme i otac narodne kulture. Kultura je spoljašnji umetnički izraz narodnog uma i osećanja. Sveti Sava je neumoran bio u strojenju i stvaranju. I sve što je on postrojio i stvorio predstavlja savršen umetnički izraz: bilo da je to građevina, kao što su Hilendar i Žiča, ili narodni običaj kao proslavljanje krsne slave, ili odabranost jezika kojim je on govorio i pisao. Po njegovom primeru i nadahnuću narod je srpski uspeo da sazda svoju savršenu nacionalnu kulturu, to jest da da savršen svojstven izraz svoga uma i srca u zidariji, u vezu i tkanini, u pesmi i priči, u rezbi i boji, u neiscrpnoj mudrosti, u krasoti običaja i u otmenosti ponašanja. Ako se sve to nazove jednom primljenom rečju kultura, onda je Sveti Sava tvorac i nadahnitelj svekolike naše bogate narodne kulture.

Sveti Sava nije bio vojskovođ ni organizator vojske, ali je on bio opredelitelj smisla i cilja srpske vojske. Vojska mora biti narodna, da bi imala svoje moralno opravdanje i blagoslov crkve. Pre svega narodna vojska sastoji se iz sinova naroda a ne iz robova ili plaćenika, kao što je slučaj u imperijama. Dalje, narodna vojska ima za cilj, samo i jedino da brani narod i narodnu državu a nikako danapada druge narode i ruši tuđe države. Najbolje ime ovakvoj vojsci jeste narodna odbrana. No ni kao narodna odbrana vojska se ne upotrebljuje ni u jednom sporu sa susednim narodima dokle se prethodno ne iscrpe sva sredstva za mirno rešenje spora. To je Sveti Sava primerom svojim pokazao. Dok je kralj Stevan držao vojsku u pripravnosti da brani svoj narod od mađarskog kralja Andreje i od odmetnika Streza, Sveti Sava se prethodno lično uputio njima, da ih odvrati od rata, u čemu je i uspeo. No i sveštenici koji su pričestili na Kosovu vojsku Lazarevu i prota koji je blagoslovio ustanike u Orašcu duhovni su sinovi Svetoga Save, i činili su ono što bi i Sveti Sava činio na njihovom mestu. Jer se odbrana otadžbine i borba za oslobođenje roblja ne protivi volji Božijoj. Volji Božijoj protivi se napad na tuđu otadžbinu i imperijalističko zavojevanje tuđe zemlje.

II

I tako tvorac srpske narodne crkve sledstveno je bio tvorac svukolikog nacionalizma srpskog. Sve grane narodnog života organski je on spojio jednu s drugom, tako da se ne može jedna od njih zaseći ili odseći a da sve ostale ne osete bol.

Po shvatanju Svetog Save život je narodni jedna nedeljiva celina kako fizički tako i duhovno i moralno. Otuda su i sve grane narodnog života i ustanove nedeljive, spojene ne mehanički jedna uz drugu nego srasle jedna s drugom tako da životni sokovi struje iz jedne u drugu.

Ovo Svetosavsko organsko i svešteno shvatanje nacije upijeno je u duh i u krv Savinog naroda i pstalo tako prirodno kao disanje. I u istini duša je Srbinova disala tim osnovnim načelima Svetosavskog nacionalizma kroz svih sedam minulih stoleća. I dan danas za Srbina je odbojna i sama pomisao, da njegovom crkvom upravlja neko iz tuđe države, da mu sveštenici budu stranci i da mu se služi služba Božja na stranom jeziku. Njemu bi se činio smešan i fantastičan predlog, da mu tuđin bude kralj. Njemu je odvratno imperijalističko zavojevanje tuđe zemlje i otadžbine u onolikoj meri u kolikoj mu je mila srcu svoja narodna država i slobodna otadžbina. "Svoje čuvaj, tuđe ne diraj", njegova je posvednevna reč i za njega sveta reč. Školu koja ne znači vežbaonicu u vrlinama i koja proizvodi ljude nepoštenije i pobrkanije od nepismenih ljudi, Srbin smatra zlom, i to zlom koje se skupo kupuje. Reklamatorsku, bezdušnu i kapitalističku kulturu on izlaže posvednevno duhovitom podsmehu i poruzi a u duši strahuje od nje kao od lukavog neprijatelja, koji se s osmehom uvlači u njegovu zemlju, da mu razori sve nacionalne svetinje. Vojsku smatra narodnom odbranom, i sam vojuje kao lav, ali samo onda – i jedino onda – kada mu je savest mirna, da ne otima tuđe nego da brani ili oslobođava svoju otadžbinu, zemlju otaca svojih. Takav nacionalizam Sveti Sava je smislio, u narodnu dušu ukorenio i svome narodu kao ostvareni ideal u amanet ostavio.To je njegov jevanđelski i organski nacionalizam. Pa zbog toga što je jevanđelski, onj štiti ličnost čovekovu i pomaže njeno razviće do savršenstva; zbog toga pak što je organski, on štitio individualnost samoga naroda kao celine da se ne izmetne u imperijalizam ili da se ne raspline u internacionalizam.

III

Da li nije ovaj Svetosavski nacionalizam uzak, isključiv i nesavremen? Gle, Sveti Sava je živeo pre 700 godina a mi se sad nalazimo u XX veku?

Istina je, da je Sveti Sava živeo pre 700 godina, ali njegov nacionalizam živeo je i korenio se i rastao u Savinom narodu kroz svih sedam stoleća do danas. Mi smo rođeni u tom nacionalizmu, i taj nacionalizam je još neprestano živa sila u nama. Primer Svetoga Save najbolje svedoči, da njegov nacionalizam niti je uzak ni isključiv. Pre svega naš svetitelj je proveo više od dve decenije u jednoj internacionalnoj sredini, ili bar interpravoslavnoj. To je Svetogorska sredina, monaška republika, sastavljena od Grka i Rusa i Rumuna i Bugara i Arnauta i Đurđijanaca i Arapa. U toj i tako raznorodnoj sredini Sava se naučio voleti ljude raznih narodnosti i bio je neizmerno voljen od sviju. Pa iako je proveo svoje najimpresivnije mladićske godine u takvoj internacionalnoj sredini, Sava nije postao internacionalist, no žarki jevanđelski nacionalist. I docnije kao starac on nije dao da se do njegovog srca dohvati šovinizam ili isključivost prema drugim narodima, bližim i daljnim, nego je pružao svoju pomoć svakome narodu Božjem na zemlji gde god je dolazio i gde god je mogao. Taj neisključivi i široki duh pošte i ljubavi prema svima narodima nasledio je srpski narod od svog svetitelja i održao ga je na visini i u časti kroz duge. Svetosavske vekove. Mi često čitamo u narodnim pesmama, kako naši prvi junaci nazivaju braćom ljude druge krvi i jezika i vere. Tako na primer Marko Kraljević govori ciganinu:

"Bogom brate, Suljo ciganine!"

A Strahinić ban opet derviša turskog oslovljava bratom:

"Bogom brate, starišu dervišu!"

Vi koji ste ratovali u poslednjem Svetskom Ratu vi možete dati lično svedočanstvo jednog retkog prizora, kako su se naši vojnici ponašali prema vojnicima iz Afrike i Azije, prema ljudima crne i žute rase, koje su Evropljani doveli na bojište iz svojih kolonija. Dok su se sami Evropljani tuđili tih svojih podanika, crnaca i žutokožaca, ne hoteći s njima ni jesti ni piti ni pod istim šatorima boraviti, dotle su naši vojnici s njima drugovali, jeli, pili, u bolesti obilazili ih, u nevolji pomagali, na svojim slavama častili i gostili, razgovarajući sa njima prstima i rukama. Srbi su na crnce gledali kao na ljude i ponašali se prema njima kao prema ljudima. Ne može, dakle biti nikakva opravdana prigovora Svetosavskom nacionalizmu, da je on uzak i isključiv.

IV

Još manje može biti prigovora našem Svetosavskom nacionalizmu kao da je nesavremen. Ne čujemo li mi u naše vreme pokliče uzemljama Zapada: "Za nacionalizam!" "Za nacionalnu crkvu!" "Za nacionalnu radinost!" "Za nacionalnu kulturu!" i tako redom? No ono što je srpskom narodu stvorio Sveti Sava pre 700 godina mnogi pa i najkulturniji narodi Zapada još nisu postigli. Borba za nacionalnu crkvu, koja je osnov pravog, jevanđelskog i organskog nacionalizma "vodila se u Evropi kroz svih poslednjih 700 godina. I cilj te borbe još nije dostignut. I borba ta još nije svršena. Nema naroda u zapadnoj Evropi koji nije vodio borbu za nacionalnu crkvu, počev od Islanda pa do Karpata. To je bila krvava i dugotrajna borba. I veći deo istorije svih zapadnih naroda ispisan je krvlju u takozvanim verskim ratovima. A ti verski ratovi u osnovi su bili ratovi za nacionalnu crkvu. Jan Hus je na lomači izgoreo zato što je hteo nacionalnu crkvu u Češkoj. Ono što je Hus delovao perom, strašni Žiška je produžio mačem; no mač mu se slomio. I Češka je do danas ostala bez nacionalne crkve. Posle Svetskog Rata prvi rodoljubi češki, koji su i sada na vlasti, podržavali su pokret za stvaranje nacionalne češke crkve, no pokret je splasnuo, i od njega je ostalo samo golo ime. Holandija je bila nekad sva u crninu zavijena i krvlju oblivena u borbi za nacionalnu crkvu no svoju nacionalnu crkvu koja bi obuhvatila ceo holandski narod, nije izvojevala. Luter je svojom crkvenom bunom uspeo jedino da podeli nemački narod na dve polovine, gotovo ravne, no jednu nacionalnu crkvu nije mogao ustanoviti. Luterova buna stvorila je od Evrope ratno poprište, na kome se s prekidima ratovalo stolećima, no samo s delimičnim ili pogotovu nikakvim uspehom. Luterovu zamisao o stvaranju jedne nacionalne crkve u Nemačkoj u naše dane preduzeo je sadašnji Vođ nemačkog naroda. S teškom mukom, i još nesvršenom borbom, on je za poslednje dve godine donekle uspeo da samo od protestantskog dela nemačkog naroda organizira nešto nalik na nacionalnu crkvu. Na stvaranju nacionalne crkve u Francuskoj, pod imenom galikanizma, mučili su se u svoje vreme najplemenitiji i najumniji ljudi. Veliki filosof Lajbnic radno je živeo na tome. Najznamenitiji prelati francuski, Bosije i Fenelon, trudili su se na tome. Blez Paskal, nesumnjivo najfiniji um, što ga je dao francuski narod, u društvu sa čuvenim Pol Roajalom mučio se na stvaranju galikanske nacionalne crkve. No bezuspešno. Ni Engleska ni Škotska ni Skandinavske zemlje nisu bile pošteđene od krvavih borbi za nacionalne crkve. One su uspele više od drugih ali ne potpuno. Izvojevale su, istina, nazive nacionalnih crkava, ali su time pocepale svoje narode. Engleski narod uspeo je više od ostalog Zapada. Kroz krv i stradanje on je stvorio nacionalnu englesku crkvu, koja je ido ovoga dana državna crkva. Ali ni ta nacionalna i državna crkva u Engleskoj ne obuhvata sve Gngleze. Niko od svih evropskih naroda nije uspeo u potpunosti u tom poslu onako kao što je uspeo Sveti Sava. Pa ni Englezi, ni Skandinavci. Najzad se Evropa umorila od strašnih i stoletnih borbi i napora, fizičkih, moralnih i intelektualnih, i u toj zamorenosti mnogi njeni sinovi digli su ruke sasvim ne samo od crkve nego i od vere hrišćanske. Tada su se intelektualne i političke vođe evropskih naroda rešile na korak očajnika, na ime: na odvajanje nenacionalne crkve od države i na stvaranje nacionalizma bez vere. U žalosnoj zabludi žive oni naši ljudi koji misle, da je odvajanje nacionalizma od vere, i države od crkve, rezultat nekog "progresa". Nikakvog progresa, nego očajanja i samo očajanja. Šta su time postigli sinovi Evrope? Odvojili su crkvu od države ali su odvojili i sebe od naroda. I tako vidimo u tim zapadnim državama jednu nepremostivu provalu između inteligencije koja se trudi pošto poto da ne veruje ni u šta i naroda koji hoće pošto poto da održi veru. Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo, da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguranmehanizam. I evo u XX veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.

A nama je taj posao svršio Sveti Sava, prvi među svetiteljima, prvi među genijama i prvi među herojima u našoj istoriji. Svršio ga je savršeno, svršio ga je bez borbe i bez krvi, i svršio ga je ne juče ili prekjuče nego pre 700 godina. Otuda je nacionalizam srpski, kao stvarnost, najstariji u Evropi. Po istorijama se piše, kako se nacionalizam u Evropi otpočeo buditi i ostvarivati tek od Mađarske bune u 1848 godini. Ako je to istina, onda znači da je nacionalizam srpski stariji od evropskog za punih 600 godina. I ne samo da je stariji nego je i savršeniji, jer je jevanđelski i organski. Evropski nacionalizam rođen je u buntu i u očajanju, dok je Svetosavski nacionalizam započet i ostvaren u tišini i u radosti stvaranja. Evropski nacionalizam je kao građevina koja se zidala pod vihorima rata i mržnje protiv imperijalizma i protiv nenacionalne crkve; zato nije učvršćen na jakom temelju, i zato nosi na sebi rane svojih protivnika, zbog kojih rana stalno u trzajima naginje čas imperijalizmu čas internacionalizmu. A jak temelj, pravom nacionalizmu jeste nacionalna crkva. Mi imamo i taj jaki temelj, i celu građevinu jaku. Zato imamo da blagodarimo Bogu i Svetome Savi, Bogu koji je iznad sviju, i Svetome Savi koji je srpskom narodu učitelj, u svemu. Učitelj, – no ne jedino srpskom narodu: on može biti i današnjoj Evropi učitelj u zdravom nacionalizmu, jevanđelskom i organskom. U tome je Sveti Sava potpuno savremen, i još više nego savremen – on je čovek budućnosti. I u tome on je bio i ostao do ovoga dana Evropejac, i to jedinstven među Evropejcima.

Predavanje na KNU, 1935