СВЕТИСЛАВ ПУШОЊИЋ

МЕЂУ ЦАРСТВИМА ЗЕМАЉСКИМ

И највеће дрво почело је као семе. Такво, какво се нама јавља пред очима, велико и разгранато, не би никада постало да се икада одрекло Почетка, тј. семена. Јер иако мало и никакво, да га птица може позобати, семе је носилац Тајне, у њему се крије граница видљивог и невидљивог света. Живећи семе, дрво, као и човек, или народ, живи свој Запис, односно Божију идеју о себи. Извлачећи се из семена оно остварује тајанствене поруке и планове које невидљиви свет задаје видљивом. Остајући доследно својој посебности доприноси остваривању божанске универзалности, Царства Небеског на земљи.

Да су јела, смрча или бор тражили ситуацију равнице због њене економске премоћи над чукама, верујући да другачије не могу постати то што јесу, они никада не би постали то што јесу. Баш чуке и кршеви бацају изазов четинарима да оваплоте Запис, остављајући им само две могућности: или да постану највеће и најлепше међу дрвећем, са најдубљим корењем у земљи, или да нестану. Багрем и топола нису пред таквим избором, благодати равнице њима не шкоде јер им је такав Запис и баш у сред њих оне се потврђују и остварују, не чинећи никакву издају. Али четинар који пожели равницу и њено изобиље издаје и семе и себе и Бога. Ни све задобијене угодности неће га спасити од извитоперења, деградације, а временом и нестанка.

Ко не налази снагу да живи своје семе (Идеју или Реч Божију), да гоњен и надахнут тајанственим импулсима остварује Запис садржан у њему, одриче се могућности да достигне најпунију меру свога правог ''ја''. Ту се уједно крије и прави смисао Слободе, која је добровољно опредељење појединачног бића да одолева стихијама Света како би оваплотио највећу могућност Божије идеје о себи. Слутећи близину својих страдања, у ноћи пред хапшење Христос испољава човечански страх, завапивши ка Господу: ''Оче, кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене!'', но одмах потом додаје: ''Али не моја воља, но твоја нека буде!'' чиме се не само покорава туђим заповестима, већ добровољно опредељује да оствари своју ипостас и досегне пуноћу сопства. Пред таквом страшном дилемом налазио се и Кнез Лазар. Његово опредељење за Царство Небеско није било опредељење за пораз и смрт, већ за борбу са стихијама Света, зарад очувања духовне суштине српства (а та је борба могла значити победу и живот, до којих је Лазару сасвим сигурно било стало, али је Божија воља хтела другачије). Промашити своју праву судбину, вероватно је један од најјачих подсвесних страхова и један од најтежих грехова. А истовремено и најдубљи узрок неурозе и животног незадовољства. Миткетов дерт у ''Коштани'' има делимичне везе са тим. Спознаја да је жуђену судбину ''јунака који на коњу језди Косовом'', заменио судбином варошког ћифте коју је прихватио не одолевши породичним притисцима, изазвана архетипским призором лепоте младе и заносне циганке, разбуђује потиснути бол који га гони да хули на брата, оца, мајку, себе и судбину.

Такав избор наилази у животу сваког човека и сваког народа и он не мора бити истих размера и исте садржине. Али у свим ситуацијама и околностима, ти тешки и преломни (или како се каже судбоносни тренуци) имају везе са најдубљим осећањем правог смисла нашег појединачног живљења, а у том се осећању крије тајна наше посебности, нашег сопства. Ко се одрекне тог осећања одсеца себе од божанског врела, од невидљивих покретача видљивог живота. Он губи стварни центар своје личности, унутрашњу слободу без које не може препознати своју праву мисију, прави животни задатак, односно ''шта Бог жели и очекује од њега'', шта му је семеном назначио. Тајну сопственог назначења, било да се ради о човеку појединцу, било да се ради о народу, свако мора открити сам или како каже Иван Иљин ''кроз сопствено одболовано и измољено духовно искуство''. Одрицање од тога води у духовно ишчашење, заблуду, девијацију, болест или шизофренију.

Семе се мора остварити, судбина испунити, а духовна личност потврдити, ма какве препреке и тешкоће ваљало савладати, јер је то једини пут до Васкрсења. Семе је почетак (''У почетку беше Реч''), а Васкрсење крај (а тај крај је можда неки нови почетак). Да би се досегао Крај, мора се остати веран Почетку. Те две тачке спајају и човек и народ творећи Пут, који се у случају човека зове Живот, а у случају народа Историја.

Тако и смисао српства сасвим сигурно није у томе, да Срби као народ постану пришипетље ''великих'', јер им то пре свега, семеном није назначено. Макар заиста и били ''мали'' (бројем, економијом и војном силом), Божија идеја о Србима је велика, можда већа од идеје о било ком другом народу. Јединственост чак и међусобно супротстављених светских центара моћи у србофобији (као некада, иначе супротстављене јеврејске и римске власти у христофобији) представља у том смислу знамење првога реда. Да не помињемо голготски карактер српске историје ХХ и ХХI века, где није било ни једне једине светске идеологије у последњих стотинак година, која није замахнула бичем по Србима (пангерманизам, католички и исламски фундаментализам, хрватски, албански, бугарски, мађарски шовинизам, нацизам, фашизам, комунизам, американизам, светски јудаизам, глобализам, неолиберализам). По свим спољашњим и унутрашњим знацима ми, дакле, нисмо ''мали'', као што Јевреје или Грке нико никада није сматрао ''малима'', иако их бројем нема више него нас. Но за разлику од Срба, Јевреји су одувек били свесни своје Божије идеје, а спремност да је оваплоте начинила их је ''великима'', све док се распећем Христа те Идеје нису одрекли, јер је богочежњу старозаветних пророка чији је крајњи циљ био Христос, потиснула фарисејско-талмудистичка злоба, лукавство и дипломатија, којој Јевреји и данас служе. Према томе, свако рационалисање и логичарење на тему ''националних интереса'', било оно економско, политичко или геополитичко, које не би полазило из такве онтолошке перспективе, само по себи нема никакву вредност, ма колико звучало убедљиво и поуздано.

Зато што свако ходање туђим, уместо својим, од Бога назначеним путем, макар и донело привремене користи, води у неуротско ишчашење сопственог духа из кога се рађа низ духовних болести: заблуделост, инфериорност, анксиозност, безумни страх и несигурност. Колико год савремени човек био убеђен да национална судбина нема никакве везе са његовом личном, па га се због тога, наводно, и не тиче, поменута стања националног духа имају и те каквог одраза на његово лично стање, као и на стање његовог потомства. Достојанство неке нације, изграђено напорима појединаца, група и читавих генерација, утиче на достојанство сваког припадника те нације, макар делимично. И најнезнатнијем Енглезу, слава његове нације, доноси барем минимално поштовање, где год се појави у свету, док ће и у најчеститијем Циганину свако подозревати лажова, лопова и преваранта. Исто тако, увреде и понижења којима су данас изложени Срби, сигурно остављају тешке последице на националној души, а самим тим на психу и карактер појединаца. У таквим околностима рађају се бројни комплекси који спутавају стваралачке потенцијале народа, слабећи животни елан и самоиницијативу.

Ако је сваки човек ''по једна реч Божија'', како каже Љиљана Хабјановић-Ђуровић, онда је сваки народ по једна песма Божија, а свака генерација по један стих те песме. И човек и народ трају док певају своју песму, док болују своје боли, дертове, патње и док их сами превазилазе, вером, јунаштвом, истрајношћу, дурањем и борбом. Кад престане песма престаје и народ, у оном стварном смислу, од чега га не може спасити ничија и никаква моћ, чак ни сопствена. Но све док траје та тајанствена песма, све док се њена мелодија провлачи мислима и одјекује срцем, све док у делима потомака живи ''дело отаца'' (Фјодоров), трајаће и народ шта год га иначе сналазило. Свест да си остао веран Тајни, храбри и надахњује, па и у најтежим околностима испуњава срце срећом и поносом, док притајена свест да си изневерио Тајну, и у сред највећег комфора и благостања нагризају духовну структуру човекову, празне га од емоција и богонадахнутог стваралаштва, водећи у кризу личности, неурозу и депресију. Најтипичнији пример су Хрвати, чија озлобљеност духа и карактера јесте директна последица изневеравања свога правог ''ја''. Преузимање српских архаизама за ''хрватски'' језик, крађа српске националне баштине (Матица Хрватска издала је 1985. године ''Хрватске јуначке пјесме'' где је уврштено неколико песама о Марку Краљевићу) или проглашавање Николе Тесле за великог ''хрватског'' научника јесу страшни докази јаловог духа, који није кадар да роди било шта самосвојно и препознатљиво. Имају ли Хрвати свога Његоша, Миљанова, Николаја, Карађорђа, Живојина Мишића, имају ли једног јединог националног хероја или светитеља. Не, јер пошто хрватство као духовна суштина не представља ама баш ништа, личности таквог формата немају из чега да се роде. Пургерска чамотиња хрватског духа, језуитска острашћеност и германољубље нису могли изнедрити ништа веће од Крлеже, Павелића, Лубурића, Степинца, Туђмана и Стипе Месића. Хрвати одавно немају своју песму, изгубили су је кроз безбројна приклањања ''великима''. Тим путем кренули су и савремени ''Црногорци'', а пре њих ''Бошњаци'' и ''Македонци''.

Нажалост, све је већи број Новосрба (израз Ратибора Ђурђевића) код којих, услед одушевљења евроатлантским интеграцијама, српска песма уступа место новој духовној суштини чији најпунији израз налази у озлобљеном нихилизму једног Теофила Панчића, посебно карактеристичном за млађе генерације и урбане Србе. Злурадост исмевања свега чему припадају као наводне ''сељаштине'' и то са позиција некакве европске и светске надкултуре знак је палости. А ''стид'' Горчина Стојановића који осећа пред Мађарима, приликом концерта Ролингстонса у Будимпешти (пошто ето, за разлику од њих није знао напамет све стихове вајних ''рок-икона''), чиме индиректно поручује својим сународницима колико смо ''заостали'', представља духовну издају без премца. Тај европски нихилизам Новосрба, у коме има нечега ''хрватског'', јесте најјаче упориште Новог Светског Поретка на овим просторима и тренутно представља наш највећи духовни проблем. Да парафразирамо Мешу Селимовића, оно је ђубре на коме расте сав коров постмодерног Зла. Ни сав економски, медијски и културни зулум глобалне олигархије којима су Срби били изложени, ни изблиза не би био тако делотворан да није наишао на широк пријем у отрованим и охолим срцима Новосрба. У тим срцима српска песма одавно се угасила због чега се и веза са божанским изворима изгубила. Уместо надахнућа, одушевљења и заноса царују ускогрудост, пакост и цинизам чије су коначно исходиште равнодушност, чамотиња и депресија, што смо ближе Европи све евидентнија стања. Губитком песме губи се национална перспектива, а губитком ње и лична. Празнину и бесмисао таквог живота, живота без хоризонта и есхатологије (који постоје само унутар националне заједнице), не може надоместити ни ''стандард'' ни каријера нити било која вештачка перспектива унутар глобалних зачараних кругова зараде и потрошње. Јер ако је свако од нас по једна реч Божија, онда се и српска песма може отпевати само помоћу нас, а и ми се можемо отпевати само кроз њу и ниједну другу.

Али оно што у новије време посебно деморалише, више него и ''еуропејство'' Новосрба, јесте ''слепо русофилство'' (како га је тачно назвао Момчило Селић) умерених националиста, националиста, па чак и ултранационалиста. То поновно српско одушевљење Русијом, која по многима наводно ''устаје'', уверава нас да се неке наше болести не могу тек тако излечити. Иако је довољан чак и овлашан поглед на историју последњих неколико векова, па закључити да нас је уздање у ''православну браћу'' коштало бар колико и уздање у ''савезнике'' и ''пријатеље'' са Запада, Србима последњих времена то не представља никакву сметњу да отпочну нову романсу са истим онима од којих су много пута преварени и остављани на цедилу.

А тек узношење Владимира Путина до нивоа култа, о чијој распрострањености, поред небројених публицистичких хвалоспева, сведочи и преко двадесет хиљада примерака његове биографије, распродате за само недељу дана, разоткрива сву дубину српске површности и безумља, али исто тако очаја, малодушности и кукавичлука којима се подлегло услед губитка суштаствене везе са Тајном Српства.

Што то чине широке телевизијске масе, навикнуте да размишљају кроз медијске калупе и склоне да кличу идолима промовисаним преко екрана, штампе и јефтине публицистике, није толико чудо, али када томе подлегне и онај малобројнији, али бољи и духовно утемељенији део народа, окупљен око националних организација и покрета, онда се наше национално освешћење не може очекивати у скорије време. Примера ради, једна од трибина на Машинском факултету бива насловљена ''Европска Унија или Русија''

(чиме се унапред сугерише да за Србе треће не постоји, нити је смислено о њему размишљати), а мр Дејан Мировић, један од учесника трибине, изјављује ''да нас је Русија спашавала у свим критичним историјским ситуацијама'', наводећи за пример ништа мање него Стаљинове трупе које су нас крајем Другог светског рата ослободиле од нацизма (иако је права истина да је једна окупација замењена другом, далеко гором, тежом и суровијом). Исто тако Радмила Војнович, ''прва српска козакиња'', крај свих својих оштроумних увида о стању Русије која је под шапом јеврејско-масонских кланова и очигледних сумњи у Путина да је фразер, трули компромисер, па чак и ''лажни патриота'', ипак не види другу могућност за Србе осим да постану руска провинција, јер би тиме ако ништа друго стекли бројне економске, геостратешке и друге повољности.

Мада поменуто ''русофилство'' значи израз бунта родољубивих Срба спрам ''еуропејства'' Новосрба, што је његова једина позитивна црта, оно, као и ''еуропејство'', представља певање туђе песме уместо своје, што је само други вид изневеравања сопства, а то је идентичан грех и највећа замка Лукавог. Јер чак и ако смо ''православна браћа'', свако мора сам отпевати своју песму. Нашу судбину не може нико преузети уместо нас, нити треба; са искушењима свога пута морамо се суочити сами и морамо их превазићи сами. Онако како су то, примера ради, учинили Ирци, или Сицилијанци. Мада их има свега четири милиона (два и по пута мање него нас) ирску песму данас певају и други народи, зато што се Ирци никада нису либили да је запевају пуним срцем кад год је требало. Сили енглеске империје (чија је круна почетком двадесетог века обухватала више од пола планете) Ирци су супротставили самосвојност, национални понос и оружје, сами изборивши слободу, част, достојанство, територију и све оно што ми данас очекујемо да нам Путин донесе на тацни, ако нам их пре тога не поклоне Буш, Блер и Солана за показану ''политичку коректност'' и ''високу демократску и цивилизацијску свест''. Ни гологузија са једног сиромашног и каменитог медитеранског острва, приспела у Америку заједно са безбројним емигрантским таласима белосветске сиротиње, не би никада постала моћна друштвена снага, такорећи држава у држави (и то најмоћнијој на свету) да су ту снагу тражили у другоме уместо у себи, да су се надахњивали америчким утопијским идеологијама уместо својим породичним и завичајним кодексима, непромењеним од средњег века, и то у сред ''напредног ХХ века'' и у сред земље која важи за ''најмодернију'' (нека на ово добро обрате пажњу они који су убеђени ''да су данас друга времена''). Да се нису сами борили за свој простор и ''своју ствар'' (cosa nostra – наша ствар), спремни да ударе чак и на Државу ако их у томе омета, већ као ми данас тражили моћне ''пријатеље'' са Запада или моћну ''браћу'' са Истока, постали би покорни и безмуди амерички грађани којима би нека америчка Наташа Кандић шамарала старце, пљујући их због ''сицилијанског примитивизма''. Овако их је и сам непријатељ (Америка) овековечио ''Кумом'', јавно их прогонећи и презирући као ''криминалце'', а потајно им се дивећи због самосвојности и хероизма. Као што би се дивила и нама да смо им у Крајини, Босни и на Косову направили други Ирак, а Београд очистили од невладиних организација, хуманитарних фондова, ''независних'' интелектуалаца, масона, екумениста и другог несоја.

Јасно је да губитак унутрашњих веза са дубинским изворима сопства онемогућава доток стваралачких енергија из сфера ванвременог. Душа народа тада постепено вене као цвет откинут и стављен у вазу. Ослабљени национални его, унутрашња несамосталност и духовни паразитизам, настали као последица такве ситуације, у новијој српској историји су узроковали безумна туђинољубља попут германофилства, франкофилства, англофилства, русофилства, па чак гркофилства, јудеофилства и ватиканофилства (све уочљивијих међу водећим свештенством и верујућом интелигенцијом). Били верујући или атеисти, левичари или десничари, националисти или европејци, нововековни Срби се нипошто не усуђују да размишљају и поступају као Срби, вајкајући се на ''слабост'', ''малобројност'' или ''измењене услове живота'' што им служи као духовно оправдање за неки од облика ''филства'', кога се, очигледно, не могу ни по коју цену одрећи. Ту нипошто није реч о искреној љубави према Немцима, Енглезима, Русима или некој другој нацији, која би се као таква дала разумети и оправдати, с обзиром да истинско одушевљење другом нацијом искреног и поштеног човека обавезује на још већу љубав према својој. Безмерна љубав према Србима, Ребеку Вест чини још већом Енглескињом, а ''Црно јагње и сиви соко'' служи на част Енглезима више него и Србима (за разлику од Черчилове издаје Драже Михаиловића и српства у целини, што ће остати њихова вечна срамота). Но у случају српских ''филстава'' не ради се о нечему таквом, у питању је опчињеност малих (душом) силом коју поменуте нације собом оличавају. Опчињеност, која је кукавичка и немужевна, недостојна било ког народа на свету, а камоли народа чији је хришћанско-јуначки идеализам дао толике аутентичне плодове на свим пољима живота и стваралаштва, мамећи уздахе дивљења чак и нашим најљућим непријатељима (генерал фон Макензен је Србе називао ''народом из бајке'').

Додатну недоумицу, међутим, ствара и чињеница да су од исте бољке бескрајног поверења и ослањања на другог уместо на себе боловали и Срби несумњивог јунаштва, карактера, одлучности, војних и организационих способности. Драгољуб Дража Михаиловић, прослављени јунак из Првог светског рата и велики вођа из Другог, коме је пошло за руком да у условима распаднуте државе и обезглављеног српства окупи сто хиљада војника под својим барјаком, крајем рата страда као жртва сопственог англо(филства). Иако се није либио да удари на Немце, најјачу силу свога доба и то први у Европи, победивши их чак у прећутаној бици код Вишеграда 1943. године, током 1944. и 1945. Дража Михаиловић се не усуђује да изврши контрареволуцију против још увек нејаких комуниста које су ''савезници'' у договору са ''браћом'' Русима доводили на власт у Југославији. Да се сконцентрисао на повезивање немалих четничких остатака, ослонио на немалу подршку у народу и сам кренуо у борбу, велики ''чича'' би имао немале шансе да смакне комунисте, чија се власт тек успостављала, а ни у народу није била омиљена. А ако и не би, барем би осветио највећи број побијених, пошто ионако није имао шта да изгуби. Међутим, док комунисти спроводе сурову егзекуцију над преосталим четницима којих су шуме биле пуне, као и њиховим јатацима, симпатизерима и сродницима, Дража Михајловић, заједно са својим руководством, чека искрцавање Енглеза и Американаца (који су га и продали Стаљину) на Јадранску обалу, потпуно убеђен да ''демократски Запад'' неће дозволити успостављање комунистичког режима у ''демократској Југославији'', земљи својих најоданијих савезника, слично данашњим Србима који чврсто верују да ''православна Русија'' на челу са ''православним Путином'' неће дозволити комадање ''православне Србије'' нити отцепљење ''православног Косова''.

Народ који своје ''ја'' тражи у туђем ''ја'', бива осуђен на вечите сеобе, од којих територијалне нису најстрашније. Црњански нас је, очигледно, узалуд упозоравао на то, показавши нам шта постаје судбина једног народа када му се духовни хоризонти простиру од германофилства до русофилства. Борећи се са духовном и војном тиранијом Бечког двора, по методама и циљевима истоветним данашњем терору ''Међународне заједнице'' над Србима, Павлу Исаковичу и његовим сународницима ''света Русија'' се јавља као идеал обећане земље и коначан спас од свих невоља (као данашњим родољубима ''Путинова Русија''). Али са доласком у Русију наилазе на све оно од чега су побегли – као и аустроугарска, и руска власт их дочекује са бахатошћу и презиром, третирајући их као јефтине и послушне најамнике и топовско месо за сопствене војне походе. Безрезервна вера у Русију Павла Исаковича одводи најпре у разочарење и побуну, а потом у слом и лудило, а његов несрећни народ у понижење и претапање до потпуног нестанка. ''Нова Сербиа'' како се у деветнаестом веку називала велика украјинска област насељена Србима, данас више не постоји, нити њиховим данашњим потомцима пада на памет да су ишта друго осим Руси, односно Украјинци (поред Бошњака, Македонаца и Црногораца још једна инстант-нација).

Таква је судбина добровољних измећара. Ко изгуби себе, губи све. Јер ниједан народ није постао ''велики'' приклањањем ''великима'' или приступањем њиховим ''унијама'' и ''федерацијама''. Ни актуелну моћ Америке и западноевропских земаља, која нас саблажњава до самозаборава да бисмо јој се подали без трунке гриже савести, није утемељила савремена профитерска мегаломанија (она ће јој доћи главе), нити производно-потрошачки нихилизам према свему што није зарада, корист и уживање, већ племенити идеализам смелих визионара, морепловаца, проналазача, војсковођа, пионира, као и многих знаних и незнаних појединаца и њихово херојско прегнуће ка сновима и слутњама, за чије су остварење ризиковали и животе. И ''велики'' су почињали као ''мали'', а то би заувек и остали да су приступали ''унијама'' и ''федерацијама'' тадашњих моћника уместо што су се отимали ка тајним импулсима најдубље националне интиме, борећи се са свим искушењима које такав избор собом доноси. Да су се прикључивали дотрајалој Римској империји, уместо што су је рушили, не дозвољавајући да их саблазни њена моћ, углед и бљесак и на тим рушевинама дизали своја здања, Немаца, Енглеза, Француза и других потомака тадашњих ''варвара'' данас не би било. Потонули би заједно са њима, као што ћемо потонути и ми, будемо ли се прикључивали њиховим данашњим империјама, трулијим, декадентнијим и дотрајалијим него и тадашња римска.

Мали су заиста ''мали'' тек када то постану у души. Иако и јунаштвом и памећу натпросечни, а физичком и духовном потенцијом предодређени да по свему буду ''велики'', Срби су остали ''мали'', јер су из неког разлога себе тако доживели. Неко пакостан и злурад им је набио комплекс, отровао клицу, убио достојанство и понос, потопио у скепсу и малодушност. Допринела је томе, додуше, и наша гордост, таштина, сујета, међусобна завист и ускогрудост, као и жеља да се истакнемо међу својима размећући се силом туђина.

Смисао страдања која Бог попушта на нас није само у томе да се она избегну, већ да нас приведу некој дубљој спознаји која нам измиче због наше духовне лењости, детињастог самозаваравања, па и кукавичлука, што је са актуелним јачањем демократских стега и притисака у све већем порасту. Бог нешто хоће од нас и ми као народ не смемо тражити ''савезнике'', ''пријатеље'' и ''браћу'' да преузму нашу судбину, већ упрегнути цело своје биће да бисмо напокон разумели Божију вољу, а затим дух и мишице да је испунимо.

Историјски смисао српства није искључиво у томе да се оно сачува или одбрани. Са одбраном српства мора бити одбрањено и све оно што животу даје смисао и вредност. Као прирепцима ''великих'' то нам сигурно неће поћи за руком. Полтронско-шићарџијски менталитет који би се развио из једног таквог духовно-политичког континуитета представљао би изневеравање историјске мисије коју нам је Бог доделио и обесмишљавање свих напора и жртава које су на том путу чинили наши стари. И макар нам све то и донело економске, политичке, геостратешке, територијалне и друге користи, одвешће нас у коначну пропаст. Шта би нам у поменутим условима значила достигнута моћ једне Немачке или Америке ако нам, као код њих, сваки други или трећи становник постане педер, педофил, наркоман или психопата. Шта ће нам богати евроатлантски или евроазијски пашњаци ако на њима будемо говеда.

И где је тај путиновски православни препород Русије, ако им најпопуларнију музичку групу чине две лезбејке, а сурова убиства по својој монструозности превазилазе најкрволочније холивудске трилере, ако им елиту чине јеврејски мега-капиталисти попут Абрамовича, Ходорковског, Березовског, Гусинског, а омладина гине од разврата, наркоманије, помодарства и постмодерне саможивости, ништа слабијих него у европским метрополама. А и сама вера у Путина као ''освешћеног Руса и православног родољуба'' изгледаће сумњиво свакоме ко узме у обзир његово добровољно службовање КГБ – у, а и друге околности. Тешко да би после Горбачова и Јељцина, додатно јевреизоване и масонизоване КГБ-овске структуре пропустиле кроз своје сито ''руског православног националисту'', ништа мање него на чело државе.

Владимир Владимирович Путин је ''националиста'' баш колико и Војислав Коштуница. Он је заправо његова руска варијанта. Тешко да је и обновљена моћ Русије резултат Путиновог ''освешћења'', пре ће бити да је она плод ''одобрења'' њених стварних владара (који не владају само Русијом), зарад неке привидне противтеже Америци и артикулисања нараслог антиамеричког расположења због њеног милитантног пацифизма. Ако сам Путин у једном свом интервјуу каже ''да постепени рад са српском страном може довести до неке трансформације њихових погледа на Косово'', шта се у томе назире него спремност да се отцепљење Косова призна али ''постепено'', како се Срби не би разочарали у њега, већ га и даље сматрали својим ''моћним заштитником''. И Коштуничино нечињење простодушан народ правда реченицом да је ''Коштуница поштен човек, али шта може сам против дос-овске гамади''. Тако ће се после отцепљења Косова говорити и за Путина, да је ''покушао све што је могао, али је био сам против целог света''. Ипак хвала му што се трудио, јер је доказао да је истински ''Рус'' и ''православац''.

Но чак и да је Путин заиста то што би Срби желели да јесте, па и да се спасемо од америчке либералне хегемоније тако што бисмо постали руска, а не њихова колонија, шта бисмо тиме рекли о себи, осим да смо бесловесна телад, једино кадра да из једног обора пређу у други. Да ли то приличи потомцима брегалничких, мојковачких и солунских бораца и да ли би нас тако безопасне и податљиве ико икада поштовао? Свако живљење туђом снагом, шта год о ''неминовности историјских процеса'' трабуњали ''плахи и лакоми'', на дуже стазе води у закржљавање унутрашњих потенцијала за чије остварење је неопходно пуно осећање себе и сопственог достојанства као духовног темеља и унутрашње и спољашње самосталности. Није џабе Стефан Немања осамостаљивао српску државу, ударајући на ''православну Византију'', нити његов син Растко изборио аутокефалност српске цркве. Да је било довољно што смо ''браћа у Христу'' са Грцима, вероватно то не би чинили. А и да су размишљали попут данашњих европејаца, родољуба-русофила и владика-екумениста, Срби не би ни имали ово што им данас, услед недостатка самопоштовања, храбрости и поноса, отимају. То што су Стефан Немања и Растко носили у срцу јесте она Паскалова ''задња мисао'' која се никоме не говори, али се њоме руководи. То је она тајанствена Божанска клица (семе), о којој је већ било речи, из које треба да се развије стабло укупног националног живота, из које нам Бог дошаптава шифре и поруке. Клица која је засађена и однегована Немањом и Растком израсла у потоње чудо српске средњевековне државе, претеће да наследи престо Константинопоља.

Та клица јесте тежња да се буде личан, јер је и Бог личан. Што смо личнији то смо Богу сличнији. А и ближи и дражи. Свако утапање, претапање, приклањање, присаједињавање води у разградњу суштости, одбацивање ипостаси, личне и националне, што је истовремено одрицање од Бога. Из такве духовне мизерије не може се родити ништа здраво, оригинално и дуготрајно. Шта вреди Хрватима све чега су се дочепали издајством, подлошћу и преваром, кад немају ниједну личност и ниједно дело којим би се поносили пред другима, а потомству поставили за узор. Ниједну битку, мегдан, ниједан пробој солунског фронта, песму, филм, било шта. Шта су им донеле деценије и векови германофилства осим вечне срамоте подрепаша и никоговића. Са ''данке Дојчланд'' и ''Србе на врбе'' у националном програму хрватство је постало дрво без плодова, што ће бити и судбина Срба буду ли, као данашњи Црногорци, почели да их имитирају, завидећи им на војним и економским ''успесима''. Јер све чега су се дочепали на поменуте начине краткотрајно је, престаће кад и моћ њихових ментора. И територије освојене издајством, притворством, додворавањем моћнима неће се моћи бранити истим када ''Међународна заједница'', потонула у разврат, хомосексуализам, наркоманију и самоубилачку профитерску мегаломанију, пође тамо где и Содома, Атлантида, Вавилон и Рим.

Песма звана Срби никада није била песма о моћи и богатству, нити песма о ''тријумфу воље'' нити песма о ''напретку и светлој будућности'' нити песма о ''малима који треба да се приклоне великима''. Она се никада није звала ''данке Дојчланд'' нити данке било коме. Песма звана Срби одувек је била песма о животу који је једини достојан живљења, чему год то иначе водило. А пошто таквог живота без душе и образа нема, најчешће је водило у сукоб са свима који су нам на душу и образ насртали, па били они велики или мали. Оно што данас чини Мајкл Полт, амерички амбасадор у Србији, његове газде и безбројни домаћи ''аминаши'' и ''такојевићи'', никада није остављало другу могућност осим за одговор Гаврила Принципа или Пунише Рачића.

Што се такав одговор не појављује, што се Косовом не разлежу бојни покличи комита и четника добровољаца, што се невладин сектор башкари по земљи Србији, без трунке бојазни хулећи на све чега се дотакне, а да им нико не узврати чак ни шамаром, далеко је већи разлог за бригу него било које ''горуће'' питање о ''будућности'' и ''просперитету'' Србије унутар Европске Уније, Руске Федерације или неког новог царства земаљског.