Oliver Vulović

Zašto je dama i dalje sama

Jedna naša istaknuta umetnica mi je u nedavnom razgovoru kazala da je sanjala Srbiju kao ženu otupelog pogleda, izmršavelu, ošišanu do glave i sa parčetom bodljikave žice u usahlim i ispovredjivanim rukama. Gospođa se ne interesuje za politiku. San joj je došao kao emotivni sublimant teškog dana kojeg je ostavila iza sebe a u kojem je bila iscrpljena i preplašena nakon povratka iz predugog čekanja u redu za vizu države u kojoj je trebala da izlaže ono što stvara a posle čega je bila u kupovini dnevnih kućnih potrepština, isplate režija i dodatne kupovine školskog pribora za decu.

Razgovor sa umetnicima i u vama samima, hteli ili ne hteli, otvore neka art vrata, pa ja tako nadahnut primetih da ju je pomenuti san uznemirio baš u noći izmedju petog i šestog oktobra. Pokušao sam gospođi da napomenem da je kojim slučajem barem tog dana uveče prekršila svoje principe i uveče uključila Dnevnik 2 RTS-a, noć bi joj sigurno bila manje strašna jer bi putem medija preko kojeg sa punim pravom znamo sve saznala, da je Srbija na putu neverovatnog prosperiteta, kako u političkom tako i ekonomskom smislu a da su vize, neverovatna težina ekonomskog opstanka i brige za budućnost naše dece samo mračna prošlost i tmurni relikt strašne diktature koja je baš na taj dan demokratski promenjena 2000-e godine.

Pokušao sam gospođi da objasnim da ona u stvari nema potrebe da izlazi iz svog art sveta već samo da treba da ga sinergiše sa virtuelnom Srbijom koju može da gleda i sluša na RTS-u i da će automatski povratiti sopstveni mir koji joj je neophodan da nastavi sa do sada izuzetno nagradjivanim i cenjenim radom. Objašnjavao sam joj da sve te sindikalne, domaćičke i ostale za svakodnevni život bitne radnje prebaci na svog supruga, inače doktora nauka, kojeg su "onog" 6.oktobra i pored živog zida radnika koji su pokušali da ga zaštite, naoružani demokratski jurišnici isterali sa svog radnog mesta i poslali da radi za dnevnicu kod privatnika a do tada jedno od najuspešnijih preduzeća u Srbiji kojim je rukovodio u stečaj, otpuštanja i sumnjivu privatizaciju.

O ljudi koju sam ja sreću imao pa sam tada razgovarao sa umetnicom, te sam je i ako neuk za bihejvioralno-kognitivni metod rada samo na konto njene plemenitosti toliko uzdrmao (barem se nadam) pa sam napustio njen dom u nadi da će naredne noći Srbiju, ako baš ne kao skladno gradjenu damu sa visokom punđom i ogromnom, volanima bogatom suknjom, i bluzonom okićenim napadnim karnerima, sanjati kao smirenu sredovečnu ženu sa prosečnom garderobom, osrednjom frizurom prestoničkih "frizerskih akademija" i nečim mnogo manje zlokobnijim od bodljikave žice u ovog puta donekle odnegovanim rukama.

Nisam bio siguran koje tog 6. oktobra od nas nekoliko, Koštunice, Tadića, Jovanovića, Dinkića i mene bio srećniji zbog uspeha u umeću pravilnog interpretiranja nacionalne svakodnevnice i nacionalnih snova koji sa Srbima ili bez njih u Srbiji moraju ostati na liniji. Dok sam ja to radio jer me je na to obavezivala kultura ponašanja prema jednoj uznemirenoj ženi, ostali pomenuti su to radili jer i dalje Srbiju posmatraju kao od svih napuštenu damu, sumnjivog porekla za koju su samo oni odabrani i jedini potrebni da joj pruže ruku ne bi li mučenica nekako preskočila jarak ka svetloj budućnosti a koji su, što rukama a što bagerom, i oni sami dobrano iskopali. No neka. Bitno je da je tog dana svako obavio svoj zadatak kako treba. I Tadić i Koštunica, Jovanović, Dinkić pa i ja. Ja na moj zadatak, i ako uspešno izveden, jer ima li šta lakše nego lagati nemoćne, i ako primoran, baš i nisam bio ponosan.