Објаснити и доказати тврдњу да је Србија историјски кривац и да је немилост Запада нужна историјска појава, а не никако последица «неевропске» политике званичне Србије у последњих двадесетак година није нимало лак задатак. Тешкоћа оваквог подухвата није у чињеничним стању које неминовно наводи сваког ко је иоле објективан да дође до оваквог закључка већ је препрека у главама многих људи којима је мишљење дуго формирано захваљујући агресивној и константној медијској пропаганди у свету и код нас. Циљ и сврха српске политике формирани су под масивном медијском пропагандом која се држи старе тоталитарне формуле да много пута поновљена лаж постаје истина. А да је много пута поновљена јесте.
Тако је Србија „преломила мозак“ па јој је постао витални национални интерес беспоговорна и „једнострана сарадња“ са Хашким трибуналом, ултимативно инсистирање на европским интеграцијама (без обзира да ли нас ЕУ жели), и у значајној мери признање готово искључиво наше кривице за ратове деведестих па чак и за геноцидност Милошевићеве политике, што је у суштини ритуално посипање пепелом на националном нивоу. Конверитити и „покајници“ се морају доказати и показати као већи католици од папе.
Овде ћемо само запазити једно, признати геноцидну државну политику и на основу тога тражити олакшице у међународним институцијама потпуно је сулудо, али управо на томе инсистирају неки политичко-медијски кругови окупљени око Чединог ЛДП-а и идеолошког крила НВО сектора. Како би неко постао део заједнице „цивилизованих народа“ ако прихвати неистиниту и неправедну оптужбу за историјску одговорност за ратове и непостојећи геноцид. Србија не може напред уколико се не ослободи мрачног СПС-овског и радикалског баласта понављају ови наши „напредњаци“.
Виртуална стварност креирана путем медија доводи нас као народ до потпуно апсурдних ситуација. Ако признамо оно што нисмо остварићемо своје интересе, ако будемо критични према себи до границе мазохизма, ако будемо немилосрдно критиковали па и одбацили све што је српско (културу, традицију, менталитет, религију и готово сваки потез српске политике) наводно ћемо доказати да нам свест више није варварска и да можемо ући у заједницу срећних европских народа. Дакле ако признамо непостојећу кривицу и одрекнемо се себе и своје традиције и историје ми ћемо се квалификовати да као „покајници“ тражимо да нам се скине „глобална анатема“. Логика је та да се другим нацијама у Европи и може толерисати некакав национализам али не и Србима јер је он овде некаква претња европским вредностима и напретку цивилизације. Колико су ови самонаметнути циљеви заиста наши циљеви и да ли је могуће пресинг глобалних центара на нашу земљу елиминисати и умањити мазохистичким извињењима и одрицањем је оно питање које нас мучи и на које ћемо покушати одговорити?
СРПСКО ПИТАЊЕ КРОЗ ИСТОРИЈУ
Само оне који болују од историјске амнезије може зачудити чињеница да садашња политика Запада на челу са Америком према Србији није ништа ново на овим просторима. Она се у разним нијансама појављује и спроводи већ готово читав миленијум. Јован Цвијић је рекао «саградили смо кућу на сред пута». Ваљда смо због тога изложени утицајима свих цивилизација. Ипак, највећи и судбоносни утицај на ове просторе има креација и визија света какву је утемељио и кроз читаву историју наметао Ватикан.
Србија се налазила између запада и истока до Стефана Немање и Светог Саве који су је судбоносно везали за православни исток. Преко Вукана Рим је хтео да је привуче у сферу утицаја Ватикана, али тај покушај није успео. Исти тежње Рим (запад) имао је и према Босни. Због опирања Босне Угарска је покренула читаву серију крсташких ратова у првој половини XIII века да би искоренила богумиле, али и потиснула православне. Требало је учврстити позиције у католичком свету све до Дрине, да би се могла извршити културна и просветна мисија међу «Србима-варварима». Опирање српских светосавских владара из династије Немањића спречило је западну доминацију, али и продор западне цивилизације у Србију.
Може се расправљати о томе да ли је то олакшало продор Турака на Балкан. У борби против Турака помоћ са запада ипак стизала. Но мора се констатовати да је помоћ била занемарљива, а незаинтересованост па чак у неким круговима и прикривена радост на западу због несреће „шизматичких“ народа присутна. Објашњење са Запада је дато са теолошког аспекта: Турска најезда је казна Божија за народе Балкана услед скретања са хришћанског пута којим иде једина правоверна католичка римска црква. Свети Сава и сви креатори политике Немањића водили су опрезну политику према Ватикану знајући врло добро за његову основну стратегију која је била покрштавање православних, па тако и Срба. Ортодоксно хришћанство њима је била највећа светиња и са тог пута нису хтели да скрену ни по цену живота и опстанка нације (што је тешко данас појмити) што се види у животу и страдању њиховог духовног следбеника Св. Кнеза Лазара.
У току наредних неколико векова носиоц западњачке политике на Балкану била је Аустрија. У самој суштини односа према превославним Србима се ништа није променило. Рим је био Аустрији, али и свима каснијим креаторима политике на Балкану парадигма за основну стратегију остварења интереса, а сходно с тим ефикасних подривања српског националног бића. Морамо схватити да то двоје увек иду заједно. Западне силе никада не могу остварити своје стратешке циљеве без потпуног уништења српског православног идентитета. Отуд им је тактика често слична, као и речник и реторика коју користе у пропаганди. Срби су данас варвари за цивилизовани запад, али су то исто били и највећи Срби Св. Сава, Св. Кнез Лазар, цар Душан и остали. Ко ово не схвата не може имати јасну представу о данашњој политици запада и њеним мотивима и циљевима.
Аустрија је била и у време српских устанака, борбе за ослобођење и стварање нововековне државе у XIX в. главни представник запада на Балкану, али и креатор и тумач западњачке слике „Балкана“. Креација је била толико јасна и далековида да је и данас доминантна у западним интелектуално-политичко-медијским круговима. Српска борба за ослобођење окарактерисана је као великосрпски национализам, а приступило се стварању вештачке католичке хрватске нације као бедема према покушају уједињавања православних преко Дрине где је било концентрисано српско становништво што је те области природно стављало у интересну сферу српске државе. Преко Људевита Гаја и Штросмајера су верски и културолошки унијаћени и покатоличени Срби који су говорили штокавицом тако да су кроз пар генерација ушли у хрватски национални корпус. Ово није био крај јер је Аустрија у духу старе римске политике хтела да завлада Србијом и увуче је у западну интересну сферу. Ови циљеви су један од битних разлога што је дошло до великог светског рата.
«НАШИ ЗАПАДНИ САВЕЗНИЦИ»
Са нестанком Аустрије није нестала и њена антисрпска политика. Она је живела пре ње и наставила је да живи после у идеологијама моћнијих западних сила. Колико је она била разарајућа види се по историји и положају српског народа у новоствореној државној заједници Јужних Словена. Српска елита наивно је славила уједињење са „браћом“, али и нестанак вековног непријатеља црно-жуте монархије не схватајући да је она наставила да живи у самом срцу државе за коју су Срби највише живота дали.
Но она није само живела у држави него и у идеологијама водећих западних народа који су само стицајем околности били нама савезници у два светска рата што су Срби, како се испоставило, јако озбиљно и наивно схватили. Код нас се сматрало да су нам Британија и Француска савезници за разлику од Немачке и Аустрије, није се схватало да су они суштински исти, а њихов сукоб био је сукоб унутар једне куће која има заједничке погледе када је у питању спољашњи свет.
Модел Рима из средњег века био је толико ефикасан и разрађен да многи нису имали потребе да смишљају нови уколико су хтели да онеспособе српски народ у његовој интеграционој политици уједињења Срба у једну државу (запад је такву политику схватао као јачање православних народа и ширење њима страних вредности на просторе на које они „имају право“. Са стварањем Југославије Србија није више била само географска препрека ширењу германског запада на исток, него је сумњичена у неким западним круговима да је активни репрезент православне цивилизације и „руски играч на Балкану“. Запад је видео као агресивну баш због њеног ујединитељског деловања који је схваћен ако опасан по њихове интересе, па чак и као опасност за њихове вредности на овим просторима.
Отуд запад има једну наизглед контрадикторну политику - пропагира интеграције, а на српским и југословенским (и свим православним) просторима се најчешће залаже за дезинтеграције. Ако је Југославија виђена као српски експанзивни пројекат била је под ударом неких кругова, али ако је имала функцију да затоми „српски елемент“ или да геополитички спречи Немачку, а можда и Русију да завлада Балканом онда је била подржавана. На тај начин се може објаснити како је ова вештачка творевина пр пута стварана и уништавана.
Но стратешки циљ западних центара моћи и утицаја последњих хиљаду година је потискивање и уништење православне цивилизације у смислу нестанка православља као идеје и идеологије. Тек када се сломи тај православни дух који у себи има клицу побуне против западног „хуманистичког“ погледа на свет онда се може прећи на интеграције – то јест на духовну колонизацију. Дакле прво дезинтеграција православне идеје (што директним ударима што стратегијом „тројанског коња“). Дубоко незападну историјску генезу и поглед на свет код православних су приметили многи западни интелектуалци и стратези. Они се стога прибојавају да би православни поглед на свет могао да „васкрсне“ и постане глобална алтернатива њиховој глобалистичкој идеологији (која мења длаку, али не и вучју ћуд) и глобалним амбицијама.
ИРАЦИОНАЛНА ОПСЕСИЈА СРБИЈОМ
Чудна је та опсесија западних империја Србима. Занимљиво да Хенрију Кисинџеру није јасна на опсесија Стејт департмента Србијом, нарочито што се тиме губи драгоцено време на важнијим правцима „продора на Исток“. Наиме он је инсистирао, као и Бжежински, кад је Русија у питању да амерички естаблишмент 90-тих да не слави преурањено победу над Русијом него да је потпуно подреди себи и својим интересима. Она и тако слаба представља потенцијалну опасност за Запад јер има дугу империјалну традицију. Садашњи успон и повратак Русије се у тим круговима доживљава као ноћна мора и као остварење кисинџеровских упозорења.
Овакав параноичан однос према Србији и православном свету може да збуни многе којима нису јасни мотиви и механизми који покрећу западну цивилизацију последњих хиљаду година. Да би се ово разумело потребно је схватити саме корене агресивно милитаристичке стратегије коју вековима примењује католичко-протестанска цивилизација, према свим другим цивилизацијама, а нарочито онима које им на неком плану могу бити ривали. Зато се хришћанска, православна и словенска цивилизација, као њима и најближа јер баштини исте традиције посматра и као потенцијално најопаснији ривал.
Стога у очима западних умова ми православни и јесмо неко ко је потенцијална опасност по њихову цивилизацијску супремацију, па се и стога доживљавамо као варварски освајачи. Када то говоре звуче искрено. Из угла запада ми не само да смо се дрзнули да се бранимо него смо покушали да ширимо нашу цивилизацију међу историјским католичким народима (као да преко Дрине није било Срба који су били интегрални део нашег народа и национални интерес Србије кад год је она имала свет о свом националном интересу). Наиме они су у својим главама и мапама уцртали границу на Дрини, која се вековима Србима намеће као историјска граница. Прво је ту улогу имала Турска, а кад је она ослабила Аустрија, да би на крају то поновили комунисти поделома на републичке границе којима су поново на перфидан начин те „цивилизацијске границе“ потврдили. На жалост многи српски политичари и интелектуалци су пристали на такву поделу и на тај начин смо капитулирали без отпора. Но кад год се неко дрзне и каже да Дрина тече кроз српске просторе он бива нападнут као ко зна какав империјалиста и шовиниста. Тај грех се у очима Запада и домаћих „радикалних западњака“ не опрашта. Они који то макар за тренутак у историји покушају означава се као опасан непријатељ, као велико зло кога треба уништити или потпуно онеспособити за сва времена. То је један од главних разлога анимозитета запада према нама, па и према и Русима.
Није потребно нарочито истицати да ми нисмо хтели а и нисмо могли да водимо освајачку политику у смислу како су је водили поједини западни народи. Цинизам је да нас они који су покорили и колонизовали пола планете оптужују за империјализам кад кажемо да би Срби са обе стране Дрине требали бити у истој држави или барем у блиским односима.
Код нас су после великог рата завладали идеолошки југословени, а касније југокомунисти. Ове западне идеологије биле су могуће на нашим просторима захваљујући томе што смо ми покушали да копирамо западни образац и усвајали западни систем вредности од почетка стварања српске модерне државе. То показује да ми никог нисмо на западу могли научити нечему новом а поготову вредностима православне културе јер смо били у фази систематског одрицања од њих. Тако да је српска елита које је заборавила шта је и ко је и која се одрекла себе у првој и другој Југославији приказивана, нарочито у Хрватској, као перфидна „великосрпска творевина“ која само вреба моменат да искочи на светло дана. Али страх је остао страх. Нешто за њих кобно има у нашој цивилизацији, нешто што „угрожава“ егзистенцијално запад и он то често и сам не разуме те делује интуитивно, рефлексно и ирационално против нас.
Ставом априорног и ксенофобичног одбијања свих наших захтева, па и оних најмањих и безначајних, западњаци нас грубо освешћују и насилно враћају преиспитивању ко смо и шта смо, што често доводи и до повратка нашим коренима и нашим вредностима. Треба се само сетити Русије, коју смо били најмање два пута заборавили а сетили смо је се после агресивне антисрпске политике вођене на западу последње две деценије. После Петог октобра били смо спремни да више никад озбиљно не изговоримо реч Русија, али нас је дубоко цинична и антисрпска политика још једном окренула овој нашој „поново братској“ земљи. Тако ригидно истрајавање на томе да се Албанцима да све што траже а да се Србији не остави ни „часни пораз“ или да не говоримо о останку и сенке суверенитета над Косовом и Метохијом гура Србију у наручје Русије. Ирационално противсрпска политика и после Петог октобра кад смо били спремни да будемо највернији савезник запада се показује погрешна и контрапродуктивна када је Србија у питању.
У овом контексту и из овог угла морамо да посматрамо савремена политичка кретања. Континуитет политике разбијања српског национа је видљив и јасан кроз цео XX в. Често се чује како смо били „уважавани“ од „целог света“ током Титовог периода, али ствари нису тако стајале. Титоистички режим је добијао финансијску и сваку другу подршку од Запада јер је био „тројански коњ“ у социјалистичком блоку, а исто тако и због геополитичког положаја у времену хладног рата.
Југославија је разбијена већ на другом заседању АВНОЈ-а да би почетком 60-тих почела дезинтеграција Србије која је кулминирала уставом из 1974.г. када су покрајине добиле атрибуте државности. Изгледа апсурдно да је Југославија разбијана када се Европа уједињавала. Међутим то је вишевековна доследна политика запада према којој је Југославије представљала неприродно јединство које треба поставити на сасвим новим темељима у европској унији. Дакле оно што није успело Аустроугарској политици успело је Титу и његовим наследницима. Интересантно је како је Запад предвођен Америком са позиција антикомунизма као „свето писмо“ преузео авнојевске границе и авнојевски однос према Србији (ослабити и поделити). То је само привидно противречно онима који мисле идеолошки, али не и онима који ово схватају ово у контексту историјских процеса „дугог трајања“ и стратегија сукоба цивилизација.
„И ПОСЛЕ МИЛОШЕВИЋА МИЛОШЕВИЋ“
Милошевић је наследио сав баласт политике вођене у Титово време, али и оне која је вођена много раније. Држава практично није постојала, имали смо и по нашем уставу савез суверених држава. Почела је финализација распада Југославије са повампирењем фашизма и антисрпства наслеђених из II светског рата (који је опет наследник аустријске политике и старе идеологије и циљева Ватикана).
У таквој ситуацији Милошевић, ограничен и својим партијским бекгрундом, је имао сужен маневарски простор, те није могао скоро ништа учинити. Сваки његов покушај завршавао се стравичном пропагандом против Србије и њега самога. Пропаганда је ишла тако далеко да је њега прогласила «балканским касапином» а све профашистичке режиме (нарочито у Хрватској) демократским. Најгоре од свега је то што су многи у Србији у својој политичкој борби против Милошевића прешли ту црту и прихватили ове пропагандне стереотипе.
Његово залагање за федеративну државу је окарактерисано као великосрпска и националистичка концепција док су сви сепаратизми означени као демократски и проевропски. Мондијализам који је он заговарао на западу је тумачен као тактички, који у својој основи за циљ има доминацију Срба на Балкану. Он се залагао за све вредности за које се залаже цивилизован свет, али је то морало бити искривљено пошто би победом његових идеја Србија наводно имала значајну улогу у овом региону. Отуд подршка „демократског запада“ повампиреном екстемном хрватском национализму и усташву, те исламофашизму у форми „бошњачког“ исламистичком екстремизму или албанског тероризма. Срби су приказивани као примитивци, а муслимани као модерна цивилизација, екстремни хрватски шовинисти су тако маскиране у велике демократе и заговорнике највиших вредности европске цивилизације. Запад је једноставно подржавао „своје“ чије је грехове амнестирао, а при томе је био и у блиским односима и са естремним исламистима које је користио против Срба (као што је то радио у Афганистану и Чеченији против Руса). Када се у историјски контекст стави подршка српским непријатељима видимо један континуитет од оног што је на овим просторима радила наполеоновска Француска, ћесарска Аустрија, империјална Британија, хитлеровске Немачке и сада суперсиле Америке који само понекад одступа од тог правила из тактичких разлога. Кад је рецимо био сукоб германског и англосаксонског крила западног света, ови други су тешком вољом као „нужно зло“ прихватили Србе као „савезнике“
Концепцијске разлике можемо видети у политици пре, за време и после Милошевића. Пре и после политика је слична, док је чини се различита концепција преовлађује у његово време. Последњи чин распада државе је захтевао агресивну и немилосрдну политику притиска којим ће се без рата и на брзину Србија свести на предкумановске границе. Стари католички стереотипи о „шизматичким Србима“ које треба поделити и ослабити а онда и „поунијатити“ се у новом секуларном руху понављало и крајем осамдесетих и почетком деведесетих. Чинило се да је Србија толико ослабљена комунистичком и југословенском идеологијом (којом су Срби били много више инфицирани но Хрвати и Словенци). Но ипак је било нереално очекивати да ће и таква обезглављена комунизмом Србија пристати на мирно цепање прво Југославије по авнојевским шавовима, па затим и Србије те нечувено понижење народа који је створио ту државу.
Прича да би било другачије да је неко био уместо Милошевића не стоји. Уместо њега нико није могао бити јер у том моменту не би имао подршку народа и тадашњег естаблишмента. Очигледне неправде су нам чињене те сваког ко би их правдао, оправдано незадовољан народ би неминовно казнио рушењем са власти. У почетку није ни Милошевић био на курсу националне политике, њему је национализам као југословенско оријентисаном комунисти стран. Међутим временом долази (услед агресије и бруталног цепања државе, напада и отимања српских територија од српског народа) до преокрета и отпора тим антиспрским стратегијама. Он се нашао у улози за коју се није спремао и коју није схватио до самог краја потпуно. Због тога је он и у Хагу у значајној мери бранио своју југословенску политику, чини се и даље не схватајући потпуно зашто је суђен.
СТРАТЕШКА ПРИНЦИПИЈЕЛНОСТ ЗАПАДА
Политика запада предвођеног Англосаксонцима према Србима и Србији је била стратешка, планска и систематична. Ако се неко није уверио у њихове намере да ослабе и разбију Србију за време владавине СПС, јер је поверовао у пропаганду да они „желе само да сруше диктатора“ могао се уверити јасно на томе да се таква политика наставила и после њега. Што би рекли „све је у западној политици према Србији исто само њега нема“.
Исте ситуације које није могао успешно разрешити Милошевић опет су се понављале. Сваки досовски политичар који је водио државу после почетне еуфорије и невероватне опчињености Западом морао се суочити са неповољном реалношћу Тако је Ђинђић све више долазио на (преме западном схватању и пропаганди) националне ставове. Последњих месеци свог живота је Ђинђић доживео отрежњење око политике запада према Србији и кренуо у своју кампању за Косово. Живковић и Човић су имали исте проблеме са албанским сепаратистима и уопште резултат спољне националне политике готово је исти као и Милошевићев. Црна Гора се отцепила (био би окривљен Милошевић да је био на власти), Косово је у готово безизлазној ситуацији, а како видимо Лајчак ради на укидању Републике Српске и маргинализацији Срба попут свог „претходника“ Бењамина Калаја. Са „демократским променама“ Србије и њеним потпуним окретањем према Западу, западна политика није ни за милиметар не отступа од својих циљева.
Али има још оних који у свету и у Београду говоре да Србија не зна вокабулар модерног Запада, да је далеко од цивилизацијких вредности Европе и да се у њој повампирује фашизам (није јасно који када у Србији никад није постојао као аутохтона идеологија). Покушај да се Милошевићева политика покаже као фашистичка је глуп и неозбиљан. Но све то иде у правцу оцрњивања Србије и сламања духа отпора наметнутим неправедним решењима питања Косова и Републике Српске.
Можемо приметити јасне фазе политике европских «интеграција» на Балкану. Пошто је сломљен најозбиљнији непријатељ српски православни народ (који је оцрњен и назван агресорским, варварским, фашистичким и геноцидним.) наставља се медијска хајка која говори о историјској кривици истог народа за све лоше што се десило на Балкану. Тражи је потпуно одрицање од Милошевићеве политике, али и од система вредности који је дубоко усађен вековима код нас.
Извинити се морамо свима, морамо постати оно што нисмо пошто не смемо бити он што јесмо, треба да се одрекнемо сами себе јер све што смо досад били је гомила примитивизма, неправди и зла. Под тим условим ћемо можда некада бити примљени у заједницу цивилизованих народа. Да ли је то уопште могуће? Кад све погледамо можемо се такође запитати како да одвојимо Милошевићев грех од нас када га је народ гурао, можемо слободно да кажемо и формирао његову политику помоћи Србима преко Дрине у њиховом ослободилачком отпору. Нарочито је то апсурдно јер је Милошевић лавирао у тој политици да би од „балканског касапина“ постао у дејтону „фактор мира и стабилности на Балкану“ кад је водио „досовску политику“ попуштања свим захтевима Запада.
„ВЕЧИТА СРПСКА КРИВИЦА“
Поставља се питање да ли смо за нешто криви? Запад а са њим и наши „европејци“ инсистирају на националној катарзи и суочавању са сопственим греховима. Да ли је тај религијски или псеудорелигијски дискурс у ово секуларно време случајан? Они не могу да побегну од својих католичких корена у којима је значајна институција „покајања“ и посипања пепелом под инквизиторским мукама и притисцима.
Током два последња века смо усисавали европске вредности које су заузеле место нашим традиционалним обичајима и погледу на свет. Заборавили смо оно што је како важно - ко су нам непријатељи а ко пријатељи. Заборавили смо свој пут и кренули туђим. Како Св. Николај каже - Срби никада нису погрешили када су мислили својом главом, но нажалост у последња два века су углавном мислили туђом. Када се то има у виду морамо се сложити са нашом „грађанском инквизицијом“ да нам је потребно покајање и катарза, али не она лажна и неприродна коју заговарају они који опањкавају свој народ и који ништа нису урадили за њега. Њима је та српска и хришћанска катарза потребнија но другима, само они то не желе да схвате. Једино тако ће се наш народ вратити себи и свом идентитету који му може трасирати пут у будућност. Једино катарза која води светосавској идеји и здравом начину живота може наше животе као појединаца и као народа очистити, излечити и оплеменити.
СРПСКА СЦИЛА И ХАРИБДА
Аналитична и реална беседа о вековним односима нас и запада може да нас одвуче на непопуларан терен теорија завере и вулгарног антизападњаштва те је потребно и о овом феномену нешто рећи. Прича о теорија завере се појављује у модерно време првенствено да би онемогућила и обесмислила сваки покушај озбиљне и независне анализе светских кретања. Сваки покушај критике политике Европе и Америке активира овај феномен са јасним циљем да критичара направи смешним и параноичним, готово лудим.
Тако је теорија завере вулгаризована до те мере да је добила некакав магијски и сујеверан облик. Теорије завере се читају као некаква псеудорелигијска и секташка литература у којој је „све јасно и једноставно“. Ту се нуде проста решења за најтежа питања, а то је најчешће нека група која покушава да освоји и контролише свет.
Мислимо да после свега што нам се десило у дведесетом веку и што нам се сада дешава немамо ни потребе за неком посебном теоријом завере. Када вас непрекидно сатанизују, даве санкцијама, хушкају друге на вас, протерују и бомбардују не треба вам никаква „теорија“ јер вам пракса показује шта је у питању. Анимозитет запада према нема је готово природан, јасан, изграђиван вековима у цивилизацијској борби која постоји на овим просторима читав миленијум. Борба за овај део света је захтевала стратегију која је створена давно а током историје се само помало надограђивала. Није стратегија за Балкан створена у малим задимљеним собицама неких завереника него је резултат синтезе различитих империјалних и идеолошких стратегија према овом простору, различитих политичких, економских интереса и озбиљних интелектуалних анализа.
Одбрана овог простора такође је зацртана давно и дуга је исто толико колико дуго трају напади. На нама је да се вратимо механизмима који нас могу одбранити од наметања вредности са запада а за које у историји имамо узоре у нашим великим људима и владарима. Сервилношћу се нећемо оправдати и нећемо остварити своје националне интереса. Бићемо увек туђи Западу, увек нецивилизовани Балканци, чак и у случају да будемо „већи европејци од европљана“. Ми не смемо ни да мрзимо Запад али ни да се одрекнемо себе да би нас запад прихватио – то су српске Сциле и Харибде које морамо избећи ако желимо преживети. Стога свака озбиљна политика захтева пре свега унутрашњу катарзу и морални преображај јер се тек онда зна шта нам је чинити и тек се онда има снаге да се одоли изазовима који су пред нама.
Милован Балабан
