О (псеудо)анонимности, Интернет–форумима и много чему другом

Био сам запањен када сам чуо да ме је извесни господин Вукман Чејовић, за кога сам, из његовог отвореног писма мени, сазнао да је донедавно био ревносни учесник Интернет форума "Газиместан", оптужио као оснивача истог, скривеног под неколико псеудонима, од којих је најважнији "Асистент". То сам сазнао увече, 18. октобра 2007; ујутру, 19. октобра, обавештен сам да ми се господин Чејовић извинио, јер је ипак утврдио да ја нисам "Асистент". Примио извињење, и нека је Богом просто.

Међутим, пошто је доба у које смо, као Црква и народ ушли, тешко, а биће још теже, и пошто је познато да су "двојица без душе, а трећи без главе" и да "ко истину гуди, гудалом га по прстима бију", решио сам да напишем текст у коме ћу истаћи свој однос према анонимности, псеудоанонимности и Интернет форумима, као и полемикама у Цркви уопште. Ако се појави неко ко ће, попут г. Чејовића пре извињења, стилском или другом анализом покушати да ме повеже са "nicknames" Интернет форума, упутићу га на овај текст, одбацујући сваку врсту доказивања да "студент није запалио жито".

Човек који, попут потписника ових редова, иза себе има преко осамдесет написаних и приређених књига и књижица, потписаних сопственим именом и презименом, нема потребе за анонимношћу и псеудоанонимношћу.

О ПОЛЕМИКАМА

Псеудоанонимност је заклон, а ја сам увек отворено износио своје ставове, поготову у полемикама. Полемички стаж ми није баш мали: од почетка деведесетих полемисао сам, између осталог, са Виданом Арсенијевићем, уредником "Трећег ока", Спасојем Влајићем, творцем "Светлосне формуле", Мирославом Петровић, директором ИПА "Мирослав"; са Женским лобијем, који је устао против патријархове поруке у заштиту нерођеног детета, размењивао сам вербалне стрелице са представницима "грађанске опције" (Мирком Ђорђевићем, Драганом Мишковићем, Павлом Раком, Веселином Марковићем, Андрејем Николаидисом из Црне Горе, итд.) Био сам "један на један" са Радомиром Константиновићем, Теофилом Панчићем, Петром Луковићем, Иваном Чоловићем. Што се унутарцрквених полемика тиче, водио сам их на страницама часописа студената Богословског факултета "Логос" (о монархији, Берђајеву, итд.) Имао сам критичке примедбе о јунгијанству у Православљу ("У тамници херметичког круга", Београд 1994; "Обожење није индивидуација", Шабац, 2001; "Јагње и змија / Православље и неогностичка психологија", Г. Милановац 2007.), осврћући се на извесне ставове др Владете Јеротића.

Одувек алергичан на римског папу, године 1994. полемисао сам са Вуком Драшковићем, који је сматрао да папу треба да позовемо у Србију да би нам било боље. Шест година касније, написао сам, поводом посета Ватикану које је врло често чинио епископ шабачко–ваљевски Лаврентије, текст "Треба ли да се Срби поклоне папи?" Уврстио сам га у своју књигу "Нема крста без три прста" (Београд, 2003.) Иначе, кад је чланак настао, одштампан је као листић и одмах сам га послао епископу Лаврентију, да му нико не би препричавао шта сам заиста рекао. Према архијереју шабачко–ваљевском исказао сам високо поштовање, истичући његово дело које ће му остати као споменик у Србству – објављивање сабраних списа Светог Николаја Жичког. Епископ Лаврентије се према мени понео господски: иако је знао за "Треба ли да се Срби поклоне папи?" ипак је, касније, дао благослов да могу да одржим нека предавања у његовој епархији. Стари џентлмен, др Владета Јеротић (предратни београдски "штим") бираним речима полемисао је са мном о Јунгу и православном хришћанству у "Гласнику СПЦ".

Хвала на учтивости и епископу Лаврентију и др Јеротићу! Показали су да се можемо не слагати, али и једни друге уважавати.

Дакле, полемички стаж ми је дуг и на двобоје сам излазио скоро као Сирано де Бержерак (коме сам сродан још и по томе што имам дугачак нос.) Али, са штитом на коме је стајало моје име, а не туђе. Јер, полемику сматрам здравом појавом, ако је њен циљ да се дође до истине и бољег разумевања неког проблема. У светском Православљу полемише се, и то како; али, уз уважавање Другога, а не само апстрактне текстове о Ближњем. Полемика је сусрет браће у Христу, браће која не морају у свему да се слажу, али су браћа. А, како рече деспот Стефан, "свака лаж места у љубави нема, јер Каин, љубави туђ, Авељу рече: "Изиђимо у поље".

О ЗИЛОТИЗМУ

Имао сам свој став, и имам га, и, ако будем жив и здрав, имаћу га; али, мој став није Свето Предање, него лично мишљење једног православног хришћанина који се труди да га заснује на Светом Предању, и ваљда има право на своје мишљење, и право да га јавно (понављам: ЈАВНО; пажња: ЈАВНО; још једном: ЈАВНО) изнесе; јер ни Господ наш није причао по буџацима, и на суду је рекао да сви знају шта је он проповедао. Мене оптуживати за некакав "зилотизам" могуће је; уосталом, није тешко лепити етикете – како каже Влада Булатовић Виб: „то је просто – пљунеш човека, па залепиш етикету“.

Подсетио бих уважено читалаштво да сам, уз Жељка Которанина, био међу првима у Србској Цркви који су о проблему старокалендарског зилотизма писали (види зборник "Црква и време", Београд, 2000.) Упозоравао сам и писмено и усмено поједине угледнике на ту опасност, али ми је речено да то опасност није. Заборављена је порука Бранка Миљковића да ће "опасности превазиђене метафором на другом месту запевати опасније". (Додуше, ја сматрам да прави дијалог треба повести и са нашом одељеном браћом старокалендарцима, јер су нам, ваљда, они мало ближи него римокатолици, који су се од нас оделили пре хиљаду година и у међувремену стигли да за свеце прогласе Јозафата Кунцевича, Пија XII и Алојзија Степинца; старокалендарци су се одвојили, бар у Србији, пре десетак и мање година, и немају свеце попут Степинца. Али, с обзиром на моју просветарску неупућеност, вероватно грешим.)

Старокалендарци ме сматрају "млаким" и "неодлучним" у свом антиекуменизму, а екуменисти ме сматрају криптостарокалендарцем (то је зато што сам ја, као онај у Ковачевићевом "Радовану Трећем" "упадљиво мршав и дебео", то јест контроверзна личност.) Као што никад нисам заговарао латински пост суботом (данашњи Латини посте само једном годишње, на Велики Петак, и сат времена пре примања хостије не једу), нити сам заговарао клечање недељом (јер је недеља дан Христовог Васкрсења, кад смо удостојени стајања пред Васкрслим), тако нисам ни криптозилот, нити сам псеудоанонимно писао за "Интернет форуме".

ОДБРАНА „СТАРОГ РЕАКЦИОНАРА“

Дакле:

– ако полемику сматрам здравом појавом јавног живота, уз уважавање Другог;

– ако нисам крио себе од полемичких стрела;

– ако сам потписивао текст о једном епископу и његовим посетама Ватикану, уз поштовање његовог рада за Србство;

– ако и данас потписујем оно што пишем, и зато бивам оштро нападнут у званичном листу Србске патријаршије – зашто бих се крио иза неког псеудонима?

Има ту још нешто.

Нисам Интернет полемичар. Ја сам књишки и часописни полемичар, јер ми је таква брзина. Компјутером се служим лошије од основца, а своје текстове пишем руком, да би ми их други прекуцали. Запослен сам, породичан човек, и немам толико слободног времена да би висио по форумима и размењивао поруке. Не волим виртуелни простор и "nicknames". Не волим екран који се гаси, а на њему не остаје материјални траг, какав видим на хартији. Не бих могао да достигнем брзину Интернет мишљења.

А кад се бавим неким проблемом, трудим се да избегавам "прозивања". Nomina sunt odiosa. Боље је бити начелан, чувајући другог од себе. Уосталом, то је и лакши пут да се дође до Истине. Сваки одговор треба да "одстоји", па тек онда да се проследи појединцу и јавности.

Знам да ме неки сматрају човеком који се меша у свашта. Заиста, по струци сам професор књижевности, а бавио сам се, између осталог, римокатолицизмом, екуменизмом, сектама, рок музиком, турбо фолком, монархијом, школством, васпитањем деце, итд. Какав је то професор књижевности који се прави да је Да Винчи? "Универзални геније" из нашег сокака? То, заиста, заслужује ироничан осмех, па чак и циничан коментар. "Кад је мајстор за све свако, онда послу није лако".

Али, ја нисам никакав оригинални писац, ни теолог. Ја сам само читалац и приређивач зборника. Но, као и сваки приређивач, имам став. И у својим књигама често препричавам оно што су други, мудрији и ученији од мене, рекли – и опет имали свој став. Дакле, нисам ни рок критичар, ни литургичар; али сам довољно писмен да за православно читалаштво приредим понешто из тих области – оно што су, понављам, рекли мудрији и ученији од мене. Ко зна боље – широко му поље! И ко не зна боље – широко му поље! За сваког има места под Божјим сунцем (ваљда.)

Ја сам стари реакционар – реагујем на надражаје. Кад је нека тема у жижи јавности – ето мене! Прочитао, приредио, с више или мање успеха – али, ту је. Секте муче народ – ево десетак књига о сектама. Људи масовно иду код врачара и гатара – приређујем "Човек је виши од звезда" и "Избави нас од лукавога". Гаша Кнежевић & comp. реформишу школу – ево "Новог школског поретка" и зборника "Од Светог Саве до Ђерђа Сороша". Папа треба да посети Србију? А зашто? Ево зборника "Истина је једна" и "Православна Црква и римокатолицизам / Од догматике до аскетике", плус две ауторске књиге "Папа у Србији – да или не? и "Нема крста без три прста". Напади на Владику Николаја? Ево зборника "Златоусти проповедник Васкрслога Христа", плус две ауторске књиге "Највећи Србин после Светог Саве" и "Оклеветани светац". Питања Св. Литургије – ево зборника "Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа" и "Вечно подне", „Лек Бесмртности“.

Лепо је говорио А. П. Чехов: свака куца лаје гласом који јој је Бог дао, и мале куце не треба да се збуњују због великих, које лају у басу. За сваког (понављам: ваљда) има места под сунцем. А избори се право на основу низа алтернатива. Ако је реч о слободи да се бира (ваљда јесте). И што више извора за изборе, избори су (ваљда) утемељенији. Зато сам књиге о неким проблемима радио у низу. Да би људи могли да бирају. Ко није за мир у Цркви – нека је анатема!

Ко жели раскол – раскол му био у кући!

Ко не слуша Цркву – нека нам буде као незнабожац и цариник!

Ко раздире нешивени Христов Хитон – горко ће се кајати!

Дакле, нисам "nickname" са Интернет форума. Не хватам се у то коло. Играм "моравац", мада слабо.

Имати свој став и бити слободан у Христу је једно, а бити дрзак и желети поделе – друго је. Трудио сам се да будем ово прво; ако сам икад био ово друго, нека ми Бог и ближњи опросте. Кајем се, и спреман сам да то јавно учиним.

Међутим, дешава се (и дешаваће се, све чешће) да "главе просто лете колико је мисао слободна", како рече наш афористичар Александар Баљак.

БОГОСЛУЖЕЊЕ И „БОЉШЕВИЗАМ“

У новије време, питања богослужења у нас су понегде изазивала оштре речи и разговори тим поводом претварају се у сукобе. А у Цркви Божјој, коју је основао Бог који је Љубав, то би требало избећи, јер нас даља заоштравања често воде у невиделицу: не видимо једни друге и не волимо једни друге, па нестаје свака могућност споразумевања. Ђакон Андреј Курајев нас због тога упозорава: "Религиозни човек ризикује да се сурва у бољшевизам. Бољшевизам је био осуђен на терор. Најгоре у његовој пракси било је последица најузвишенијег у његовој проповеди. Превисоко се налазио постављени циљ – срећа читавог човечанства у сва будућа времена. Тај циљ је – апсолутан у свести онога ко му служи. Али, апсолут је зато апсолут што се ни са чим не може упоредити. У сјају апсолута губе се све "ситнице" "великог пута". Сва средства су примала за тако велики циљ – и зато ниједно средство није једнозначно лоше. Цар Николај II је могао да се пита: вреди ли ради очувања своје власти или власти династије да пролива крв на стотине људи? А Лењину је било смешно да о тим питањима и размишља: у поређењу с бескрајном срећом милиона који су скочили "из царства нужности у царство слободе" шта значе животи неколицине хиљада, који су сломили шије у том космичко–историјском скоку? „Наш циљ – оправдава наша средства".

Курајев каже да овакав став искушава и људе Цркве: добро Цркве је апсолут ради кога се нешто може прећутати, неком подметнути нога, осудити неког. Противотров томе је Еванђеље, молитва Ономе Који се за нас распео, свакодневни покајни труд. Али, све се ово лако заборави „у старању око неопходних, још неопходнијих, најнеопходнијих послова“.

Курајев наводи речи Василија Розанова, "јуродивог руске философије", које потврђују претходно речено: "Како је хришћанство, тако добронамерно према човеку, ипак дошло до инквизиције? Јер прелом са "да" на "не", прелом у убеђењима, у вери, идеалима, нигде не налазимо! Ствар је у томе што раскида нема! Не може се рећи да су 1000 година "мазили по глави", а онда "почели да спаљују". Ничег сличног! Никаквог прелома, реформације, буре: тихи дашак. Дашак, дашак, милује косу, слатко, јестиво, опет дашак, несрећа, опет слатко, још слађе, дашак, дашак, чуо се нечији вапај, али све је замрло, дашак, дашак, однекуд испадоше ексери, испадоше игле, некога су на смрт измучили, дашак, дашак, да ли је добро, да ли је лоше, све се меша, све је несхватљиво, дашак, дашак. Инквизиција је ушла у Цркву на "диференцијале"... Нико је није ни приметио! Када су оних 5–6 кардинала, који су наредили да се "спали", стварно некога "спалили", ником ни на памет није пало да одлучно пита: "Јесу ли они пали у јерес? Да ли да се од њих одвојимо?"

Не дао Бог да се нађемо у ситуацији да се полемике браће у Христу претворе у тешке сукобе и вербалне ломаче за спаљивање неистомишљеника. Да не буде са нама оно што је рекао Свети Григорије Богослов: "Повод ваших спорова је Тројица, а истински узрок је невероватна мржња". Јер, то ће угрозити само језгро наше црквености. У свом тумачењу првосвештеничке молитве Христове "да сви једно буду" (Јн. 17, 21), Свети Јован Златоусти вели: "Спаситељ то често понавља да би показао да црквени мир може да привуче више него чудеса". Јер, због наше неслоге могу незнабошци да похуле на име Божје (Рим. 2, 24). Сви се морамо потрудити да се на нама не испуне речи Светог Василија Великог: "Неки су измислили заштиту Православља као оружје у узајамном сукобу. Скривајући своје лично непријатељство, они се праве да ратују за побожност".

Тога не треба да буде. Можемо се разликовати у мишљењима, али Христос нам је један, и Његови смо ученици по Љубави која је Истина.

О КУКАВНОМ СРПСТВУ

Време у коме живимо је "душу дало" за сукобе. И много су нам "потребни" баш сукоби у Цркви. Србска Црква је остала једина неурушена у општем слому свих вредности и разградњи свих установа србског народа. Немамо државу (овај привид, лишен суверености и подложан свим врстама сепаратизма, тешко да се може назвати државом), немамо војску (разарали су је, заиста плански, од почетка деведесетих година XX века, а интензивно од доласка ДОС–а на власт), школство је угрожено, Србска академија наука и уметности само фингира постојање... Браћа нам робују у Далмацији, у Босни, на Косову...

Црна Гора постаје усташка "Црвена Хрватска"... На десетине хиљада наркомана, оболелих од СИДЕ... Двеста хиљада абортуса годишње... Уместо да се бацимо, свим силама, да проповедамо реч Божју, да се крштава некрштено и венчава невенчано, да се људи науче посту и молитви, да се веронаука организује озбиљно и да се у њу улаже новац (а не само у изградњу храмова и парохијских домова у опустелим селима), да се боримо за црквене медије, да снимамо филмове о духовним вредностима Србства (попут филмова о светима Николају и Јустину ђакона Ненада Илића), да финансијски помажемо многодетне породице, оснивамо сиротишта и старачке домове, ми се сукобљавамо. И то како! Којим речима! Србије и Срба за сто година можда неће бити, али није важно; важно је да једни другима све "скрешемо у брк"... "Ој кукавно Србство угашено", закукао би опет владика Његош, чије су кости утамничене (и даље) у фараонском Мештровићевом маузолеју. Нисмо сахранили жртве комунистичког терора и опојали њихове гробове у Србији... Нисмо отворили архиве да се види шта је Црква преживела... Колико је тих "нисмо", а свађамо се... Непријатељи наши с...., и оштре ражањ – војно, политички, медијски. Биће опет србетине... Погрешно смо схватили реч Господњу; постали смо безазлени као змије и мудри као голубови.

То, понављам, не значи да не треба да полемишемо; али неострашћено, братски, уколико је могуће. Јер смо (или би бар требало да будемо) браћа, а не само они који понављају речи пустињских отаца типа "Видео си брата свога – видео си Бога свога", док претимо опоненту оним србским: "Видећеш ти свога Бога!" Писање теолошких трактата о љубави према Другом проверава се сусретом са тим Другим, који се заиста, макар у нечему, разликује од нас, Првих. Неки пут ми дође да кажем: "Ја сам тај Други из теолошких трактата, волите мало и мене". (Hic Rhodos, hic salta! Наравно, шалим се. Али проблем полемичких односа са браћом у Христу остаје. И боли. Баш боли. Трпећемо док се може. "Душу у се, па трпи", вели наш народ, и додаје: "Трпен–спасен, поготову блажен".

Господе Исусе Христе, Сине Бога Љубави, молитвама Светог Саве и свих Светих Срба, сачувај нас у Љубави Својој, која је Истина! Амин.