Kултурни простор једног народа омеђен је духовним творевинама а не граничним прелазима. Један народ може да вековима сачува тај простор и без матичне територије (Јевреји), или да га изгуби шаптом – и то под окриљем свих параферналија фунционишуће државе са сопственим националним предзнаком, као што се управо догађа многим западним Европљанима.
Србима прети двострука опасност даљег сужавања „матичне територије" до тачке када reliquiaereliquiarum њихове демографски и економски исцрпљене државе чини само оно на шта ама баш нико други не претендује, уз истовремени захтев да се приклоне постмодерним културним обрасцима како би доказали своју зрелост за учешће у наводно пожељним процесима политичко-економских интеграција. Носиоцима тих образаца свако даље постојање препознатљиво српског културног простора, заснованог на предмодерним (култним) вредносним постa вкама и сензибилитету, представља недопустив анахронизам.
Премда културтрегери глобалне постмодерне то Србима неће отворено признати, опстанак таквог простора представља сметњу и као могући извор субверзије у срединама где је глајхшалтунг наизглед приведен крају. Опстанак неког културног просторчића у коме један Миро Вуксановић бива објављиван, читан и награђиван, поред живих, здравих и за сваки задатак орних Арсенијевића, недопустиво је, баш као што је недопустив неометани опстанак Астериксовог села у сенци римских гарнизона.
Известан степен какве-такве српске политичке и економске аутономије, у сенци Европске Уније још се и може толерисати – али културне никако. Ова чињеница одражава прецизну спознају припадника глобалне елите какав је релативни значај три сфере за опстанак идентитета једног народа. Тачност хијерархије култура-политика-економија потврђује нам још увек постојећа држава под именом Немачка, која је и у наше време водећа економска сила Европе као и у претходних 135 година. У политичком смислу била би препознатљива кајзеру Вилхелму (премда би био згранут близином западне пољске границе Берлину). У економском смислу Фридрих и Алберт Круп би се чак самозадовољно смешкали када би се провезли својим Есеном.
Једном Гетеу, Вагнеру или много ближем Томасу Ману, међутим, данашња немачка култура тешко да би била препознатљива. Савремени Немац аморфни је грађанин Европске Уније, физички лоциран негде између Одре и Рајне а духовно у префабрикованим концептима сајбер-сфере, у идејним, визуелним и звучним шаблонима глобалног села. Колективно преваспитани за грехе отаца, Немци су одбацили и прадедове – или су их просто заборавили: тек сваки десети данашњи Немац зна понеки Гетеов стих напамет.
Да се „европска култура" претвара у сопствену супротност потврђују слични процеси промоције историјске амнезије, естетског релативизма и самомрзачког одбацивања наслеђене традиције у Француској, Великој Британији, Бенелуксу, Скандинавији, да о северној Америци не говоримо.
Ако је тај процес тако далеко одмакао у нацијама које су својевремено биле носиоци западне културе, доминантна елита постмодерног Запада не без основа очекује да ће Срби бити далеко мекши орах, поготову што је у самој Србији нашла заговорнике става да оно шта они зову митском свешћу мора већ једном да устукне пред тзв. информатском свешћу. Само одбацујући терет митологизоване историје и лечећи се од заблуде да су у ма чему осим у димензијама својих греха посебни, Срби могу да се унормале и престану да буду опасност и по себе и по околину. Само такво прочишћење отвара двери Северноатланске алијансе, Европске Уније и свих других предуслова да напокон „почнемо да живимо као сав нормалан свет".
Гласни и са стране издашно поткрепљивани заговорници српске покајничке катарзе нису оригинални. Тезе о српском реметитељству имају своју бечку, берлинску, ватиканску, британску, московску и америчку варијанту већ дуже од једнога века. У најновије време дестиловане су у хашку конструкцију новије српске историје – познату под етикетом „заједнички злочиначки пројекат" од Гарашанина до данас – и њена три водећа огранка: србофобну исламофилију (Ноел Малколм, Бернар-Анри Леви), христофобију (Данијел Голдхаген, пок. Сузан Сонтаг) и русофобију неоконзервативног естаблишмента. (За ове последње, Serbiadelendaest треба да олакша и убрза посао срубљивања Русије на димензије московског великог књажевства.)
Сви су сагласни да су Срби склони колективној психози која води у злочин, а у чијем је корену опседнутост КУЛТОМ (крст часни, Милош, Лазар, Косово, Видовдан, царство небеско, итд.). Сагласни су и да те опасне конструкције морају бити избрисане из колективног сећања Срба пре него што они могу бити проглашени за залечене (никако не и „излечене") и припуштени у претсобље цивилизованог европског клуба.
Недовољно свесни ових чињеница, већ дуги низ година српске институције и појединци у контактима са припадницима западне елите – политичким лидерима, бирократским званичницима, новинарима, аналитичарима и научницима – позивају се на четири аргумента у прилог става да Косово и Метохија морају остати део Србије:
· историјски: Косово је срце средњовековне српске државе;
· културни: на КиМ налази се низ драгоцених споменика српске уметности и архитектуре, који дефинишу српски допринос заједничком европском наслеђу;
· духовни: Косово је „српски Јерусалим", заветна колевка српског идентитета;
· цивилизацијски: Косово не сме да падне пред агресивним џихадом, јер би тиме био угрожен и сам Запад у цивилизацијском сучељавању које је у току.
Грешка оних који покушавају да наведеним аргументима промене однос носилаца моћи данашње тзв. међународне заједнице према будућности Косова и Метохије налази се у уверењу да се обраћају западњацима из ере Пол Анри Спака и Мориса Шумана, Де Гола и Митерана, Аденауера и Шмита, Никсона и Регана, код којих би та врста аргумената вероватно наишла на повољан одјек. Проблем представља чињеница да је генерација рођена на размеђи 19. и 20. века одавно упокојена и замењена на позицијама од политичког и културног утицаја једним новим сојем „западњака". Они се од својих претходника разликују по томе што одбацују вредност и значај историјског, културног и духовног наслеђа цивилизације којој припадамо.
Владајуће елите Западне Европе и Америке узрок су фаталних слабости у својим сопственим друштвима, укључујући како првобитни узрок – а то је губитак религиозности – тако и шест секундарних:
1. одбојност према испољавању заједништва европских, историјски хришћанских нација и њиховог идентитета утемељеног на етничком пореклу и култури;
2. губитак осећања места и историјске утемљености сопственог народа и друштва, уз истовремено наметање перспективе „једног света", тј. мондијализма;
3. рапидно демографско опадање, вероватно иреверзибилног карактера и до сада невиђено у историјским оквирима;
4. огроман прилив емиграната из Трећег света, нарочито из исламских земаља;
5. величање „различитости", „мултикултурализма" и „толерантности" којима се намећу туђинске културе, веровања и начини живота на штету европских, хришћанских модела;
6. демонизација и криминализација сваког неслагања са овим принципима.
У оквиру наведеног система вредности данашњег Запада, они који своје право на одређену територију и њену одбрану правдају вековном историјском везаношћу за њу, хришћанским храмовима, чињеницом да та територија представља камен-темељац њиховог моралног кодекса , духовности засноване на хришћанском мучеништву, или самоодбраном од агресивно надирућег ислама... дакле корисници таквих аргумената и несвесно говоре у прилог онима који желе да им ту територију – одузму! Парадоксално је али истинито да овако формулисани српски аргументи за останак КиМ у саставу Србије само „доказују" тезу западних постнационалиста да Косово и Метохија морају бити трајно одвојени од Србије, јер је то једини начин лечења Срба од нездравих, превазиђених, „не-европских" атавизама.
У разматрању вајнингеровског феномена самомржње и њеног испољавања у облику исламофилијевладајућих кругова Запада, посебно су упадљиви дволичност, па и криминалност политике већине западних сила на КиМ, у БиХ, у Чеченији, на Кипру и мање-више свим осталим нестабилним подручјима у којима се ислам сукобљава са традиционално хришћанским заједницама. Ta политика у складу са манифестацијама патологије постмодерне елите на самом Западу.
Тренутна технолошка, културна и финансијска снага Западне Европе само је фасада иза које се крију морална и демографска слабост. Динамика те слабости има потенцијал да уништи Европу до краја овог века. Симптоми ове малаксалости иду руку под руку са ширењем Европске Уније, транснационалне хипердржаве чија политика представља европску реплику менталитета већег дела владајуће елите у САД.
Европско демографско самоуништење почива на колективној култури смрти, оличеној у контрацептивној пилули, аботрусу, девијантној сексуалности и еутаназији. Донела је горке плодове. Становништво Европе остарило је до те мере да ће наставити да се нагло смањује чак и у мало вероватном случају поновног раста броја новорођених до нивоа који обезбеђује генерацијску обнову. Како тренутно ствари стоје, до краја овог столећа неће постојати „Европљани" као припадници етничких група које деле исти језик, културу, историју и претке и који насељавају земље назване својим именом.
Притом, да иронија буде потпуна, европски народи у опадању подвргнути су индоктринацији да је демографски преокрет у корист уљеза заправо благослов који обогаћује њихова друштва. Европа губи способност да се дефинише и одбрани, што представља погодност за милионе имиграната чија је асимилација немогућа јер су испуњени презиром према друштву-домаћину. Мреже џихадиста данас су активно присутне у свакој од земаља западно од некадашње Гвоздене завесе.
Широм Европе синдром је исти. Од Поларног круга до Гибралтарског мореуза, лице Европе се мења. Феномен је прогнозирао је и дијагнозу стања духа владајуће елите дао Жан Распај у Табору светаца (LeCampdesSaints ) пре више од три деценије: „Имамо проблем морбидног, заразног вишка сентимента." За секуларну теократију Запада мултикултурализам није пуки вредносни став или систем, него пре свега програм социјалног и културног инжењеринга у циљу неповратне, револуционарне промене. Исход те политике је Европа све насељенија странцима који не желе да се адаптирају него желе да је промене по узору Анадолије, Пенџаба или Магреба. Уместо да буде трансформисан Европом, џихад трансформише Европу.
Главни град европске елите је Брисел, где је пала одлука да чланице ЕУ више нису овлашћене да доносе законе о имиграционој политици Амстердамским уговором из 1999. Појам асимилације више није задржан чак ни као теоријска могућност . Центар Европске уније за надзор расизма и ксенофобије и низ сличних НВО широм ЕУ, имају симбиотички однос са петом колоном џихада. Диктат из Брисела постаје све крући, што за исход има позиве на додатно разумевање „дубинских узрока" тероризма (расизам, рат у Ираку, закаснела или недовољна помоћ Запада угроженим муслиманима у Босни, на Косову или у Чеченији, дискриминација, сиромаштво, итд.) и инсистирање на још већој инклузивности, још стриктнијем законодавству.
Данашња „Уједињена Европа" светлосним је годинама далеко од оне од пре једног века. Она не ствара друштвено и цивилизацијско заједништво, изузев оног које је засновано на потпуном одрицању од наслеђених вредности и „традиционалне" културе и духовности. У Бриселу ставови доносилаца одлука се разликују у зависности од бирократског ранга, али не и у погледу културних образаца. Сходно томе, Устав ЕУ је радикалан документ који има за циљ да кодификује и посвети једну творевину олигархијске, недемократске природе, творевину која оличава тежње и интересе постнационалне елите. „Брисел" замењује дух аутентичне Европе култом непрекидног напретка човечанства кроз друштвено-политички инжењеринг. Отуд одбијање писаца Устава ЕУ да уврсте хришћанство у Преамбулу као део „културног, религиозног и хуманистичког наслеђа" Европе. Одбацујући чињеницу да је хришћанство камен-темељац европске цивилизације, они одбацују европску културу као такву а себе афирмишу као њене непријатеље.
Да закључимо:Идеолошка посвећеност неолибералној глобализацији претворила је мултикултурализам и неограничену имиграцију у две неповредиве Еуро-догме. Оне нису подложне демократској верификацији. Избори у државама-чланицама ЕУ ионако немају нарочит значај за бриселске бирократе који доносе све најважније одлуке ван домашаја националног законодавства. Политичка решења која не би издржала демократски тест бивају установљена административном заповешћу.
Резултат је улога Брисела као савезника Џихада – и на Косову и код сопствене куће. Еврократија одбацује став да су завештање европске породице, њена култура и историјска искуства, вредни очувања. Због тога они неће пристати на останак Косова у Србији , и зато ће њихови пробрани клонови – па звали се они Кушнер, Хекеруп, Јесен-Петерсен, Солана, Далема, или како год – увек деловати на исти начин.
Еуро-елите верују да ће обесмишљена масовна култура и индоктринација у државним школама неутралисати све остатке историјског и културног континуитета и етничке самосвојности. Уздају се да ће комбинација софт-порна и конзумеризма, којима су свакога дана изложени сви житељи западног света са сваког светлуцавог екрана и сваке штампане стране, отупети оштрицу џихад ског фанатизма. Од тога наравно нема ништа, али они никад неће признати да су играли руски рулет – и изгубили. Листа младих муслимана рођених у Европи у редовима терориста, само једна је потврда тог пораза.
Губитак осећања за историју и сопствено место у њој који су искусили милиони западњака (били они свесни губитка или не) иде упоредо са настанком транснационалне хипердржаве у Европи и идеологије „беневолентне глобалне хегемоније" у Вашингтону. Ова два менталитета – евро-мундијалистички и амеро-неоконзервативни – само су наизглед супротстављени. У суштини они су два аспекта истог глобализованог универзума. И европски мултилатералисти и вашингтонски неоконзервативци деле исту ненаклоност према традиционалним, спонтано настајућим друштвима и културама. Разлике између њих нису везане за заједнички циљ постизања глобалног монизма, него само за средства његовог спровођења. Крај Хладног рата рашчистио је пут за уздизање нове глобалне империје учесницима грамшијевског „дугог марша кроз институције". У привидном поразу револуционарне идеје – оличеном у поразу бољшевизма – либерално-неоконзервативна осовина пронашла је кључ будуће победе своје универзалистичке парадигме, коју глобализација чини могућом путем искорењивања традиционалних структура кадрих за отпор.
Глобализација, како у еврократској тако и у неконзервативној одежди, објективни је савезник револуционарног процеса, не само зато што уништава остатке традиционалних идентитета и култура већ и због тога што утире пут неповратној демографској промени унутар самог Запада. Србима чине зло, на КиМ и другде, али не чине им ништа шта не чине самима себи. Наравно, џихад неће бити захвалан Западу. Неће бити синтезе нити цивилизацијског прожимања. Пре или касније биће кто-кого. Већина припадника европских нација жели да се брани – чак су се и ултра-толерантним Холанђанима очи отвориле после убиства Теа ван Гога – али није у стању да то учини јер их парализује владајућа класа састављена од самомрзитеља раздираних осећањем кривице. Они држе политичку моћ, медије, институте и катедре -- и стварају климу цивилизацијске капитулације која је недемократска, неприродна, опсцена.
Ако је Европи стало да опстане, они морају да буду демаскирани као оно шта јесу: сапутници џихада, рак-рана европске цивилизације, издајници својих нација и своје културе. Ако је Европи стало да опстане, они морају бити замењени личностима спремним и вољним да питања попут културе, имиграције и идентитета суоче са тестом демократије, слободног изјашњавања свестрано информисаних грађана неспутаних административним и судским стегама из Брисла или Хага.
И из тог разлога Србија не сме да одустане од своје тапије на Косово и Метохију. Капитулацијом би само охрабрила све оне који прижељкују гашење аутентичне Европе и њену предају глобалном тоталитаризму, бриселских бирократа и вашингтонских хегемониста данас, а следбеника џихадa сутра. Не по први пут, на Косову Срби бију битку која није само њихова.
[1] Аутор је спољнополитички уредник америчког месечног часописа Chronicles: A Magazine of American Culture и директор Центра за међународне односе Рокфорд Института у америчкој држави Илиној.
КОРЕНИ ЗАПАДНОГ АНИМУСА:
