О Лешеку Колаковском (1927), светски добро познатом пољском филозофу, који живи у Оксфорду, готово све његове књиге (око двадесетак) објављене су и на српском језику. И зато што је шездесетих година проглашен „антимарксистом” и „антикомунистом”, „тоаталним ревизионистом и идеалистом”, „агностиком”, „мистиком” и „неосколастиком” избачен је с варшавског универзитета (1968), да би извесно време провео на универзитетима у САД, а затим, вративши се у Европу, наставио рад у Оксфорду (All Souls College). Још далеке 1965. године Колаковски је пољском партијском Политбироу отворено и храбро скресао у брк да задатак интелектуалаца у комунистичком покрету није да само беспоговорно проводе „мудре партијске директиве”, него да и сами проверавају да ли су „те директиве заиста мудре”; да су, заправо комунизму потребни интелектуалци због њихове способности да мисле, а не због њиховог опортунизма. И какав је то, на крају, социјализам где филозофи и писци увек кажу исто што и генерали и министри, али увек после њих. Закључио је: режим који није способан да осигура добровољну сарадњу интелигенције мора се ослонити на „моћ полиције и војске”.

Колаковском припада немала заслуга што је толико допринео разарању склерозе у марксистичком мишљену, што је упорно поткопавао идеолошке стереотипе тоталитарних режима, супротстављао се сваком монополу на истину, неуморно крчио путеве толеранцији, компромису, плурализму мишљења.

С Колаковским смо недавно разговарали у његовом дому у Оксфорду.

–Не постоји, колико ми је познато, ниједан велики живи филозоф. То, међутим, није важно. Наследили смо од великих духова прошлости мноштво питања која нас још увек интересују иако је могуће да Јованове трубе апокалипсе још увек свирају. И даље се споримо о томе шта јесте а шта није стварно, шта је добро а шта је зло, шта је то истина и да ли је свет нашег искуства појава другог света. Могуће је да ћемо ова питања постављати и после када се предсказања апокалипсе испуне.

–Не сећам се контекста тих Папиних речи. Филозофија XX века створила је различите језике помоћу којих је покушавала да одговори на иста питања. Неки од тих језика ће, вероватно, бити заборављени, други ће можда преживети, али је прерано судити о њиховој будућој судбини.

–Морамо имати осећај да на нама лежи одговорност за друге људе са којима нас повезује заједничка судбина. Али, сартровска „одговорност за читав свет” није много животворна фраза.

–Из Поперове напомене могло би се закључити да је мишљење несигурно. Можда је тако, али захваљујући мишљењу јесмо људи. Било шта да мислимо постоје две стране и једна од њих је несигурна. Исто тако, велики мислиоци су творци великих пораза: Еразмо Ротердамски, Русо, Хегел, Маркс. О одговорности се може говорити кад су последице нашег мишљења предвидиве. Претежно нису.

–Нико не жели рат, али сви желе правду и задовољење за учињену неправду. Постоје ли негде границе правде? Довољно је прочитати дневне новине да бисмо се уверили да време рата, нажалост, није прошло. А да ли и када ће проћи – не знамо.

–Склоност ка агресији и спремност на агресију сигурно су нам урођене. Можда је та спремност била нужан услов опстанка људске врсте. Али и ту, као и у свим људским питањима, запажамо две стране стварности. Агресија рађа зло, али ми, људи, успевамо да препознамо зло као зло, што ниједна друга животиња не успева. Та склоност, опет, нам омогућава ограничавање наше агресивности. То није судар природе и културе јер је и култура постала део природе.

–Потреба слободе и потреба сигурности су елементарне у људском животу и често су у конфликту: дешава се да једну морамо ограничити или одбацити за рачун друге. Такозване вредности у људском свету су међусобо сукобљене и то не треба оспоравати. Не постоји свет где би се све што је пожељно и добро могло истовремено остварити.

–У суштини, не можемо измерити количину зла, мада нам се често чини да га има све више јер, једноставно, толико много информација допире до нас. Техника произвођења зла се сигурно неизмерно усавршила. Али то никако не значи да су људи све гори.

–Тако је од давнина говорило хришћанско моралисање. Истина је да нам наша гаргантуистичка прождрљивост изгледа као нешто ново. Али, из истраживања социолога изгледа да произлази да је задовољство животом или осећај доброг живота у корелацији с нивоом зараде, али само до извесне границе. Међутим, зарада изнад одређеног нивоа не повећава задовољство животом. Чини нам се да жеља за поседовањем нема граница, али не знамо да ли је томе допринело наше време или је увек било тако.

–Сигуран сам да не постоје никакви закони историје и да су најважнији догађаји дело непредвидивих случајности. Одатле, ипак, не проистиче да историју не треба проучавати. Напротив, треба је најпреданије изучавати, јер захваљујући томе знамо шта смо и шта је то човекова судбина у којој сви учествујемо.

–Не знам у ком правцу стремимо. Кад је реч о девастацији природне средине, међу компетентним људима постоје различитити ставови. Међутим, сам не могу да одговорим на то питање. Има нас више од шест милијарди на овој малој планети и ту ништа не можемо учинити.

–Демократија као скуп институција које нам омогућавају да каналишемо и решавамо проблеме проналазак је европске цивилизације, европске историје. Често цитирам исправну Черчилову изреку да је демократија уистину лош систем, али сви други који су нам познати – гори су од њега.

–Утопија је уистину покушај институционализације људског братства и као таква неминовно рађа насиље и ропство. Но, и поред тога, идеја људског братства је необично важна и потребна у животу све док не замислимо да познајемо технику за остварење те идеје. Таква техника је гулаг.

–Не знам да ли се стварно нешто ново десило у сукобу цивилизација. Запад и исток, југ и север, ислам и хришћанство, западно и источно хришћанство – то су веома старе супротстављености. Запитајмо се рађе зашто нема битног сукобљавања између хришћанства и будизма или између европске и индијске културе.

Постоје и таква схватања према којима је Европа, данас, своју духовност потпуно исцрпела. Уместо духовних вредности на прво место истакла је капитал, односно апсолутну владавину новца, закона профита – као универзалне вредности.

–Не знам на основи чега се може тврдити да је културна плодност Европе завршена. У свим важним културним доменима Европа и њене прекоморске колониније су стваралачке. Такозвана секуларизација пре свега обухвата Западну Европу, али не и остале делове света. Штавише, упоредо са секуларизацијом запажамо различите појаве ренесансе и регенерацију религијског духа и то не обавезно у форми хришћанства. Не верујем у то да би религија могла одумрети.

–Да су грамзивост и мир у међусобном конфликту – то је истина, али истина стара као свет. Из ње не произлази ништа што би нам могло помоћи да предвидимо човекову судбину.

– То је питање на које само религија може да одговори.

– У тренутно одбаченом пројекту Европског устава реч „суверенитет” изгледа да се уопште не појављује. Међутим, потпуно и свесно одустајање од националног суверенитета мало је могуће. То, уосталом, видимо у конфликтима који постоје у Европској Унији. Нешто тако као европски патриотизам готово да и не постоји; постоје, међутим, интереси нација који су повремено подударни а повремено неподударни.