„Чедина паланка“

Ових дана се на разним телевизијама врти спот у чијем фокусу је млада жена која показује слике својих кумова, комшија, тетке, пријатеља, њихових рођака и познаника … и док то ради указује нам да ће сви они гласати за председничког кандидата ЛДП-а – Чедомира Јовановића. Од нас се очекује, кад то чујемо и видимо, да од стида поцрвенимо што се и ми већ нисмо одлучили да гласамо на исти начин, и брже боље да пожуримо како би на време припремимо перо којим ћемо, уз не скривени понос, заокружити број испред имена споменутог кандидата.

После таквог спота просто се намећу речи Радомира Константиновића: „У свету паланке, важније је добро се држати устаљеног обичаја него бити личност.“ Другим речима, пошто су ЛДП-овци поручили да сви хрле да за њих гласају, да је то нешто IN и готово се само по себи подразумева, од гледалаца се очекује да више не размишљају својом главом већ да се угледају на „многе“ који су се већ одлучили. Јер, „све што је претежно лично, индивидуално, непожељно је … као чиста негација паланке“.

Ако су духовне бабе и очеви Чедомира Јовановића и читали Констатиновићеву Филозофију паланке, ЛДП-овци задужени за вођење кампање – свакако нису. Да јесу сигурно би приметили да је њихов спот отелотворење свега онога што се подразумева под духом паланке: порицања индивидуалности, слепог угледања на већину, страха од непознатог, подсмевање другачијем … Па би се потрудили да мало лукавије упакују своју поруку.

Већ годинама квазилберални и анационални кругови у кључу Филозофије паланке – додуше обично без много основа а са много подметања – тумаче понашање оних са чијим мишљењем се не слажу. А сада, њихов миљеник скида маску па јасно видимо да он у ствари подстиче дух паланке и очекује подршку пре свега од оних које такав дух покреће. Уосталом, то је и природно.

Најзагриженије присталице ЛДП-а су духовна деца титоизма. Једни су темељно индоктринирани глупостима о тзв. великосрпском хегемонизму, па су убеђени да све што је српско или најмање иде Србима у прилог – мора да буде и лоше. Други, то су они који су се бавили индоктринацијом првих, а пошто су током једне од чистки у својој некадашњој парији остали без привилегија и функција, „латили“ су се старе приче на новим основама. Тако су у једном моменту „постали“ титоисти - „демократе“ који се боре против дојучерашњих колега који су постали „националисти“ (сетимо се само некадашњег партијског „главосече“, а сада наводног заговорника слободе и свеколике модернизације, Латинке Перовић). Људи „тоталитарног духа“ свакако немају шире видике, нити су склонији толеранцији, од заточеника „духа паланке“. Штавише, обично се у њиховом случају оба прожимају и стапају у једно па се међусобно хране и појачавају. Отуда, није ни чудо што су и поред прича о уважавању различитости, о праву на индивидуалан избор или о тзв. политичкој коректности – на огољен начин показали ко су и зашта су.

Кроз призму свега овога о чему смо говорили можемо да погледамо и однос ЛДП-а према националном идентитету, историји, традицији … Не нападају и не омаловажавају они све што је српско само да би се некоме додворили или да би придобили срца гласача склоних националном мазохизму односно испуњених, из неког разлога, мржњом према већинском народу Србије. Ради се и о томе – како су лепо приметили руски социолози Едуард Макаревич и Олег Карпухин – да тамо где је живо историјско сећање, где се још осећа утицај породице и опстаје родољубље, свест грађана је колико толико отпорнија у односу на манипулацију. Зато, мало је рећи да су предводници и духовни очеви ЛДП-а само антисрпски настројени. Они су и дубоко аниндивидуално и анилиберално опредељени, а њихови ударци су усмерени посебно према свему ономе што је битно за очување националног идентитета, како би кад они (недајбоже) постану власт, као у време када је међу кормиларима била њихова Латинка, без икаквих препрека могли да индоктринирају поданике и њима управљају као да се ради о луткарском позоришту. У томе вероватно имају и искрено одобравање и свесрдну подршку оних страних центара моћи којима је циљ да се дефинитивно покори наш, како им се чини, непокоран народ и да му се једном засвагда „испере мозак“ како би постао лојално „топовско месо“ за неке нове походе, у региону Средњег Истока или где већ затреба.