Пружајући му љубав какву он дотада никад није осетио, ми чинимо велико дело и велики подвиг, јер самољубиве људе није нимало лако волети.У овоме треба бити упоран јер само уз нашу помоћ самољубље може бити побеђено. Да би сте спречили да вам деца постану самољубива научите их правој хришћанској, топлој љубави на животним примерима. То ће им бити највреднија заоставштина коју сте им могли даровати.

Српски идентитет има уграђену нихилистичку компоненту која не дозвољава Србима да изнова постану народ са националном елитом која може правилно да процени- шта су губици а шта добици политичких потеза и (евро) интеграција. Обичан народ мора бити кадар да осети солидарност према својим сународницима и осећај обавезе према држави.

Nomen est omen, каже древна латинска пословица. Име је знак, знамење. Име није просто симбол који служи да се у говору раздвајају и разазнају предмети који се именују; оно у себи крије истину онога што именује. Име указује смисао постојања именованог. Име и именовани се поистовећују. Отуда је именовани достојан свога имена само онда када свој покрет, своје животно делање усмерава ка смислу који је уткан у његово име.

За НЛО се знало још у далекој прошлости. Тако је, на пример, на санскрту (древном индијском језику који је био у употреби око другог хиљадулећа пре нове ере) реч бхаш која значи демон, истовремено имала значење светлећи1, то јест, демони су се очигледно и често јављали у виду светлећих објеката (у савременом жаргону то би били НЛО).

Од многих хришћана ћемо чути тврдње да је Бог праведан, да све што чини, чини по праведном закону. Бог не може да чини оно што није праведно, иначе не би био Бог. Нажалост, ове и овакве тврдње знају да изазову дубоку кризу у човековом животу и у његовом односу са Богом. Неретко се те кризе завршавају кризом вере, сумњом у Божију егзистенцију и коначним негирањем Бога - атеизмом, па и антитеизмом (богоборством).

У Откровењу светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова говори се о томе да ће пре печата антихриста Анђео Господњи ставити печат Бога на лица верника својих. По учењу светих отаца, тај печат и јесте смелост којом ће у последње време православље разобличавати антихристова дела. И први су тај печат од Господа добили Срби, који живе на Косову и Метохији.

Помесна епархијска црквена власт (епископ), након што би добила поуздана сведочанства о чудима која се дешавају на гробу упокојеног подвижника или да се започело са молитвеним поштовањем тог подвижника од стране верујућег народа, одлази сам (епископ) или преко за ту прилику изабраних особа, да се увери у истинитост чуда или нетрулежност моштију, а потом се обавља свечано богослужење у храму у коме се налазе мошти (уколико мошти нису у храму, тада се богослужење обавља у најближем храму). Затим се доноси одлука да се сваке године свечано слави спомен светитеља у дан његовог упокојења или на дан откривања његових моштију; приступа се састављању посебне службе том светитељу

Гледано из угла данашњице, могли бисмо много тога да приговоримо старосавезној заједници и стању људских слобода и достојанства личности унутар ње. Наглашавам, само из угла данашњице, никако из угла тог времена. Напротив, стари Израил је делио опште друштвене вредности античког доба, чак их позитивно и превазилазио. На удару савремене критике наћи ће се најпре патријахални односи у Старом Савезу, затим односи и права мушких и женских чланова заједнице и друго. Но, то је познати вечни бој тзв. конзерватизма и либерализма.

Ми се данас налазимо у сличном положају као и Свети Кнез Лазар оног првог Видовдана. И пред нашом генерацијом данашњих Срба стоји исто судбоносно питање: коме ћемо се царству приволети? Седамнаести март 2004. године шта је био друго до „други српски Видовдан", најновије, али се не зна које по реду, масовно пострадање Срба на Косову. То пострадање траје и даље

Руско монаштво пружило је, поред аутохтоног „богомолитељског покрета“ пониклог из војвођанског „покрета побожних“ (сред. XIX века) и даље развијаног у међуратном периоду под утицајем владике Николаја (Велимировића), најснажнији импулс обнови духовности - како монашке, тако и лаичке - у српском народу током XX века. У најкраћем, утицај руских калуђера огледао се у следећем: прво, у устројавању монашког општежића на далеко вишем нивоу од онога који је затечен у домаћој средини; друго, у обнављању институције женског монаштва; треће, у унапређењу и интензивирању богослужбене праксе; четврто, у пресађивању исихастичких традиција најбољих руских обитељи у нашу средину; пето, у неговању црквене културе и уметности, посебно појања и иконописања