Председник Караџић је представљен као отелотворење «српског зла» и српског «крволочног национализма». Напомиње се да није довољно довести пред суд човека, него да је потребно такође судити српском «пројекту». Скоро непромењени клишеи о «српским примитивцима» који су објавили рат цивилизацији се ваде из нафталина. Радован Караџић се упоређује са «медведом» који се скривао у «јазбинама» и за којим су трагали «ловци на дивљач» („Le Figaro“) У недоглед се понављају ритуалне реченице о «8.000 разоружаних људи и малолетника масакрираних у Сребреници». Иза тог нечувеног злочина је стајао Радован Караџић, «мозак» и «главни идеолог» етничког чишћења, који је за собом повео разуларену масу српских сељака и уништио сан о мултиетничкој Босни. Радован Караџић се описује као универзална алегорија зла и хипостаза свих непријатеља «западне демократије». Фигаро цитира Холбрука који поздравља хапшење «европског Бин Ладена». Генерал Рондо (Rondot), газда француске војне обавештајне службе, изјављује опет у Фигароу: «Тако чупав, невероватно ме подсећа на другог бегунца: Садама Хусејна».

Но у вом тренутку постоји један још важнији и фундаменталнији ниво кризе о коме ћу овде говорити. У Србији је угрожен сам систем либералне демократије као најважније тековине 5. октобра. У сваком друштву, наиме, постоје спорови о томе како би оно требало да се развија и шта су његови приротети. Ове различите тенденције испољавају се преко политичких програма које износе политичке странке. Либерална деморкатија је набољи постојећи политички систем пре свега зато што обезбеђује најбољи систем мирног разрешавања друштвених сукоба, мирног надметања и трансфера власти. Демократска правила игре су гарант стабилности и сигурности за све грађане дате политичке заједнице.

Necenzurirano.com ekskluzivno razotkriva detalje strogo povjerljive obavještajno diplomatske informacije, o navodnom planu atentata na Georga Busha, za što je sudeći prema dostupnim podatcima odgovorno balkansko kriminalno podzemlje, u suradnji sa dijelom obavještajnih služba Hrvatske, BiH i Srbije. Sudeći prema podatcima koji su dostupni iz ovog obavještajno diplomatskog Izvješća, ključna karika u ovim kriminalnim aktivnostima bili su pripadnici tzv. „albanske mafije“ na Balkanu, premreženi sa srbijanskim i hrvatskim kriminalnim i obavještajnim podzemljem.

Пре 25 година у САД је основана „Национална фондација за демократију” да би отворено радила оно што је ЦИА деценијама чинила кришом. Да би помагала одређене политичке странке, радничке синдикате, дисидентске покрете и медије у више десетина држава, укључујући и Кину. Фондација је финансирала синдикате, странке и покрете у Француској, Парагвају, на Филипинима, Панами, Али и Португалу, Костарики, Боливији, Северној Ирској, Италији, Јапану…Средином осамдесетих година дала је милионе долара пољској Солидарности, помагала је политичке странке у Португалу, Костарики, Боливији и Северној Ирској. Дала је неколико милиона долара политичким групама у Чехословачкој, које су подржавале избор Вацлава Хавела за председника 1990. године. Дала је и три милиона долара на име „техничке помоћи” за изборе у Никарагви 1990. године и још неки милион помоћи председничком кандидату Виолети Бариос де Чаморо, којег су подржавале САД.

- Молим вас да ми протумачите два израза која сте употребили - „евроунијатске“ и „евроазијске интеграције“? Под „евроунијатским интеграцијама“ подразумевамо утопију „бољег живота“ у Европској унији, који би требало остварити по било коју националну цену. „Евроазијске интеграције“ означавају ослушкивање нових светских кретања и отварање комплетних потенцијала српског друштва и државе за неке нове геополитичке варијанте.

- Ко је та снага у Србији која би требало да на својим плећима изнесе промене о којима говорите? Млада Србија! Они који су првих дана били на уличним протестима против независности Косова и Метохије. Очекује нас подмлађивање Србије, смена генерација у физичком, а још и више у духовном, вредносном смислу. Национална интелектуална елита деценијама паразитира на телу српског народа, па промене морају да крену са врха, у водећим националним институцијама. Историјски тренутак позива младу Србију да изврши овај задатак.

ŠTA SMO, VAISTINU, POTPISALI: Ako, u alkoholnom tremensu, čovek poveruje Vuku Draškoviću (koalicionom partneru Boki Takija) da će se milijarde evra sručiti na Srbiju kao mana s neba, samo ako psihički jaki glasači podrže Vuka a preko njega veselnika Tadića – vredelo bi, za trenutak, da pročitamo komentar lista Süddeutche Zeitung koji već naslovom – Balkanska mizerija Evropske unije nagoveštava o čemu se, u stvari, radi: "Potpis Evropljana ispod sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji sa Srbijom nema nikakvu praktičnu vrednost. Možda će time porasti ugled predsednika Tadića i to kod onih Srba koji žele da iza sebe ostave mračni srpski nacionalizam. Možda će ovaj potpis umerenim snagama u Beogradu doneti po koji glas na izborima. Ali, potpisom se ništa nije promenilo kada su u pitanju pravi problemi. Saradnja Srbije sa Haškim tribunalom i dalje je nezadovoljavajuća. A spor oko Kosova je i dalje nerazjašnjen. EU nije baš pametno postupila rasipajući svoje dragocene instrumente za kažnjavanje i nagrađivanje u nadi da će pridobiti par glasova demokrata u Beogradu. Te instrumente treba čuvati za velike konflikte a oni počinju kada se Srbija ozbiljno uputi ka EU koja nije spremna za taj trenutak jer nema dobru strategiju za Balkan."

Погледајте пример Русије. Један од главних предности и мотора покретача нове, Путинове Русије није - како неки на Западу непрестано понављају - нагли пораст цена гаса и нафте на светском тржишту, већ препород, васкрс Руске православне цркве. Цена енергије јесте важна, али не одлучујућа. Далеко је важније да човек зна ко је, да има мотив који га покреће да живи, да ствара, да рађа децу. Данашња религиозност Руса јесте истинска, дубока. Ја не говорим о једној групи московских интелектуалаца, пре свега из сектора «невладиних организација», који, успут да приметим, користе сваку прилику да пред америчким и британским камерама, покажу своје знање из енглеског језика. Ја говорим о руском народу, код кога је религиозност дубоко укорењена. Руска православна црква стоји готово стопроцентно иза Путина.

BEOGRAD Hrvatski tajkun Ante Žužul, brat jednog od najradikalnijih Tuđmanovih ministara „vanjskih“ poslova, srbomrsca Miomira Žužula - uveliko štampa i prodaje udžbenike za srpske osnovne škole. Prema procenama beogradskih izdavača, hrvatski štampar je zajedno sa slovenačkom firmom „Klet“ zaposeo više od 40 odsto domaćeg tržišta udžbenika, a srpski osnovci učiće prva slova iz hrvatskog bukvara!

Старо је, сматрају они, постало заиста превазиђено. Враћа се клерикализација. На богослужењу свештеник је центар, он се причешћује под оба вида, а народ под једним, он прима пунину. Пређашња позиција клира не одговара ни самом свештенству, изолује се од верника. Црква ствара дистанцу према пастви. Постојање две литургијске форме у цркви, где је увек била једна, ствара несигурност и поделе. Папа, вероватно не намерно, унео је нездрав дух такмичења и подозрења између заговорника различитог служења. Створена је нова напетост, свештеници су обесхрабрени, наметнуто им је оно што никако нису желели.

Kako vreme odmiče, sve mi se više čini da onaj famozni Akcioni plan za Kosovo i Metohiju uopšte ne postoji. U protivnom, Srbija ne bi povukla svog ambasadora iz Zagreba „na konsultacije“, nego bi odgovorila na priznanje nezavisnosti Kosovo - priznanjem Republike Srpske Krajine i vlade u egzilu. To je najmanje što je Beograd trebalo da učini. Sličnog leka našlo bi se i za druge komšije, koji nam zabijaju nož u leđa. Ali, kako da to uradi vlada koja je podržala prijem Hrvatske u Savet bezbednosti UN? Baš su nam lepo vratili! Inače, ambasador u Zagrebu je beskrajno zadužio Srbiju još kao izvršni sekretar CK SK Srbije, tako da je njegovo povlačenje na deviznu platu u Beograd zaista veliki gubitak za nacionalni interes, a bogami i za državnu kasu. Ali, to nije izuzetak, već pravilo.