Не тако давни иступи појединих опозиционих политичких странака (политички перформанс СНС-а и саопштење ДСС-а са сличним, готово истим призвуком) по питању политичког једноумља у медијима Србије и “баражна ватра“ испаљена по уређивачкој политици јавног сервиса ставили су у центар размишљања једну тему за чије постулате се мислило да су неупитни у постоктобарској Србији. Реч је о теми демократског медијског извештавања чији су постулати: објективно и непристрасно информисање, критичко и истраживачко новинарство и адекватна медијска заступљеност опозиционих странака и групација.

Читајући ове безумнике, постаје нам јасно да се човечанству црно пише. Уосталом, најутицајунији сатаниста XX века, Алистер Кроули („Чини оно што хоћеш, и нека ти то буде једини закон", говорио је дотични) својевремено је предвидео да ће се „човечанство купати у мору крви" пре него што наступи „Нови еон". То крвопролиће се, по свему судећи, спрема. А филмови попут „2012." су ту да масовну свест на неки начин припреме за страхобну погибију људи пре „планетарне иницијације" у Кроулијево „Доба Хоруса".

«Месечев ход» Mајкла Џексона, био је физички манифест да је у капитализму све могуће. Могуће је живети у недођији, могуће је остати вечито млад, могуће је изгледати по жељи. Могуће је трошити немилице и неодговорно без последица. Месечевим ходом се могло отићи у земљу Недођију и радити онамо чудне, бизарне ствари, живети без одговорности. Такоје бар изгледало.

„Косовски хакери извели су успешан напад на сајт једне од српских странака у БиХ -Партије демократског прогреса и окачили банер са апелом за признање косовске независности. Осим тога, на сајту је размештена „вест" о стварању Велике Албаније, која укључује саму Албанију, Косово, Македонију, грчки Епир и неке друге регионе. Текст је илустрован недељном фотографијом са сусрета премјера Косова и Албаније Хашима Тачија и Салија Берише".

Отворите дневне новине, оне најчитаније, и видећете да се вести мало разликују.Укључите ваше ТВ пријемнике, ситуација се не мења. Угао гледања је сличан, ако не истоветан. А оно куда иде новинарство , а и Србија и њени грађани, све више и висе, то је једна полустварност- смеса илузија, заблуда и високих очекивања. Грађани су слабо информисани, а за самоинформисање нема се времена, треба се преживети. Отуда смо половични, пуни заблуда и предрасуда. Отуда се тешко мењамо и суочавамо са изазовима. Отуда , код многих, порази на сваком плану-породичном, друштвеном, националном. Зато ће и потреси у будућности бити велики. Као да су за Србију и њене грађане они, нажалост, потребни да би се она пробудила из свог тешког сна, из лажне слике о себи.

Потреба људи једних за другима и сада је под притиском материјалних сурогата (гледаћу те камером али те нећу додирнути), а шта ће се дешавати ако се прихвати духовни сурогат? Чини се да ''рекордна гледаност'' сведочи о две ствари: људи имају дубоку и оправдану потребу за аутентичним и пуним животом који носи исту такву љубав и њене плодове, а гледано без вертикале: понуда је идеализована, пасторална сличица из ТУЂЕГ живота, притом непостојећа у реалности.

   Запитајмо се: колико се људи у својим животним одлукама понаша по обрасцима на које, макар и овлаш, указује “Врати се” и како се “судбинска везаност” са фамилијарним изборима “враћа” у животу? Колико људи своје брачне сапутнике бира покушавајући да побегне од родитељске судбине и не понови је, а управо то им се дешава, без обзира на њихову посвећеност, пожртвованост, степен образовања и “еманципацију”, можда баш и још пре свега због тога што све то представља у многоме средство за бекство од сусрета са “теретима прошлости” и извор нетачних предрасуда које су замагљивале изборе ? Колико жена одабирају своје мужеве да би прошле “боље од својих мајки”, опредељујући се за њих или као за супротности или као за неког ко наликује оцу (ако имају негативан или афирмативан однос према њему); колико пак мушкараца бира своје животне сапутнице на исти начин, као неке налик или насупрот својој мајци, већ у зависности од вредносних квалификација и искустава које спрам њих носи? И како се сви ти “слободни избори” најчешче показују као промашаји који, управо као начин удаљавања од “лоше стране породичне судбине” неумитно воде у правцу понављања истих образаца односа, у нешто измењеним околностима, а све услед неспособности увиђања повезаности личних судбина у фамилијарне ланце као полазишта за лично покајање које се увек очитује кроз успостављање унутрашње релације ка оном другом, блиском, од кога се удаљило?

Ових дана Интернетом кружи једна шокантна „исповест” неке овдашње жене, запослене у неком међународном фонду за надзор Србије, у којој се она хвали како је „тамо где треба” јавила како је стање у Србији далеко лошије него што су европски званичници приметили. И како су скромне похвале Србији у погледу њеног напретка „на атлантском путу” апсолутно претеране, па ће зато она, гневна блогерка и чуварка „атлантских вредности”, кад се још нечега пикантног сети, све лепо јавити британском амбасадору.

Довољно је тешко данас васпитавати децу и младе, чак и без утицаја медија, филмова, серија, популарне музике, интернета… али кад са тих страна похрле нови стандарди понашања и расуђивања, родитељи остају беспомоћни у покушајима да усаде деци моралне обзире, традиционалне породичне вредности и начине понашања и мишљења који су овај народ и његову државу формирали и одржали. Ликови са филмског платна, ТВ серија, новокомпоноване ''романсе'', манекени, манекенке, креатори, концептуални уметници и тушта и тма неког полусвета, разуларених уживалаца чари потрошачког друштва и звезда таблоида и сплавова, јуришају на ментални склоп и душевно устројство младог (и не само младог) човека.

Медијским манипулацијама и административним забранама потиснута је српска музика а накнадно је извршена права кроатизација медијског простора Србије. Нажалост публика у Београду до највеће понизности очекује певаче из Хрватске, а посебно оне који су се огрешили према српском народу, при том пунећи им џепове. Од Нових Фосила су ипак моралнији Мишо Ковач и Оливер Драгојевић. Они свој анимозитет према Србима и Србији нису никада скривали али неће ни да узму српске паре. Срби на жалост брзо заборављају своје жртве и на чудан начин амнестирају и заборављају џелате. Када будемо поштовали себе, поштоваће нас и цели свет