И нови кредити ММФ-а трајаће док се не поједу неки нови чварци. А тада Србија више неће бити потребна ни Западу ни Истоку, јер смо изгубили поверење на обе стране. Насупрот тога, политика која би сарађивала и са Истоком и Западом је једина шанса за Србију. Но, то сигурно није ова садашња политика са Цветковићевом Владом, која ради само у корист своје и наше штете.

Незапосленост,наш горући проблем, рак рана нашег привредног живота, као тема поменута је у неколико речи. Наиме, Катић је скренуо пажњу на следеће: „Ви сте овде (у Србији) навикли да разликујете само две категорије лица према њиховој запослености. Говорите о запосленим и незапосленим лицима, пошто је ранији систем инсистирао на пуној запослености. Међутим, у свету, поред тих категорија, говори се и о „незапосленим лицима која нису на евиденцији”. Према МОР (Међународна организација рада), и онај ко, на пример, у времену када га прате на „бироу” изведе у шетњу пса неког бизнисмена, па за то прими накнаду, новчану или неку другу, рачунаће се као запослен.

Октобра 2008. године свет је већ увелико захватила финансијска криза, која је затим прерасла и у економску кризу, али са наших „еврореформисаних медија" имали смо оптимистичка уверавања да је криза наша развојна шанса! У то су нас уверавали Божидар Ђелић и Млађан Динкић, али се често прећуткује да је слично тврдио и председник Тадић. Криза је заиста постала шанса, али не развојна, како су говорили, већ пропагандна шанса, коју је ова власт оберучке прихватила. Тај појам означава пребацивање сваке врсте одговорности са домаћих актера, пре свега Владе Србије, на светску економску кризу, која је узрок свих наших економских недаћа.

АП Војводина је, дакле, суштински, национализовала (у форми куповине новог пакета акција) најмоћнију финансијску установу Војводине, успешно развијану скоро две деценије. Овим начином је новосадски централизам, уз помоћ и сарадњу стручног кадра Ге 17 плус, приграбио установу коју су стварале најуспешније фирме и привредници Војводине.

Кум који је био директор ДС у Ђинђићево време и несуђени премијер.
И догађа се да у Србији све иде од лошег ка горем Ђинђић-Тадић, Ђинђић- Костић... Решио изгледа краљ који се одрекао титуле, сад постане – цар. Од „краља шећера“, сада изгледа хоће да постане „цар“ земље, кукуруза, пшенице и – вештачког ђубрива.
Готово сви откупљивачи откупљују, а силоси у Србији данас складиште житарице и пољопривредне производе због Колета и за Колета. Откупљивачи, складиштари, транспортери, млинари, пекари, ... и нигде, нигде нема – произвођача.

САД и Европској унији данас остају две основне варијанте за ситуирање «Набука» ресурсном базом – то су Туркменија са њеним огромним налазиштем «Јужни Јолатањ – Осман» (од 4 до 14 билиона кубика) и Иран са гигантским налазиштем «Јужни Парс» (14,2 билиона кубика). Без њих «Набуко» не може да се напуни гасом чак ни упола од пројектованог капацитета, и зато ће се управо око Туркменије и Ирана у наредном периоду водити веома оштра политичка борба.

САД не желе да управљају у GМ на основу већинског власништва. Све кључне одлуке доносиће менаџмент самостално. Обама је то саопштио на конференцији за новинаре и отишао, без могућности да се постави било које питање. А једно од многих могућих питања је једноставно: зашто је добро да менаџмент буде ван контроле већинског власника? Или обрнуто, шта је лепше за менаџмент него да има већинског власника који хоће да се не пита за стратешке одлуке. Да је тај менаџмент имао квалитет не би ни довео фирму до банкроства.

Фактички САД и Европској унији данас остају две основне варијанте за ситуирање «Набука» ресурсном базом – то су Туркменија са њеним огромним налазиштем «Јужни Јолатањ – Осман» (од 4 до 14 билиона кубика) и Иран са гигантским налазиштем «Јужни Парс» (14,2 билиона кубика). Без њих «Набуко» не може да се напуни гасом чак ни упола од пројектованог капацитета, и зато ће се управо око Туркменије и Ирана у наредном периоду водити веома оштра политичка борба.

Оптерећени митоманијом „успешне приватизације“, „мулти-толеранције“, „евро-интеграције“, све неразумније и „виртуелније“ ће са „апдејтованим“ Статутом у џепу „избегавати да се суоче с реалношћу“. А реалност је неумољива. Реалност је да у Војводини нестаје производне привреде која може да трпи све надувенију, повампиренију бирократију по мери „самоуправног социјализма“. Односно, да би разумели бивши самоуправљачи: више не одумире само држава, сад већ одумире и „економска база“ која ускоро, врло ускоро неће моћи да издржава „политичку надградњу“ аутономашке бирократије.

Где је благо гувернера Радована, односно девизне резерве наше државе? Треба се подсетити да су се Млађан Д., Радован Ј, и остали непоменути креатори наших животних и надасве црних хроника до скоро хвалили девизним резервама које прелазе десет милијарди долара. Логично је упитати се зашто оне нису употребљене за отплату доспелих обавеза, него се прибегло новом задуживању под још тежим условима? Где је чудесно испарило тих десет милијарди долара и зашто све то прати мук владиних експерата и медија?