Многи су свесни и да је Покрет несврстаних стратешка пројекција Енглеза, као и сама Југославија да ослабе Стаљина, да се деси да Москва није једини центар идеологије комунизма те да их стратешки ослаби на Балкану и Трећем свету. И Устав из 1974. године је британски услов, предлог још из 1943. године, јер су знали да морају имати карту на коју ће заиграти после Тита. Чак се и Черчил хвалио како је кумовао „покрету несврстаних“ са јасном стратешком свешћу чему ће то њима да послужи. Само Срби остају вечито у самозаблудама и самозаваравањима не желећи да се суоче са непријатним истинама о себи и својој прошлости.

Такозвана држава Косово данас представља црну рупу Европе. То је држава са највећом стопом незапослености и са врло развијеним шверцом, трговином људима, дистрибуцијом наркотика и корумпираном Владом у којој седе бивши команданти ОВК, од којих су многи масовне убице и вође мафијашких кланова.

"Со голема жалост и почит ја оставаме оваа спомен-плоча за Македонците војници мобилизирани од српската, окупаторска власт и загинаа за туги интереси и поделба на Македонија..."

Читава политичка доктрина Велике Британије у последњих 200 година се своди на тзв. ''равнотежу снага'' на европском континенту и на њено господарење светским океанима, према којој се не сме никад дозволити савез две континенталне силе, у ствари Русије и Немачке. Ову доктрину ће преузети и свесрдно спроводити САД. Зато је после Првог светског рата био створен ланац полузависних држава од Балтика до Јадрана, како би се поставио бедем према СССР-у са једне стране, а и да Немачка буде окружена са леђа државама које су британски и француски савезници.

Ето то нас везује за Русију и дан данас и зато ми држимо до те везе и зато не напуштамо наду, бар велики део Срба, највећи део чини ми се што се не види у јавним медијима и у тим тобожњим анкетама и испитивањима јавног мњења. Али у расположењу обичног света, од таксиста са којима ја свакодневно разговарам, до пиара са којима моја жена разговара до трговаца до мојих колега до обичног света са којим комуницирам до комшија већина сматра да је ипак наша веза са Русијом прворазредна.

Заменику једног страног амбасадора не приличи да даје изјаве о разлогу изостанка страног амбасадора друге државе. Међутим, заиста је смешно да страни дипломата наступа као протагониста контроверзних замисли, које формално износе представници локалних заједница. Или се ради тек о почетку подизања сличних „споменика помирења поражених и побеђених", који треба да се понови на Церу, Мачковом Камену, Црвеном Чоту, Сремском фронту и тако даље?

Међутим, уочи тужног датума у неким еврпоским земљама, међу којима су и оне које су ратовале на страни фашистичке Немачке, и у међународним парламентарним структурама предузимају се активни покушаји да се поновно размотре стварни узроци Другог светског рата, као и да се на СССР пребаци одговорност за његов почетак, а уједно да се оправдају они који су били саучесници фашиста, вршили злочине на теритотијама земаља окупираних од стране нациста и били свргнути заједно са трећим рајхом.

Све ово је проузроковало грађење негативних стереотипа о бившим турским поданицима који су оправдавали њихов константни уплив и контролу ових простора. Нарочито је пропаганда била усмерена против Срба као најрасутијег, најбројег али и најдржавотворнијег народа који је у њиховим очима представљао највећу сметњу тихој и контролисаној доминацији у региону. Отуд су Срби како у прошлости од Британаца тако и данас од Американаца били проглашавани за реметилачки фактор а обуздавани изазивањем и контролисањем кризе и нестабилности како у држави тако и изазивањем подела у самом народу.

Традицију великих донација и доброчинстава, усмерених ка развоју и напретку Српске православне цркве, наставили су и сви други Немањићи.
Стопама Немање и Стефана Првовенчаног кренули су такође Владислав (краљ 1234-43), Урош Први (1243-76), Драгутин (1276-82), Стефан Дечански (1321-31), Душан (краљ српски од 1331, а цар од 1346-55).

Све у свему, ово је још само један у низу политичких памфлета, који имају за циљ, да на јако перфидан начин оправдају најновије територијалне поделе на Балкану. Покушај Ане ди Љељо није први, али ни последњи овакве врсте. По свему судећи до западне штампе, у скорије време неће доћи до реалне слике о српској историји, али је од изузетног значаја да наша историјска јавност остане доследна науци што је могуће више.