Жртвуј се сине војниче, цела савремена, европска Србија гледа у твоја леђа. Погини за слободу потрошачко-хедонистичког начина живота, положи живот за отачаство, да би млади и стари, пензионери и запослени, могли да путују и купују... Али, иронију и шалу на страну. Да ли нам је и зашто потребно Косово и Метохија...

Односи између људи започињу речима, а онда се граде и делима. Речи нису мање вредне од дела из више разлога. Ако и речи и дела потичу из срца и заснивају се на искрености, онда су подједнако важна и имају једнаку тежину, јер једнако могу да усреће или повреде човека. Погрешне речи могу толико снажно да повреде човека, уједу за срце, разоре душу, да су му потребни месеци док се опорави.

Све је почело са Њим, и све наше траје захваљујући Њему. Да није било Њега данас бисмо били Латини, Турци или још по нешто треће(а неки су то и постали). Сваки напад на Њега, напад је на нас, са малим н, јер нисмо ни онај делић пепела који је ветар разнео широм Српства. Толико тога је речено, али још увек има места да се каже још по нешто, да се зна да трајемо. А трајемо захваљујући Њему.

На једној су страни утописти, зидари Недођије, на другoj су страни Хришћани, грађани Небеског Јерусалима, који знају да се на оваквом у грех заточеном свету, рај не може постројити, и то нарочито не без Христа, Распетога и Васкрслог Богочовека, Који је Собом открио Царство Небеско. Хришћани су потомци Његови, а Њега су разапели они који су рекли да "немају цара осим ћесара" (Ин. 19, 15) и који су уместо Њега, Љубави, изабрали Вараву (Барабу), револуционара и устаника против римске власти, који је Јудејима нудио "месијанско царство" земаљско

Услед свега тога мора се констатовати заједно са свим светим српским краљевима, патријарсима, задужбинарима и уоппште народним доброчинитељима да српски патриотизам прожет светосавским духом чији је извор сам Господ Христос мора бити извор свих делатности Срба како на националном тако и на појединачном плану. Само је на светоављу заснован национализам и патриотизам истински позитиван и стваралачки продуктиван.

Филозофија Косова - то је филозофија феникс-птице, филозофија Голготе, подигнута од опште вредности до народне специфичне. Даље, филозофија високо културна, етика ведра, несебична, пунолетна; исто толико национална колико човечанска; етнолошка, али са свим потребним условима, са етикетом да залази у свечовечанску, да једном новом, свежом бојом обогати палету светске душе. Јер, народно наше искуство показује од колике је вредности мучеништво и бол у моделисању нашег националног живота, а то је такве ноте да може бити врлина и у дизању линије свеживота, врлина у стилизовању светске, екуменске душе, снага у економији духовања свега културнога света.

Да наслеђе не постоји и да није живо међу нама, ми данас не бисмо знали за наше владаре, не бисмо имали грб, заставу, химну, не бисмо се ни сматрали припадницима једне нације. Да није наслеђа, не бисмо се саосећали са витезовима који су нас бранили током протеклих ратова, док им суде они који на то немају право. Наслеђе је и те како живо, али и стално захтева да му се удахне нови живот, презирући учмалост. Управо је одсуство здравог наслеђа довело до ситуације у којој смо се данас нашли, али исто тако би присуство наслеђа могло да исправи неке ствари. Проблеми Србије 2009. године нису ни нови, нити само одлика овог времена.

На почетку, средини и крају двадесетог века Срби су три пута потврдили слободу пред насртајима латинских империја - једини међу балканским народима. Тај морални капитал чини их духовним предводницима и заштитницима Балкана, који и даље морају чинити све да би пред латинским зидинама сачували његов препознатљив идентитет. Оазом виталности, мушкости, одважности и човечности Балкан ће остати само уколико његови изворни архетипови буду живели у нама. Животни елан којим су, као деца природе, чобани натапали гудуре, кланце и низије овог загонетног и мистичног подручја, представља духовни хумус великих родних могућности.

Велике породичне задруге код Срба биле су у ствари мале хришћанске комуне. Заједничка је била имовина, заједнички труд, заједничка трпеза, заједничка молитве. Слога и јединство у тим задругама нису се одржавали само крвним сродством. Постојао је још један чинилац, важнији од крви, па кад је овај чинилац ослабио, крв није била у стању да одржи јединство задруге ни да спречи распад тих дивних породичних комуна. То је онај исти чинилац, који је без обзира на крв, држао и прву хришћанску комуну у Јерусалиму. Тај моћни чинилац јесте хришћанска вера и хришћанска моралност. Страх од Бога и стид од људи. Визија небеског света и свест о блиској смрти, која је значила не свршетак живота занавек, него почетак једног новог живота

Косовски завет је много пута узносио, надахњивао, и није узалуд Андрић назвао Његоша трагичним мислиоцем косовског завета. Међутим, косовски завет је много пута злоупотребљаван. Сетимо се само Мештровићеве сецесионистичке бахатости (мислим на сецесију у уметности). Косовски завет није мазохизам пораза, већ опредељење за живот. Јеврејски „берит“ јесте савез између Бога и његовог народа