Нарочито наопако, неукусно и бесрамно јесте данашње играње са појмовима геноцида (на српском: искорењивања, затирања и истраживања целог једног народа као таквог) и холокауста (на српском: „спаљена земље“, уништење из корена). Сковани да би означили квантитативно најстрашније злочине и најобимнију експлозију нечовечности у историји човечанства, ови појмови данас служе за ситно поткусуривање између острашћених етноса и бедни политички профит низа НВО

Током целог филма, султан Мурат и остали Турци чуде се лудим Србима који не разумеју ”реалност” освајања. Није им јасна суштина Срба. Али зато су ту суштину касније итекако добро схватили Аустријанци, Немци и комунисти. Зато су били опседнути Србима и њиховим физичким и менталним уништењем. Аустро-угарска је кренула у рат 1914. са паролом ”Serbien muss sterben” (Смрт Србији!). У марту 1941. Хитлер је судбоносно одгодио свој напад на СССР како би лично наредио југословенску казнену експедицију. Потоњу бруталну окупацију Србије правдао је аргументом да су Срби ”народ који је свестан да му је судбина поверила неку мисију” и који је ”доказао своју државотворну снагу,” а то Немачка ”не сме никад допустити.”

   Србија је земља некрофилâ, педофилâ, силоватељâ, убицâ... Цела Србија је огромна масовна гробница, пошто срби никад ништа друго нису ни радили него остављали крваве трагове, лешеве и хумке. У Србији влада кужна атмосфера чисте патологије, где се свуда шири опори, трулежни задах тамјана, у којој нико не сме ни да каже како су срби фашисти и болесници а да не остане без живота. Срби убијају свакога ко није крвожедни националист.

   Слични покушаји унификације Европе, ако би она успела, довели би до катастрофе, јер би била отклоњена основна опруга која је до сада покретала читаву европску културу. Та опруга је такмичење и узајамни утицај двају аутохтоних менталитета који су допуњавали и обогаћивали један другог током читаве претходне историје, почевши од античког доба. Ипак, данас већ није реч само о унификација начина живота и система вредности свих Европљана: све је реалнија перспектива унификације укупног светског живота на основу усвајања принципа глобализма од стране свих народа и, ако се то догоди, онда ће се по законима ентропије, људски род неизбежно зауставити у свом духовном и културном развоју, а могуће и сасвим нестати са лица Земље.

На крају, шта остаје нама православнима у овим временима и у овим условима? Остаје нам да, као верна чеда Цркве Православне, још више пригрлимо наше традиционалне вредности, да следимо наше славне и свете претке који нам оставише пример како треба живети у овоме свету да бисмо постали достојни грађани Царства Христовога у другоме свету. Пред нама је Свети ускршњи Пост, време које је Света Црква одредила да више живимо о небу него о хлебу, да више мислимо на Бога него на богаство, да више бринемо о потреби душе него тела. Да се држимо свете Вере Православне и да живимо по тој Вери, држећи и испуњавајући свете и спасоносне заповести Божије. Јер само кроз лично и живо интересовање за основне проблеме живота који муче сваког човека, особито младог, на које управо Православље у свом изворном поимању, као вечно Еванђеље Христово, даје праве и спасоносне одговоре, моћи ћемо безбедно да прођемо између савремених "Сцила и Харибди" и избегнемо све пагубне изазове нашег времена о којима смо до сада говорили.

Зар зато да бисмо данас затворили очи пред апокалиптичним сломом света у коме живимо, кад „од на мене са проклетством риче, / сва му гледам гадна позоришта” (Његош)? Хоће ли Цркву спасити „буји - паји” теолошка успаванка, прерушена у стерилну неопатристичко - синтетичку причу недоступну онима који траже Хлеб са неба, а не стиропор вербализма? Хоће ли Цркву спасити повика на оне који не могу да са „неопатристички синтетизују”, јер виде опасност да ће се „зграда званичне Цркве срушити нагло и изненада пошто се сва средства за њено одржавање позајмљују од овога света” (Свети Игњатије Брјанчанинов)? Хоће ли Цркву спасити лов на оне који кажу да је ЕКУМЕНИЗАМ НАШИХ ДАНА ЛАЖ, јер између Срба и Ватикана не стоји башта пуна ружа, него Јасеновац? Хоће ли Црква опстати ако буду ућуткани они који кажу да се не играмо с богослужбеном реформом, јер су је римокатолици спровели после II ватиканског концила и - упропастили се?

Поред упорности у лењости за спасење свога бића, постоји и упорност у немогућности да се побегне од сопственог одраза у другим бићима. Слепило за другост и другог је оно што се назива самољубље, док је богољубље, најделотворнији начин другољубља, али и једино право самољубље. Да је самољубље облик лењости, лако се уочава ако се осврнемо на чињеницу да је увек лакше бити еогиста маскиран у филантропа, него бити искрени филантроп.

Do aktuelizacije vizantijskog nasleđa, kao pokušaja vraćanja tradicionalnim vrijednostima, došlo je usljed raspada jugoslovenske države i vladajuće ideologije. Ono što opterećuje savremenu aktuelizaciju, posebno vezanu za individualni i kolektivni identitet, ogleda se u često apriornom donošenju zaključaka, bez razumijevanja osnovnih ideja vizantijskog učenja. Time su ove predstave svedene na ravan ideologozacije. Bez hermeneutički relevantnih istraživanja nije moguće doći do odgovora na primarno pitanje: da li postoji načelna, teorijski opravdana mogućnost revitalizacije ove tradicije? Najprije treba sačiniti pregled izvorne literature i najznačajnijih prevoda, a potom razmotriti koliko je današnja recepcija ove tradicije adekvatno tematizovala pitanje slobodne volje i principa (autonomnog ili heteronomnog) kojim se ona rukovodi. Takođe, neophodno je ispitati ideje na osnovu kojih se određivao kolektivni identitet.

Да бих појаснила колико је све ово једна опасна игра, парафразираћу Платона, који је још давно уочио да ако неки непријатељ (а Срби их имају превише!) жели потпуно да покори и уништи један народ, треба да му уништи језик. Можда ће ово многе запањити, или ће једноставно рећи да Платон није у праву (а то тешко), али нека се онда само сети Вука Караџића, коме су ментори били Аустријанци и који је, иако допринео да народни језик уђе у књижевност, поклонио језик Хрватима (уместо хвала добили смо Јасеновац и Олују) и уништио српски филозофски појмовни апарат. Једноставно кључни философски појмови и термини, који су кроз православну теологију, византијско-грчки утицај и српско-словенску језичку структуру, преносили најсложеније идеје, на којима се могла изградити потпуно оригинална научна мисао са далекосежним последицама, избрисани су, или преведени у оне латинскога порекла.

Ideja o covekovom "evoluiranju" iz nizih zivotinjskih vrsta ne moze se uskladiti sa svetootackim i biblijskim pogledom na stvaranje coveka i zahteva da se medju njima nacini ostra razlika. Ako je covek "evoluirao" iskljucivo prema zakonima prirode, onda se njegova razumna priroda, njegova dusa, obraz Boziji, od zivotinja ne razlikuje kvalitativno nego samo kvantitativno. On je u tom slucaju iskljucivo zemaljska figura i tu nema mesta za svetootacko tumacenje da je on "delom zemni a delom nebeski" i mesavina dvaju svetova, da upotrebimo izraz svetog Grigorija Bogoslova. Da bi izbegao to zemaljsko umovanje, hriscanski evolucionista priznaje bozansko stvaranje covekove duse – "kad je telo za nju bilo spremno", kako neki kazu. Medjutim, u tom slucaju on ne samo da se razdvaja od naucnih mislilaca koji u svom idejnom okviru nece dozvoliti postojanje bozanskih cinova, nego biva neusaglasen i sa hriscanskim gledistem, buduci da nasumce mesa naucne spekulacije i "otkriveno" znanje. Prema svetootacko – biblijskom stanovistu, celokupno sestodnevno Stvaranje predstavlja niz cinova Bozijih; prema uniformistickom naucnom gledistu, postanak svih stvari (onoliko koliko naucnici misle da se on moze pratiti ) nije nista drugo do prirodni proces. Ova dva gledista su onoliko protivna koliko to samo mogu biti dva suprotna stanovista i svaki pokusaj njihovog mesanja mora biti sasvim proizvoljan i mastovit.